РАЗВИЈАЊЕ МРЖЊЕ И ЖЕЉЕ ЗА ОСВЕТОМ: Корени грађанског рата међу Србима који је вођен 1941-1945. године

РАЗБИЈАЊЕ југословенске државе, свођење Србије на границе пред балканске ратове 1912-1913. и свакојака страдања српског народа током окупације (одмазде, геноцид), били су велико зло које се обрушило на Србе у Другом светском рату. Али то није било и једино зло... Било их је још.

Заробљени немачки тенк још док су четници и партизани ратовали заједно, Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

А једно од највећих и најкобнијих, које је оставило најдубље ране, био је рат међу самим Србима, рат у рату, братоубилачки рат у пуном смислу те речи. (Кад је реч о рату Срба против Срба, о грађанском рату међу Србима 1941-1945, углавном се има у виду сукоб између партизана и војне организације Драже Михаиловића и истиче да се ту ради о сукобу два крила „српске борбе - револуционарног, чији циљ оправдава средства, и националног, које заузима позицију политичког реализма“. Наводи се такође, да су и партизани и војна Михаиловићева организација „кренули с најбољим намерама”, а да су се суновратили у грађански рат кривицом међународног фактора...)

Рат међу Србима плануо је усред њихове оружане борбе против окупатора - 1941. године и потрајао је све док главна фашистичка сила, нацистичка Немачка, није капитулирала, у мају 1945, док није завршен Други светски рат. Наставио се чак и једно време потом, испољавајући се, пре свега, у виду репресије победничких над побеђеним снагама -масовним ликвидацијама побеђених и суровим, вансудским, обрачунима са њиховим присталицама у селима и градовима, особито у Београду. 

БРАНКО ПЕТРАНОВИЋ у књизи „Србија у Другом светском рату“ пише  да су припадници јединица Драже Михаиловића и Димитрија Љотића, које су Британци предали Југословенској армији, ликвидирани у шумама Кочевја и да је после завршетка рата „никада утврђени број четника ликвидиран у такозваним маршевима смрти од северозападних граница Југославије према унутрашњости“. Како Петрановић још каже, искључиво у Србији  су масовно радили судови за преступе против српске националне части против чијих пресуда није било правног лека.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

По броју жртава, укупно узев, рат међу Србима 1941-1945  један је од најкрвавијих унутрашњих сукоба у историји Србије, па и Српства уопште… Као и историја других народа и других држава, и историја Срба и српске државе зна за многе унутрашње сукобе, буне, побуне и преврате, грађанске ратове, али за један такав унутрашњи сукоб какав је био онај који је потрајао од 1941. до 1945. године, у условима окупације земље од страних сила и истовремене оружане борбе против њих, она не зна.

* * * * * * * * * *

Сеча братских глава без срца и осећања

...ПРЕМА ПОДАЦИМА које је историјска наука верификовала у свему као тачне, више од пет и по векова, све тамо до коначног пада Србије под Турке 1459. године, у српској (средњовековној) држави, и у засебним српским областима, вођене су унутрашње борбе, чији је главни узрок било необуздано, распламтело и распомамљено властољубље владалаца, претендената на престо, обласних властодржаца и земаљских поглавара.  Поједини владари, борбене природе, јаког карактера, необузданог завојевачког инстинкта и снажно развијеног осећања моћи, желели су да имају што већу власт, што поузданије послушнике. На другој страни, сепаратистичке тежње себичних обласних главара, пораст угледа извесних моћних старешина, жудња властеле за повећањем свога богатства и привилегија слабиле су владалачку самодржачку снагу. Да би се победило у међусобној борби, прибегавало се туђинској помоћи: бугарској, византијској, угарској па и турској и омогућавало да непријатељске војске улазе у српске земље и збацују једне а доводе друге владаоце. Није се гледало ни на жртве које подноси народ, ни на штете које трпи држава. Владалачка и великашка саможивост није имала обзира ни према државној независности, ни према најближим крвним везама, ни према срамоти и штети од признања туђе врховне власти. Народ је бацан у крваве борбе које су слабиле његову снагу, чиниле његову природу дивљом, развијале нагон мржње и жељу за осветом, онеспособљавале га за миран напредак, ометале његову радиност и проузроковале  глад и болештине...

Кад је, после устанака против Турака, 1804. и 1815, како-тако, а уз силне жртве српског народа, васпостављена српска држава, династички сукоби су се обновили. Они су били главни узроци унутрашњих немира, буна и побуна, па и првих грађанских ратова у новијој историји Србије. После убиства Карађорђа Петровића, о престо у Србији тукле су се две династије - династија Карађорђевић и династија Обреновић. Најзагриженије њихове присталице биле су организоване попут политичких партија и смртно су се мрзеле - онако како се само злотвор може мрзети.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

ПРЕМА СЛОБОДАНУ Јовановићу, присталице Обреновића постале су једном партијом у пуном смислу те речи после обарања с власти кнеза Милоша (1839), а затим кнеза Михаила (1842) и довођења на престо Србије Александра Карађорђевића. Гоњени од нове владе, терорисани и убијани, обреновићевци су се „прибили у гомилу “ и код њих су се развили „осећаји солидарности као код чланова једне исте партије. Годинама, у ћутању и трпљењу,у њима се купила жудња за остветом, и стварала вера да једном мора доћи дан када ће се династија Обреновића вратити, и кад ће њене верне присталице моћи да се разрачунају са својим гонитељима.

Како су присталице Обреновића све страдале, и како су се, уопште, Срби између себе сатирали у ово време, најбоље илуструје онај страшни покор што је настао после угушења Катанске буне,  организоване од присталица Обреновића.   Катанска буна изведена је у Шапцу, 22. септембра 1844, у корист Обреновића, а против владе кнеза Александра Карађорђевића. Вођ буне био је Стојан Јовановић  Цукић. Побуњенике је са својим четама разбио прота Матија Ненадовић у боју код Плавања, на путу према Ваљеву.

У Шапцу је тада био формиран прави „крвави суд”. Главни тужилац и судија био је Тома Вучић Перишић - људски крвопилац по Вуку Караџићу, а највећи јунак у братоубилачкој борби обреновићеваца и карађорђевићеваца, њен Хајдук Вељко - по Слободану Јовановићу.

Ненадмашан у угушивању буна, али и у дизању побуна, Вучић је остао запамћен као човек који је имао „ледено срце , а „златни језик . Кад би отворио уста, био је - мед и млеко.

Свако би се заклео да је он анђео у људском облику. Умео је и овако да говори: ,Ја се не бојим никога: ни књаза, ни Савета, ни попечитеља, ни митрополита - и нико не треба да се боји никога. Ми смо сви равни: што је књаз то је и свињар,  што је свињар то и саветник,  што саветник то и терзија,  а што терзија то и судија,  што судија, то и ја... Сви смо једнаки; не треба само један да се греје на сунцу... “

Овај исти човек, који је тако вешто умео да подилази народу, секао је главе Србима попут каквог џелата без срца и осећања.

* * * * * * * * * *

У сукобима због власти за милост се није знало

ТОМА ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ је 1844. године управо у Шапцу, граду који је толико пута страдао у својој прошлости, па и у Другом светском рату, у црно завио силан свет. Приредио је праву хајку на присталице Обреновића, штитећи престо Александра Карађорђевића, који је извикан за кнеза на Врачару, пре свега вољом Турака.

Било је довољно у Шапцу тих дана, па и у целој Мачви и Поцерини, да неко на некога само прстом покаже, па да се тај нађе у негвама. Слободан Јовановић каже: „Окривљене трпају у један велики обор, где их наизменце пече сунце и бије киша, и где леже у калу као свиње. После настаје батинање, пребијање топузом и секиром, пушкарање, натицање стрељаних на точкове; друмови око Шапца окићени су точковима као у турско време. Осуђенима се одузима све имање; земља се продаје; куће пале; воћњаци секу; новац, стока, оружје, одело, односи у Вучићев логор. Читаве породице остају упропашћене као да је наишла страна војска а не српска, и разграбила им све... .

ДИНАСТИЧКИ СУКОБИ у Србији завршени су тек 1903. године, убиством последњег Обреновића, краља Александра, у које је убиство био умешан и сам Петар Карађорђевић.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

На неки начин, то је била иронија судбине. Јер управо је краљ Александар био онај Обреновић који је покушао да на династичке борбе у Србији стави тачку, да измири Србе подељенеу два табора - обреновићевце и карађорђевићевце. То је он учинио одмах по преузимању владарске дужности, 1. априла 1893, посетивши Тополу и положивши венац на гроб вожда Карађорђа.

Осим унутрашњих немира до којих је долазило услед борби између династија Обреновића и Карађорђевића, историја Србије новијег доба зна и за немире друге врсте, за многе буне и побуне против самовоље владара, и уопште за многе борбе за власт једноставно речено.
Нарочито је време Милоша Обреновића било обележено борбама за власт. И то од првог часа Милошевог доласка на чело Србије.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Милош је хтео да буде неограничени господар целе Србије (као и Карађорђе уосталом), а војводе су тежиле да власт с њим деле, с тим да сваки од њиху својој области буде само себи одговоран (да сваки као „једнак брат“ старешинује и заповеда на свом крају ). У сукобима до којих  је долазило услед тога за милост се најчешће није знало. Падале су главе, а често се догађало да су сузбијене старешине предаване турском паши, да им он живот одузме (као што је то био случај са чувеним Петром Молером и Карађорђевим капетаном Радичем Петровићем, на пример).

* * * * * * * * * *

Побуњеницима секли руке и врх језика

ФРОНТ ПРОТИВ кнеза Милоша чиниле су три главне групе: Карађорђеве присталице (антидинастичари), туркофили, који су дејствовали против Милоша у договору са турским пашому Београду, и народњаци, како су називани они који су желели да се заведе законитост и народ заштити од самовоље кнеза Милоша и његових органа. Резултат оваквог постројавања биле су многе завере, буне и побуне. Једна од првих завера била је она коју је организовао крагујевачки војвода Павле Цукић са капетаном Драгићем Горуновићем и кнезом Симом Марковићем у другој половини 1817. године, друга - дело Марка Тодоровића Абдуле и Стевана Добрњца, била је у пролеће 1821. године. Треће устајање против кнеза Милоша збило се у Рудничком крају, 1824, али је оно осујећено пре него што је и успело да како ваља да гласа од себе. Четврта буна збила се на почетку 1825. Њен вођ био је Милоје Поповић, звани Ђак.  Његова глава је одсечена и послана турском паши у Београд. Пета буна планула је у априлу 1826. године. Дигли су је браћа Чарапићи, Ђорђе и Марко, за које се мисли да су били карађорђевићевци и приврженици хетериста - гркофилске странке у Србији. Као и све друге буне пре тога, и ова је била у крви угушена. Чарапићи су побијени, док су једном од њихових главних људи, учитељу Берисављевићу, биле одсечене обе руке и врх језика...

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Сем поменутих, у Србији у Милошево доба било је још буна, а само се једна, ваљда, завршила без и капи проливене крви. Била је то буна која је организована у Крушевцу, пред Божић 1834. године. Кад су побуњеници стигли пред Крагујевац дошло је неочекивано до помирења... Са свим вођама побуне  (Милетом Радојковићем, Милутином Петровићем, Аврамом Петронијевићем и другима), кнез Милош се изљубио, рекавши им после свега:

„Сви смо криви; и ја сам често грешио; трудимо се да се сви исправимо и опростимо узајамно једни другима“. Да би потврдили углављени мир, побуњеници и Милош заклели су се у цркви: први да ће Милошу бити верни, а Милош - да је побуњеницима опростио једном за свагда.

ТАКАВ КАКАВ је био, „лисица и курјак”, Милош је, сем крвавог, оставио и светла трага за собом. Бранио је, што је боље могао, независност Србије у унутрашњој управи и успевао је у тој тежњи. Он је био дубоко уверен, као и многе старешине туркофилске струје, да би нове борбе против Турака биле штетне по српски народ, а да би исказивањем послушности Турцима и „дипломатисањем“ могла да се осигурају права за српски народ, за кнеза као и за све старешине које су стајале уз њега...

Мада уопште нема објективних услова за поређење кнеза Милоша са једним Миланом Недићем, председником српске владе у време немачке окупације Србије, 1941-1944. године, јавила су се мишљења, и за време и после Другог светског рата, чак и у кругу људи од науке, да је кнез Милош са својом политиком био у ствари главни узор Недићу. Као што је Милош мислио да само сарадњом са Турцима може очувати Србију, осигурати народу слободан и миран развитак и самосталну унутрашњу управу, тако је Недић, настоји да се докаже, веровао да је једино сарадњом са немачким окупатором могућно сачувати и Србију и српски народ од потпуне катастрофе.

Само из ових разлога, како се даље жели доказати, Недић је прихватио понуду окупатора да образује српску владу. Кад је Недић образовао своју владу и назвао је „владом народног спаса“, у Србији је већ увелико пламтео оружани устанак против окупатора. Он је све више узимао маха, а врло брзо је добио је и свог пратиоца... Био је то рат међу самим Србима, једним делом сврстаним и под заставу Милана Недића...

Препоручујемо

Друштво

0 0

КОСОВСКИ ЗАВЕТ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ СРБА: Суштина Видовданског предања и тајна његове трајности

07. 01. 2025. у 05:00

Друштво

0 0

ВЕЛИКИ ЗАЛОГАЈ ЗА МАЛИ БЕОГРАД: Краљ Петар I Карађорђевић и опoзициони листови

31. 12. 2024. у 06:45

Друштво

0 0

ПАШИЋ БРАНИ СЛОБОДУ ПИСАНЕ РЕЧИ: Покушаји сасецања крила разузданим београдским новинама

31. 12. 2024. у 08:30

Друштво

0 0

РЕВОЛВЕРАШКА МАФИЈА У НОВИНАМА: Скандалозно, бестидно и бесомучно насртање на личности

31. 12. 2024. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације