УТИЦАО НА СAВРЕМЕНИКЕ КАО ДА ЈЕ ИЗНЕДРЕН ИЗ САМЕ БИБЛИЈЕ: Владика Николај један од највећих мислилаца и беседника xx века

СВЕТИ Николај жички је свој утицај остваривао речју потврђеном животом. Од Бога је био обдарен чудесним даром беседништва, какав се до тада није могао срести у Срба (а неће се срести ни од тада).

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

Како је говорио, тако је и писао - надахнут Духом светим. Познати српски друштвени делатник и публициста, Милан Јовановић - Стоимировић, о њему је, још о Преображењу 1958. године, забележио:

„Он је био син села, сељачко дете из Лелића у ваљевској околини. Свршио је београдску богословију, затим теологију у Берну. Одличан ђак, он је још у богословији добро научио славенски, руски и канда немачки, а ударио и добре темеље својих  знања из грчког и латинског. Првокласна интелигенција, превасходна интелектуална радозналост, феноменално памћење и снажна вера, - то су биле ствари дате му од Бога, а све је остало код њега дошло озбиљном студијом и личним трудом само по себи. Али морам да овде застанем и да кажем да се никада један човек јаче вере у српскоме народу није појавио од њега; од Светог Саве па на овамо, једна се већа интелектуална и морална индивидуалност није јавила на верскоме плану у Српској цркви од њега, доктора Николаја; он је веровао у Христа онако као што је у њега, рецимо, веровао Свети Павле; за доктора Николаја, у вези са Богом, Христом и Црквом - па и Српском црквом, - никада није и ни у чему није било никакве сумње. Он је зато остављао утисак човека који није изишао из нашег времена, него из доба апостолске епохе; он је од прве, чим се појавио, утицао на савременике као да је неки фантом, неки привид, неко чудо, изнедрено из саме Библије. Онако црн, сјајних очију какве човек среће само у Арапа, а мужанствен, без позе, тих, прибран, са својим дубоким баритоном, он је заиста био и споља необичан, а чим би проговорио осећало се да је тај човек оруђе неке више силе, којој се он сав потчинио и која је управљала његовом моћном мишљу, његовом речи и целом личношћу.

ДР НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ је био увек мало суморан и замишљен, али никада и ни пред ким он није осетио страх или трему; он као беседник није био артист, нити глумац; он је говорио спонтано, али ауторитативно, као да говори из облака; он је одлично знао српски, али се није устручавао да употребљава и стране речи и није уопште никада тежио да дејствује као уметник; он је грмео као оргуља на којој неки анђео импровизира тонове, не пазећи се да их увек усклади на слаткомелодичан начин; у њему није било ни труни говорничке сујете; у томе погледу, њему као да никада уопште и није било до себе; њега се није тицало како дејствује стилски, јер је њему била главна само и једино мисао коју је хтео да искаже, а њему је срце увек било пуно великих мисли и јаких осећања; један такав човек није могао да буде елегантан проповедник, нити би то њему уопште добро стајало; али је он био језгровит и јасан, а умео је да и архитектонски уобличи своје беседе тако као никад и нико не само у нашој цркви, него и уопште у цркви; он није као Босије тежио некоме класицизму, он је просто говорио као Богом надахнут човек...

Ја ћу сад овде рећи једну мисао која ће некога можда и изненадити, јер хоћу да кажем да је он, по моме мишљењу, био највећи хришћански писац, беседник и мислилац у целоме хришћанству XX века; цело православље, сав католицизам и све протестантске цркве XX века нису имале ништа слично њему, ни по духу, ни по снази, и то ни из далека слично њему; ми Срби смо дакле имали највећег хришћанског проповедника епохе, али га нисмо разумели; могло би се чак рећи да је он био тако велики хришћански писац, беседник и мислилац као Августин, Златоуст или Аквинац, али ми Срби то нисмо ни приметили. Да је он био Румун или Рус, Енглез или Француз, његови сународници би од њега створили једну светску славу, а ми Срби то нисмо учинили.“

* * * * * * * * * *

Прекретница у српском културном животу

„Одвећ је био неинтелигентан српски свет да схвати доктора Николаја као једну светску величину. Чак ни српски свештеници и теолози нису били интелектуално дорасли да то схвате. Али ће то свакако схватити потомство, које ће морати да га сврста не само међу велике владике и велике историјске личности, него међу светитеље и стубове Српске цркве. Свакако, он је оним што је написао и рекао, ушао у ред отаца целе Цркве, свеопште, хришћанске цркве, а не само наше Српске цркве, јер су његове беседе опште хришћанско добро... Он је оставио за собом једно дело, које му обезбеђује тај велики ранг. Ту нема никакве сумње, то признање је ствар која је само питање времена. Чим буду скупљени његови списи и чим се већи теолошки умови буду задубили у његов џиновски опус, у ту огромну умну грађевину, - која можда на први поглед изгледа без система, али која је највећа интелектуална заоставштина коју је потомству икада завештао један Србин, - доктор Николај ће бити схваћен и цењен...

Пре него што сам га упознао, као и после тога, ја сам о њему врло много слушао, и чуо о њему читаве легенде. Не би се погрешило ако би се узело да је он већ пре 1914. био легендарна личност, а поготову после 1918. Он је своју репутацију великог човека утврдио негде између 1910. и 1920, пре него што је и постао владика. Још као архимандрит он је био једна личност у Србији, један човек који је био опште познат и признат као велика лична вредност на српском интелектуалном плану. Још пре 1915. људи су јурили на његове проповеди и са пажњом и уживањем читали његове „Беседе под Гором”. Још тада, људи су га ценили као беседника и писца. Oсећајући колико велико освежење он уноси у наш општи духовни живот и у наше интелектуално стварање уопште. Свет је у њему гледао не само једног великог беседника, него и једног великог моралисту, мислиоца и вођу.

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

ОН ЈЕ ЗАСНОВАО хришћански живот српске интелигенције и дао му православни правац.

Многи од српских интелигената, који дотле нису смели ни рећи да верују, осетили су у њему једну велику умну и моралну потпору, те су смели рећи: „Хришћанин сам и не стидим се да кажем да верујем”. Пре Николаја, то се не би смело рећи са нагласком,а да тај не буде увршћен у занесењаке; после Николаја то се већ смело рећи, а да се ипак остане и даље озбиљан човек.

Из тога се видело да је доктор Николај значио један датум, једну прекретницу у нашем културном животу, један велики догађај; чак ни противници вере нису могли да доктору Николају оспоре висок интелектуални ниво са кога је он посматрао проблеме живота и његове моралне организације; никад и нико пре њега у новије време у српскоме народу није са толико интелектуалног ауторитета проговорио о Христу, о вери, о души и о човеку уопште, и нико није нашао речи да то каже лепше и интелектуалније, тако да су и професионални поругачи морали да заћуте и да респектују ту луминозну интелигенцију овог проповедника хришћанства који се на скроз савремен начин обратио савременом српском човеку. А у Николајевим беседама је било и нечег философског, па чак и књижевног, што се раније није налазило у проповедима наших свештеника који су говорили стилом ускршњих и божићних владичанских посланица, цитирајући Еванђеље и правећи мозаике од цитата. Николај је говорио из главе, из дна душе, која је била заиста суд изабрани, препун хришћанске мудрости. Он је говорио из себе, али је увак имао да каже нешто велико, моћно и дотле нечувено са наших придикаоница. Иза сваке његове беседе је стајао он лично, једна грдосија од ума и духа, једно велико срце и један богомдани проповедник хришћанских истина.“

Тако је писао Милан Јовановић Стоимировић.

* * * * * * * * * *

Свештеник добровољац помаже речју и делом

КАДА ЈЕ, у зиму 1912, избио Први балкански рат, Николај се својих прихода одриче у корист српске војске, и креће са војском да, као добровољац – војни свештеник, помаже речју и делом. Био је и при Главном штабу српске војске, и изасланик Друштва за помоћ пострадалима, стизао је до Драча и Скадра.

Уочи рата 1914.  Николај је био  у манастиру Каленић, где је игуман био његов добар пријатељ, архимандрит Никон (Лазаревић).  Ту се, априла месеца, срео са престолонаследником Александром, који га је веома поштовао и занимао се за његов рад.

Кад је мобилизација проглашена, Николај се одмах ставио на располагање Врховној команди. Нашао се међу војницима на Ади на реци Сави, храбрећи их речју и примером, и не склањајући се чак и кад су око њих падале гранате. А у ноћи између 27. и 28. августа 1914.  са трупама одбране Београда, којима командује мајор, касније ђенерал, Светомир Ђукић, јеромонах Николај преко Аде Циганлије прелази Саву. Ђукић у свом дневнику бележи: „Са нама је прешао и свештеник Николај Велимировић који се искрцао  на обалу.

Извади повећи крст па благосиља војнике који излазе са чамца на обалу.

- Хоћемо ли за Земун? упита Николај. Није далеко,  око четири–пет километара.

Ја на то нисам мислио, али када тако што паде на ум свештенику, одговорих: „Природно.“

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

НИКОЛАЈ је командовао водом који је кренуо ка Бежанији, а Ђукић је железничким насипом кренуо ка Земуну. После краћих борби, Земун је ослобођен, а један Србин рече им: “Пет векова чекамо да нам дођете са оних брда“, на шта владика Николај заплака од радости. Опис свечаног дефилеа земунским улицама дао је ђенерал Ђукић:

“Ја не челу, лево од мене др Николај са крстом у руци. Колона пролази улицом. Са обе стране непрегледна масе кличе: “Живели“...На зградама српске тробојке. Звона звоне без престанка. Како смо пролазили улицом свет је прилазио и љубио крст у свештениковој руци, а многи су и мене љубили у образ. Отишли смо у цркву, препуну српског народа. Николај је одржао сјајан говор“.

Наступило је време када су малена Србија и велики српски народ кренули ка Голготи, у судбоносне дане страдања и ратовања за уједињење свих српских земаља и свих јужнословенских народа. У свим догађајима Николај живо и активно учествује. Његове беседе носе печат херојства и патриотизма. Страдање и национални стоицизам српског народа упоређује са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских мученика и светитеља. Почетком 1915. године председник српске владе Никола Пашић, позива Николаја у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. “Па шта да им кажем ?” – тражио је Николај инструкције од Пашића. “Кашће ти се само” – после дужег ћутања одговорио је ћутљиви Пашић. Имао је пуно поверења у Николаја, који је већ био стекао славу великог беседника и богослова, широм православног и хришћанског света.

* * * * * * * * * *

Стигло је време да Европа врати дуг Србији

КРАЈЕМ ЈУЛА 1915. године Николај стиже у Сједињене Америчке Државе, да би прикупио помоћ и добровољце међу Србима, али и Јужним Словенима, спремним да се боре за слободу од окупације Беча. Са њим је била велика српска делегација, која је требало да обезбеди пребацивање помоћи из САД у Србији. Митрополит Димитрије је наложио оцу Николају да провери стање нашег расејања, које се у то време налазило под јурисдикцијом руског православног епископа; митрополит је желео да се, у догледно време, створи српска епархија за Америку и Канаду. Велику помоћ Николају пружио је угледни научник и почасни конзул Краљевине Србије у САД, Михајло Пупин, који је 29. августа 1915. у Амстердамској опери у Њујорку организовао велики скуп за подршку Србији. Николај је свуда путовао и проповедао, како својим земљацима, тако и инославнима, који су желели да сазнају шта се збива на Балкану.  Канон Едвард Н. Вест је касније говорио да је Николај први који је Американце освестио за постојање православног хришћанства, које се до тада сматрало само „егзотичном вером“. У Енглеској, Николај развија још живљу активност. У јесен 1915. он се обратио Ситон-Вотсону, енглеском стручњаку за Балкан, подсећајући га да се Србија на Косову борила за Европу и најнепреданије и најнесебичније испуњавала своју дужност. И сада она гледа у Велику Британију, као најхришћанскију земљу, и моли за помоћ у борби против пангерманског продора на исток:  Она се не бори у овом тренутку за велику Србију, него за велики свет и велики род људски и хришћанство“. Власт Енглеске је била врло ненаклоњена Србији, али је Николај деловао у јавности и међу англиканским хришћанима, а његово деловање имало је све више успеха. Англиканци су га 1919. одликовали Напрсним крстом, и то је учинио њихов старешина, надбискуп кентерберијски Рандал Дејвидсон.

ВРХУНАЦ Николајевог деловања био је прослава Видовдана у Енглеској 28. јуна 1917, када је Ситон-Вотсон, један од секретара британског Косовског одбора, написао посебно обраћање школској деци, које је прочитано у 20 хиљада енглеских школа, а говорило је о борби Срба за слободу. Седам дана касније, у англиканској катедрали Светог Павла одржана је молитва за Србију. Први пут десило да један странац друге конфесије говори у храму, и то у присуству краља Џорџа Петог и све угледне енглеске аристократије.

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

Господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље са Балкана, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овога! Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се Ћеле-кула. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ’Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума’. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу... И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.“ Беседу је Николај завршио речима: „На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову пољу на браник хришћанске Европе и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сад је време да Европа врати тај дуг”.

Оно што је у средњем веку за Србију учинио Свети Сава пред иностранством, то је тих  дана учинио Николај пред Англиканцима - рекао је Михајло Пупин о Николајевом боравку у Енглеској.

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...

ОСВАЈАО ЈЕ И СРЦА И ДУШЕ

Југословен, о његовом делу у Британији је писао 1928. године: “Тај рад је био тако опсежан, тако свестран и универзалан, да је то било право чудо. Оваквог пропагатора није имао ниједан други народ.

Особито су нам завидели Чеси. Мушка појава оца Николаја, његова велика глава са црном брадом, речитост овог новог Златоуста освајала је срца и душе. Његова племенитост, његова искреност, његов дух, његова универзална наобразба, његов отмени смисао за лепоту и песму отворили су му свуда врата. Отац Николај, као прави Шумадинац, био је прави, чисти представник своје расе. Широкогруд и импулсиван, није волео цепидлачења професионалних политичара. Мрзео је лаж“. Због свега што је учинио за Србију, начелник енглеске армије га је назвао  „Трећа српска армија“ ( о томе је сведочио генерал Милан Миловановић, својевремено начелник оперативног одељења Врховне команде ).

Препоручујемо

Друштво

0 1

СРПСКИ НАРОД ОДБИО ДА БУДЕ ТРАЈНО ПОКОРЕН: Шта се дешавало последњих ратних година с обе стране фронта

13. 11. 2024. у 14:00

Друштво

0 1

РЕВИЗИОНИСТИЧКИ УДАР ПО ДИКТАТУ ПОЛИТИКЕ: Србија пред библијским искушењима одбранила своју независност

13. 11. 2024. у 15:00

Друштво

0 0

СПЕЦИЈАЛАН ВАГОН РЕЗЕРВИСАН ЗА КАПИТУЛАЦИЈУ: Звона широм Европе 11. новембра 1918. огласила крај Великог рата

13. 11. 2024. у 11:00

Друштво

0 0

РАТ ПОЧЕО И ЗАВРШИО СЕ У БЕОГРАДУ: Дан примирја: 106 година од завршетка Првог светског оружаног сукоба

13. 11. 2024. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације