РАНИЛИ ГА У "ОЛУЈИ" ПА ЗВАЛИ У ВОЈСКУ: Србин Александар Вукичевић (49) тужио хрватске бранитеље

ПРЕД Управним судом у Загребу ускоро ће се наћи још једна тужба против Министарства хрватских бранитеља. Овога пута тужитељ је Александар Вукичевић (49) из банијског села Стрмен, ком је одбијен захтев за инвалиднином због рањавања у избегличкој колони, у акцији "Олуја", у августу 1995.

Фото: З. Јовановић

Као и у свим ранијим случајевима, Министарство је, одлучујући као управни орган, одбило Вукичевићев захтев, тврдећи да је овај, тада деветнаестогодишњи студент, био сарадник или помагач непријатељске војске. Да апсурд буде већи, тај "непријатељ" остао је да живи у Хрватској и 1996. се одазвао позиву на обавезну регрутацију, али је одбијен као неспособан за војску. Дакле, већ тада му је признато да је трајни инвалид.

Упркос томе што се против њега не води кривични поступак и што никада није осуђиван за "сарадњу с непријатељским војним и паравојним формацијама", упркос обимној медицинској документацији, ипак није добио оно што му по Закону о цивилним жртвама рата припада.

Вукичевић је био у истој оној колони која се кретала ка Хрватској Костајници, у којој је била Невенка Добрић са дванаестогодишњим сином Синишом и свекром Петром, о којој смо недавно писали. Њен захтев за одштету због убиства невиног дечака на трактору управни орган такође је одбио, а затим Управни суд случај вратио на поновно одлучивање. Био је то први пут да Управни суд врати такав предмет. Управо на ово се и Вукичевић позвао у својој тужби.

Шта се десило тог 4. августа 1995? Код шуме Зеленик, недалеко од Црквеног Бока, цивиле је у колони засула рафална паљба. Вукичевић је рањен, као и његов комшија Зоран Даниловић и комшијина тетка Радојка Кукавица. Тешке повреде је задобила и Невенка Добрић, док су њен син и свекар убијени. На све њих је, према сведочанствима преживелих, пуцала хрватска војска. Вукичевић је, како је сведочио за хрватски портал "Новости", остао без прста на левој руци и доживео фрактуру лобање.

- Отпао ми је прст, крварили су ми рука и глава. Схватио сам да не могу колима да се вратим у рикверц, да трчим до шуме нема смисла, још ће ме неко на чистини убити. Извирио сам из аута, јавио се и предао. Кад сам изашао, видео сам Невенку, приколицу преко ње, њеног мртвог сина и свекра. До тог момента мислио сам да ми се догодила најгора ствар, али кад сам видео тај призор, схватио сам да сам имао среће. Дошао сам до заповедника 17. пуковније Суња и рекао им: "ко је пуцао на мене нека ме сад лепо санира и збрине" - испричао је Вукичевић за "Новости".

Војници су му одузели новчаник и документа, заробили га и дали му прву помоћ, па је одведен на Клинику за трауматологију у Загребу, после чега је послат у прихватни центар у Иванић-граду.

Приватна архива

- Хрватска наставља са праксом о којој је говорио дугогодишњи министар бранитеља Томо Медвед, да су у самом закону направили такве препреке да "ниједан четник, ни његов рођак" неће добити статус цивилне жртве рата. Тиме је одговорио на оптужбе кад је закон доношен, да ће сада "Срби навалити да траже одштету" - каже Саво Штрбац из ДИЦ "Веритас".

Он додаје да то што је случај Невенке Добрић враћен на поновно одлучивање не значи да ће њој и бити признат статус, већ само да ће убудуће управни органи морати да образлажу одбијенице, а не да одбијају захтеве без икаквих доказа.

- Али, они ће увек моћи да кажу да одбијају захтев јер је рођак подносиоца био у Војсци РСК, или да му је баба пекла хлеб за српске војнике или било шта слично - констатује Штрбац.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације