"У СТРОЈУ" И ДАЉЕ 18 ПАРТИЗАНА: После 83 године од формирања Прве пролетерске живих бораца нема

ПРОШЛО је тачно 80 година од када је пуковник авијације у пензији, тада седамнаестогодишњак, Љубиша Антонијевић (97) рањен на Сремском фронту.

У СТРОЈУ И ДАЉЕ 18 ПАРТИЗАНА:  После 83 године од формирања Прве пролетерске живих бораца нема

Архива Новости, приватна архива

 Био је 3. децембар 1944, партизани су чекали наређење у рововима, када је почело да свиће. Љубиша је, открива нам, чуо из фрушкогорске шуме птице.

- Сетио сам се једне руске песме у којој певају славуји, несвесни да ће ту да почне бој. Није прошло два сата, а ја сам рањен - каже нам Љубиша.

Партизанима се прикључио 12. октобра, у Шумадији, у подераним ципелама, и "упао" у Трећу крајишку бригаду, која се све време борила раме уз раме са Првом пролетерском. Два дана касније задужио је оружје и кренуо ослобађање Београда. О биткама за Београд причао је недавно за подкаст "Новости". Сада се присећа Сремског фронта и рањавања.

- Тог јутра ишли смо у пробој. Све је прштало около, у општем метежу нисам стигао да се плашим. Научили су нас: кад чујеш гранату, није твоја. За два дана рањено је око 700 бораца Прве пролетерске. Погођен сам у ногу, још имам два комада гелера. Део гелера пробио ми је и врх уха, а други ми је поцепао капу, тик изнад главе. Могао сам да ходам, али се после два сата охладило, нога се укочила и почела да боли. Срећом, болничарка је била 10 метара иза - прича Антонијевић.

Донели су га до села, ту су га прихватили припадници Италијанске бригаде и понели дубље у позадину, па предали даље. После три дана стигао је у болницу.

- Секли су ме на живо, без анестезије. Два дана сам лежао у манастиру Ђипша, а одатле сам пребачен у импровизовану болницу, у једној школи на обали Бегеја, у Зрењанину. Још памтим име болничарке, била је мојих година - Меланија. С поносом се сећам тих дана и причам о њима праунуцима, а имам их 11 - каже Љубиша.

Већина његових другара и сабораца више није међу живима. Контакте одржава још само са Петром Дотлићем из Славонске бригаде, који у фебруару пуни 103 године. Како наводе у СУБНОР-у, у Србији је живо свега 18 учесника Народноослободилачке борбе. У секцији Прве пролетерске ипак верују да их има више. Живих бораца из Другог светског рата има и у Загребу, Љубљани, Сарајеву, неколицина у Тимочкој крајини, нешто мало у Македонији... Што се тиче бораца Прве пролетерске, најелитније бригаде, формиране у Рудом, 22. децембра 1941, чији је први командант Коча Поповић - њих живих нема.

- Жив је само у Словенији Албин Пиберник, али он није био борац, већ дечак, који се са родитељима нашао у строју, у Рудом. Када је Словенија окупирана, његова породица је протерана у Србију, а пошто су родитељи били комунисти, логично је било да се придруже партизанима. Последњи живи борци били су Зденко Дупланчић, преминуо 2020, и Душан Чкребић, преминуо 2022 - каже Олгица Стоиљковић Трифуновић, председница секције Прве пролетерске, и додаје да ће се и ове године потомци и поштоваоци 22. децембра окупити у Рудом и одати пошту палима.

ЗАБОРАВЉЕН САВО СТАНОЈЕВИЋ

АЛЕКСАНДРА је кћерка Јагоша Жарића, последњег команданта Прве пролетерске, која је под његовим вођством пробила обруч на Сутјесци, учествовала у ослобађању Београда и Загреба и на Сремском фронту заробила чувену Принц Еуген дивизију. Касније је био заточен на Голом отоку и избрисан из свих уџбеника. Александра је успела да издејствује за оца улицу и пребацивање урне у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.

- Жао ми је што нисам успела да рехабилитујем и татиног најбољег друга, такође голооточанина, Саву Станојевића, једног од најхрабријих бораца који је Орден народног хероја добио још за време рата. Био је заменик команданта Пете пролетерске црногорске бригаде, а после и мајор НОВЈ. У мају 1945. је био само један од 15 народних хероја који је преживео рат и уз Ђиласа једини ком је овај орден одузет. Бар нека се његово име помене, да се не заборави - каже Александра.

Антонијевићев пријатељ Петар Дотлић се партизанима придружио у децембру 1942, као двадесетогодишњак. Рођен је у селу Рачић, код Бихаћа, али се пред рат преселио у Славонију и ту је све време и био у партизанима.

- Славонију су држале крваве усташе и домобрани, па Немци... Учествовао сам у многим биткама, стотину пута сам био у опасности, али сам рањен само једном, код Прковаца, на други дан православног Божића 1944. Погодило ме у леви лакат, скоро ми одсекло руку. Срећом, зашили су је и спасли. Добро сам данас, не осећам последице, ништа ме не боли. Али, старост чини своје: живим на другом спрату зграде без лифта и све теже идем уз степениште - каже Дотлић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
РЕШИЛА СТАМБЕНО ПИТАЊЕ НА НЕВЕРОВАТАН НАЧИН: Плаћа кирију нешто више од 700 динара месечно

РЕШИЛА СТАМБЕНО ПИТАЊЕ НА НЕВЕРОВАТАН НАЧИН: Плаћа кирију нешто више од 700 динара месечно

ДОК ПРОСЕЧНИ станари у кинеском граду Џуџоу (провинција Хунан) плаћају кирију од 100 до 225 евра месечно, 18-годишња радница пронашла је необично решење за стамбену кризу: живи у тоалету продавнице у којој ради.

03. 04. 2025. у 14:56

СРБИ ВИШЕ НЕ МОГУ ДА ПУТУЈУ БЕСПЛАТНО У ОВУ ЕВРОПСКУ ЗЕМЉУ: Треба вам посебна дозвола, ево колико кошта

СРБИ ВИШЕ НЕ МОГУ ДА ПУТУЈУ БЕСПЛАТНО У ОВУ ЕВРОПСКУ ЗЕМЉУ: Треба вам посебна дозвола, ево колико кошта

ЕВРОПСКИ држављани који путују у Велику Британију од данас морају имати дигиталну пропусницу за улазак у земљу, за коју британска влада тврди да ће побољшати безбедност граница.

02. 04. 2025. у 10:16

Коментари (0)

ТЕНИСКИ УСТАНАК: Не могу више да трпе, играчи из топ 20 подигли глас!