ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ДЕЧАЦИ НА КОЛУБАРИ ЈОШ ЧУВАЈУ СТРАЖУ : Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 11.

ВЕЛИКА жртва коју је српски народ поднео током Великог рата, полажући на олтар отаџбине своје синове, сами цвет будућности, не би имала смисла уколико не би била и порука и опомена.

Фото Vikipedija

Поука колико је слобода скупа и колико је велика њена цена онда када се изгуби.

Ове јесени је пуних сто десет година од славне и светле епопеје коју ниједан народ у историји није уписао у трајање као народ Србије. Епопеје, али и трагедије, када су дечаци, тек замомчени, кренули да спасавају фронт на коме су уморни ратници трошили последње трунке снаге. И последње залихе муниције.

Батаљон 1.300 каплара, управо у овим данима 1914. године, после тек два месеца обуке спремао се за прве борбене јурише. Међу њима није било раздвајања. У четама, ешалонима... У рововима и траншеима били су сви једнаки. И синови сељака, и синови министара. Синови председника владе, афирмисаних писаца, ђаци и студенти са најбољим оценама. Сам крем српске будуће интелектуалне елите.

Подсећамо још једном, на крају овог нашег серијала, на дане у којима су транспорти српских ђака кренули у одсудну битку. Битку на Колубари. И то је тек део наших прича објављених претходних једанаест дана на страницама "Новости". Прича болнијих од бола.

Од живих рана које кључају, и не дају нам мира, све док их се одричемо.

Скопље, 26. октобар. Вагони спремни. Народ баца цвеће. Неко дотурио џак набрекао од вунених чарапа. Неко кроз прозор гура дрвени сандук.

- Све је ту! Колач. Свећа. Вино. Тамјан. Нек ти је са срећом - растајали су се отац и син, Трајко и Најдан Стојановић из Ниша.

Отац у годинама, Трајко леп као девојка, првенац му је и јединац. Младић је студент Филозофског. У Београду уписао другу годину. У чети је са Станиславом Винавером. Чети коју су, као момке из престонице, звали "рузмарини".

- Аууу, гостићемо се, видим ја домаћинска је то кућа - чује се Винавер, вазда расположен.

А у ваздуху туга и осећај коначног растанка о коме нико реч не проговара. Само се проломила песма:

"Рузмарине, моје росно цвеће, Београд те више видет неће..."

Кад је воз кренуо пут Ваљева и Колубаре, очајни родитељи бивали су као мравињак. Као тачке. Као пара из локомотиве и писак који се надгорњавао са безуспешном галамом машиновође: "У вагоне, децо, нећу да вас робијам. У вагоне."

- Шта ти је у пакету, отварај - окупили су се београдски шерети око Трајка, предвођени чудесним Винавером.

- Сутра ми је крсна слава. Света Петка... Сутра ћемо да се гостимо... - одговарао је Трајко.

- А, шта ако не буде тог твог сутра - навалили каплари.

- Биће, биће. Не дајте малодушју да вас ломи. Колач ломимо кад му је време... - одрешито ће опет Трајко.

Две недеље касније, који дан пре 15. новембра када су горели и земља и небо, бележи у сећањима Живко Васиљевић из Горњег Милановца, један из славног батаљона:

- Нашли смо Трајка у лапавици. Модрог и укоченог. Издало га срце. Згрнули смо на њега, на лице, које је у грчу замрзло осмех, доста лишћа и трња да му непријатељ не скрнави лепоту. Упалили остатак недогореле славске свеће. Волео бих да сам могао да га понесем.

Куда? Како? Све тутњи и све гори.

Трећина од 1.300 каплара на Колубари је остала на вечној стражи. Трећину је десетковао тифус и голгота кроз Албанију. Многима се гробови не знају. На Крфу и острву смрти - Виду, скончали су у плитким гробовима. Прекобројни чак и за оваква страшна и безимена вечна уточишта, нашли су можда мир у дубинама плавих гробница.

Др Александар Лукић, из Института за савремену историју, и Мира Којић, у књизи, посвети страдању и слави легендарног ђачког батањона упутили су најснажнију поруку поводом сто десете годишњице подвига и жртве 1.300 каплара.

- Данас, једанаест деценија од велике епопеје живи сећање на ђаке капларе и мора да буде живља него икада. Као што косовски мит порукама о несебичној, чистој и племенитој жртви за опште добро надахњује Србе, вековима после чувеног боја, тако и сећање на ђаке капларе, не сме да престане и нестане. Њихова жртва, положена за слободу отаџбине Србије у Великом рату, посебно у првој години борбе када су дали своју младост, своје снове, задужили су нас да буду више од епизоде у историјским читанкама. Значајан део културе сећања српског народа.

Препознали значајан траг у времену

У серијал "Новости", који је вратио сећање на легендарни Батаљон 1.300 каплара, уписали су се многи, ововремени чувари тог слободарског времена. У сусрет "Новостима" изашле су библиотеке из Шапца, Власотинаца... Из Младеновца библиотека "Деспот Стефан Лазаревић". Овде су нам поверили драгоцено издање, једини примерак у Србији Ратног албума Ристе Марјановића из Великог рата из кога смо преузели аутентично фото-сведочење и илустровали серијал.... Помогли су нам и у библиотеци "Петар Кочић" на Врачару. Драган Малешевић, потпуковник, и његова породица која деценијама баштини успомене на славне претке. Институт за савремену историју и библиотека у Љигу били су нам путоказ. Захваљујемо се свима који су препознали вредност мисије "Новости" у овим причама о слободи које баштини наш лист.

Лого

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ДАН КАД СЕ ЧИНИЛО ДА ЈЕ СВЕ ИЗГУБЉЕНО: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 10.

25. 10. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - БЛАГОЈЕВ САН О МАНАСТИРУ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 9.

25. 10. 2024. у 00:23

Друштво

0 2

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ДЕРОКОВ ПОБЕДНИЧКИ ЛЕТ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 каплара 8.

23. 10. 2024. у 09:22

Друштво

0 1

ПРИЛОЗИ ЗА НЕЗАБОРАВ - ВИНАВЕРОВ САН О СЛОБОДИ: Путевима славе и страдања легендарног батаљона 1.300 Каплара 7.

22. 10. 2024. у 12:05

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације