ПОБУЊЕНИЧКО И УСТАНИЧКО ПОРЕКЛО СПЦ: Улога Српске цркве у устанку 1941. мења слику о том догађају

О УСТАНИЧКОЈ традицији српског народа писано је много, различитим поводима и са разноврсним намерама.

Устаничка традицијс цркве се осетила у Првом српском устанку, Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Кроз неговање сећања  на пропаст средњовековних српских држава, на побуне против туђих држава и царстава, на хајдуке и ускоке, на бојеве Црногораца и Херцеговаца са Турцима, потом на Први и Други српски устанак, „Невесињску пушку“, та традиција била је уграђена у темеље модерних српских држава, Црне Горе и Србије. На устаничко наслеђе српског народа позивала се и прва Југославија. Њено кључно „место сећања“  била је ујединитељска епопеја Балканских ратова и Првог светског рата, протумачена као коначна победа у вековној борби против освајачких царстава, али и као одбрана сопствене, националне државе.

На устаничкој традицији српског народа заснивала се, нарочито у својим почецима, и идентитетска политика друге, социјалистичке Југославије. Више од свих српских државних творевина, она је наглашавала своје устаничко, побуњеничко порекло. Оно што је за Краљевину Југославију био Први светски рат, као извор политичке, јуначке легитимације њених управљачких елита, то је, у много значајнијој мери, за социјалистичку Југославију био Други светски рат.

Порекло модерне Србије српски историчари налазили су у устанцима, које је већ Леополд Ранке назвао Српском револуцијом. Ипак, за разлику од Србије, Црне Горе и Краљевине Југославије, монархија које су се позивале на традицију и континуитет, социјалистичка Југославија истицала је своје револуционарно порекло и окренутост ка будућности.

СУШТИНСКИ, потпун прекид са традицијом није био ни могућ ни изводљив, па се у дубљој прошлости југословенских народа трагало за оним што је могло да легитимише устанак и револуцију 1941-1945. То се могло пронаћи понајпре у српским устаничким традицијама; у томе су хрватска и словеначка наслеђа била сасвим другачија.

Из практичних разлога, на српске традиције Тито и вођство КПЈ ослонили су се у подизању устанка 1941. и у потоњим ратним искушењима. Устаничко наслеђе Срба остаће у темељима идентитетске политике социјалистичке Југославије, упоредо са Титовим обрачуном са предратним српским политичким елитама, са Дражом Михаиловићем и Југословенском војском у Отаџбини, „великосрпском буржоазијом“ и „великосрпском идејом“, па и са проруски расположеним српским комунистима (1948). Дубинско неповерење, па и непријатељство Тита и врха КПЈ према Србима, било је видљиво нарочито у далекосежној политичкој подели простора насељених Србима на пет федералних република и две покрајине.

Унутар званичног наратива о Другом светском рату као борби за слободу, братство и јединство југословенских народа и народности, посебно важно место припадало је 1941. години, као почетку устанка и социјалистичке револуције. Сложенија слика устанка из 1941. и Другог светског рата је, међутим, почела да се оцртава у времену пораза и распадања Варшавског пакта, Совјетског Савеза и Југославије. Отворена су питања о томе ко је и зашто подигао устанак и, последично, који историјски догађај се може узети за његов прави почетак.

* * * * * * * * * *

Манастир троноша вековно средиште побуна

ДИПЛОМСКИ рад студента Ђорђа Вукмировића, „Устанак у Јадру“, у коме су сакупљене чињенице о покрету отпора у овом крају, као и о ослобођењу Лознице од немачке власти 31. августа 1941, одбрањен 2012. године на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду,  изнова је подстакао потписника ових редова на размишљање о томе у којој мери устанак из 1941. и цела српска устаничка традиција, захтевају нова, продубљенија разумевања и тумачења.

Одавно се, наиме, зна да је у борби за Лозницу погинуо главнокомандујући тамошњих устаничких, четничких јединица, потпуковник Веселин Мисита, да је то био до тада највећи оружани сукоб српских устаника са Немцима, као и да су заробљена 93 немачка војника.  До данас је, међутим, мало пажње поклоњено важној улози која је у овом догађају припала свештеницима и манастирима Српске православне цркве. Поред потпуковника Веселина Мисите и поручника Ратка Мартиновића, устанком у Јадру командовали су игуман манастира Троноша, јеромонах Георгије Бојић – Џиџа и поп Влада Зечевић. Њих двојица ће и потом имати сасвим устаничке, иако различите биографије – Бојић ће бити командант четничког Јадарског одреда и доцније Јадарске бригаде, док ће Зечевић из четника прећи у редове партизана. У тренутку хапшења Георгија Бојића и његове осуде на смрт, крајем 1945. и почетком 1946, Влада Зечевић ће бити министар унутрашњих послова.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Манастир Троноша, једно од средишта Косовског завета у западној Србији, жариште Кочине крајине (1788-1791) и потоњих српских устанака, био је, још од средине јула 1941, место окупљања јадарских устаника. Сви договори, уочи напада на Лозницу, постигнути су у овом манастиру. Заклетва је положена у Жижачкој шуми, у планини изнад Троноше; ту је, према једном сведочењу, унапред одслужено опело за оне који ће у нападу погинути. Почетак напада био је објављен звонима са лозничке цркве. Заробљене Немце устаници су држали прво у Троноши, потом у манастиру Чокешина, чувеном разбојишту из Првог српског устанка. Чокешина је била заједничко упориште четника и партизана, због чега ју је немачка авијација тешко оштетила, убијајући и своје, заробљене војнике. Потом су, у сарадњи четника и партизана, ослобођени и Бања Ковиљача и Крупањ.

НА ЗНАЧАЈАН удео Српске православне цркве и њеног свештенства у устанку 1941. године указују и други догађаји. У манастиру Жичи, једном од средишта отпора Цркве политици југословенске државе, у време Конкордатске кризе (1937) и потписивања Тројног пакта (1941), почетком октобра 1941. окупили су се четници жандармеријског наредника Милутина Јанковића. Ту су се одиграли преговори четника и партизана о заједничком нападу на Краљево. Када су Немци покушали да заузму манастир, оружани отпор пружили су им прво четници, потом удружени четници и партизани, при чему је Жича тучена артиљеријском паљбом, бомбардована из ваздуха и потом спаљена. Монаси који ће се из Жиче склонити у манастир Студеницу, поново ће бити оптужени да помажу устаницима и подвргнути терору бугарских окупатора.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Немачка управа упозораваће генерала Милана Недића на везе манастира са српским устаницима и на „англофилску пропаганду“ дела српских свештеника.  Пажљивије, посебно истраживање сигурно би могло да донесе још података о улози српских манастира у устанку из 1941. године.

Чак и догађај који је социјалистичка Југославија прихватила као званични дан устанка у Србији, 7. јул,  био је везан за Цркву. Убиство два српска жандарма, у коме је најистакнутију улогу одиграо Жикица Јовановић Шпанац, одиграло се усред сеоске Ивањданске светковине, недалеко од Цркве Светог Ђорђа, у Белој Цркви.

* * * * * * * * * *

Патријарх Гаврило био укључен у преврат 27. марта

МЕЂУ ДОГАЂАЈИМА који се узимају за почетак борбе Срба против окупатора у Другом светском рату, често се помиње и херцеговачки устанак из јуна 1941. године. Недовољно је, међутим, истакнута чињеница да је и овде први покретач устанка био свештеник Српске православне цркве, парох села Казанци, Радојица Перишић. Оружани отпор био је једини начин да његови парохијани избегну судбину суседног села Корита, чије су мушкарце хрватске усташе поклале и побацале у јаму. У ослобођењу Автовца од усташа на Видовдан 1941, устаничким јединицама командовали су, баш као и доцније у Лозници, свештеник (поп Радојица Перишић) и краљевски официри (капетан Душан Бајагић и поручник Милорад Поповић). Поп Радојица Перишић биће, потом, четнички војвода и командант Голијске бригаде. Погинуће у борби против усташа на Лијевча пољу 1944. године.

На тромеђи Лике, Далмације и Босанске Крајине најважнији српски, четнички старешина и командант Динарске дивизије од 1941. до 1945. биће поп Момчило Ђујић.  Чак је и једини већи устанички покрет у Чешкој, атентат на шефа нацистичких безбедносних служби Рајнхарда Хајдриха, био повезан са Српском православном црквом. Извршиоци су се склонили у крипту православне Саборне цркве Светих Кирила и Методија. Због тога су убијени епископ Горазд, потоњи српски светитељ, два свештеника и 260 њених верника, укључујући и 24 деце. Чешка православна црква, присаједињена Српској цркви 1921, била је забрањена.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

У току целог рата, већина српских епископа, предвођена митрополитом Јосифом, „старим комитом с југа“, како га описује Ђоко Слијепчевић, и велики део свештенства били су наклоњени Равногорском покрету. Српски свештеници ће се, у значајном броју, придруживати и партизанима.

ПОСЕБНО значајно је, међутим, било учешће СПЦ у антинацистичком преврату српских официра и збацивању намесништва кнеза Павла Карађорђевића, 27. марта 1941. За пуч су, како је утврђено, унапред знали патријарх Гаврило Дожић, епископи Николај Велимировић и Иринеј Ђорђевић. Патријарх га је, у говору одржаном преко радија, јавно поздравио.

Промену власти у Београду подржао је и Свети архијерејски сабор, претходно заказан баш за тај дан, 27. март.

Устанак ће бити, упркос слому Југославије у Априлском рату, само наставак онога што се догодило 27. марта. Као и пуч, устанак ће покренути српски патриоти, да би им се, потом, придружили и комунисти. Преврат од 27. марта додатно је појачао непријатељство окупатора према Српској цркви и довео до интернације и заточења патријарха Гаврила и владике Николаја.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Учешће и истакнута улога СПЦ у устанку 1941. значајно мењају преовлађујућу слику тог догађаја насталу, у основи, у доба социјалистичке Југославије. Сагледан из тог угла, устанак из 1941. мање личи на социјалистичку револуцију, него на вековна, традиционална окупљања око манастира, свештеника и хајдучких, ускочких старешина, у отпору према турском зулуму. Ти устанички покрети по правилу су били праћени казненим разарањима српских манастира и цркава, покољима и прогонима над децом, женама и старцима, збеговима у шумска и планинска беспућа, баш онако како се догађало 1941. године. Српска црква ће, нарочито у епархијама на територијама које су окупирале хрватске усташе, немачки нацисти и албански фашисти, бити подвргнута прогонима и страдању незабележеном у њеној дугој историји, сасвим изузетном чак и у историји Хришћанске цркве.

* * * * * * * * * *

Број свештеника преполовљен у бунама и ратовима

У ВЕКОВИМА устаничких борби за слободу није се, међутим, ратовало у име будућности, и новог, праведног друштва, него уз позивање на прошлост, на очување и обнову „златног доба“ Немањића, Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. Такво схватање било је чак блискије изворном значењу појма „револуција“, у 18. веку преузетом из астрономије, као вечитог „повратка облика који су се већ били јавили“. 

У овом чланку покушаћемо да устаничко и страдалничко наслеђе СПЦ прикажемо у дужој историјској перспективи. Такав приказ мора, по природи ствари, да буде сажет и сведен на неколико основних теза, при чему ћемо настојати да, у задатим оквирима, укажемо на кључне историјске догађаје, процесе и раскршћа. Важно је да се нагласи да проучавање устаничког наслеђа Српске цркве не значи да се у њеној историји не могу препознати и другачије, према држави помирљивије и сарадљивије традиције. Тако постављено, са слухом за различите епохе и сложеност вишевековних искустава Српске цркве, ово разматрање можда би могло да представља и скроман прилог истраживању много веће теме – историје односа између Цркве и државе.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Српска црква је, наиме, за 800 година постојања, дуже време провела у туђим царствима и државама (Османско царство, Млетачка Република, Наполеонова Француска, Хабзбуршко царство, Бугарска, НДХ, Велика Албанија, Мађарска, социјалистичка Југославија, њене данашње наследнице – Хрватска, Црна Гора, Македонија, Босна и Херцеговина, земље Европске уније, САД, Канада, Аустралија и Нови Зеланд), него у оним државама које је сматрала својим (државе Немањића, Лазаревића, Бранковића, Петровића, Карађорђевића, Обреновића, СР Југославија, Република Србија). Током највећег дела своје историје СПЦ је била трпљена, прогоњена и затирана. Заступала је поданике другог реда, хришћанску рају у шеријатском Османском царству и шизматичке јеретике у римокатоличкој Хабзбуршкој монархији.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

ПОД ОКУПАТОРСКИМ режимима из два светска рата представљала је становништво „погрешне вере“, „расно инфериорно“, непокорно и склоно побунама. Историја односа СПЦ према овим државама значајно се разликује, рецимо, од историјског искуства Руске православне цркве, која је вековима узрастала у оквирима руске државе, нарочито од периода „синодалног ропства“ у коме су се руска црква и држава нашле у најтешњој симбиози.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив Белог двора

Српска православна црква, сукобљена са туђим царствима, није снисходила ни „својим државама“. Владика Николај Велимировић, потоњи Свети владика Николај жички и охридски, називао је огорчени отпор Цркве и верника конкордату Југославије са Ватиканом „Трећим српским устанком“ . Он је овако описивао тадашњи однос државе према Српској цркви: „Незапамћено нешто у историји, не само нашој, него у историји ма ког народа европског и американског, да је власт врховна државна гонила националну цркву.“  На оптужбе власти да су бунтовници против конкордата „антидржавни елементи“ и „издајице државе“, владика Николај је одговарао: „Немојте ви, господо, бранити државу од српских попова, чији се број преполовио у ратовима за ову државу, него је браните од других и од себе.“

Однос социјалистичке Југославије према СПЦ не може се, наравно, упоредити са уништавањем коме су је подвргле НДХ или окупаторске бугарске и албанске државе.

Питање је, међутим, да ли је, за Српску цркву, социјалистичка Југославија била своја или туђа држава. Српски партизани и послератни комунисти убијали су и хапсили њене архијереје и јереје и отимали њену имовину. И када су престале ликвидације и непосредни прогони, притисци су се наставили. Од СПЦ је силом одвојена Македонска православна црква. У социјалистичкој Југославији СПЦ је била тек толерисана, као реликт мрачне и превазиђене прошлости.

Препоручујемо

Друштво

0 0

РАДИКАЛНИ КРИТИЧАР НАЦИЗМА: Одговор на лажи Титових следбеника и Другосрбијанаца

27. 11. 2024. у 15:00

Друштво

0 2

СРПСКА ЦРКВА КИЧМА НАЦИЈЕ: За нацисте владика Николај био идеолошки и политички противник

27. 11. 2024. у 16:00

Друштво

0 0

ЗБОГ КОНКОРДАТА ВЛАДИКА ДИЖЕ СРБИЈУ НА НОГЕ: Излив народног беса због споразума државе и Ватикана

27. 11. 2024. у 14:00

Друштво

0 0

УТИЦАО НА СAВРЕМЕНИКЕ КАО ДА ЈЕ ИЗНЕДРЕН ИЗ САМЕ БИБЛИЈЕ: Владика Николај један од највећих мислилаца и беседника xx века

27. 11. 2024. у 13:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације