Друштво

КОЛАБОРАНТ КОЈИ ЈЕ СПАСАО СТОТИНЕ ХИЉАДА ИЗБЕГЛИЦА: Прослављени генерал вољом окупатора постаје председник Владе

21. 01. 2025. у 16:00

У РАТУ који су Срби водили међу собом за време окупације, 1941-1945, и оружане борбе против окупатора, активно је учествовао са својом владом и војском и Милан Недић, армијски генерал и некадашњи министар војске и морнарице Краљевине Југославије (а за време априлског рата 1941. командант Треће групе армије, која је Немцима пружила тако слаб отпор у Македонији да су они већ другог дана рата заузели Скопље).

КОЛАБОРАНТ КОЈИ ЈЕ СПАСАО СТОТИНЕ ХИЉАДА ИЗБЕГЛИЦА: Прослављени генерал вољом окупатора постаје председник Владе

Долазак Недића на положај председника владе, вољом окупаторске управе, био је за многе Србе велико изненађење. Родољубима се чинило чак и несхватљиво да један Србин тако високог војног чина може уопште ступити у службу туђинске силе која је пре свега против Србије повела рат - и њену престоницу претворила у прах и пепео. Заборављало се при том, међутим, да је Србија то доживела и у Првом светском рату, кад су 1915. године немачке и аустроугарске трупе запоселе Београд и српску земљу. И тада се нашао један бивши министар војске који је похитао да се окупатору стави на располагање. Био је то генералштабни пуковник Василије Антонић. Он се аустроугарској окупационој управи, коју су углавном сачињавали Хрвати, одмах ставио на располагање и изјавио се спремним да јој служи - у својству председника београдске општине.

Рођен у Гроцкој, 7. септембра 1877, Недић је оцењен као способан и храбар војни старешина. Учествовао је у оба балканска рата, а исто тако и у Првом светском рату. Војничку каријеру Недић је почео као водник у пешадији, али, иако типичан „трупаш“, успео је да заврши Вишу војну академију и да, после краћег школовања у Француској, постане краљев ордонанс-официр, а затим командант дивизије и армије.

Једно време и наставник стратегије и историје ратне вештине, Недић је 21. децембра 1938. именован за министра војске и морнарице (у другој влади Милана Стојадиновића) и на том положају остао је до 7. новембра 1940, када је поднео оставку - по извесним, али недоказаним, тврђењима поводом успоставе дипломатских односа са Совјетским Савезом.

СА СИГУРНОШЋУ се може рећи, да је непосредан повод Недићевог изласка из владе (одстрањења у ствари) био његов меморандум кнезу Павлу од 1. новембра 1940. године. У том меморандуму он је тражио да се влада јасно определи према зараћеним странама у Европи, да одлучи с ким ће: са Великом Британијом или пак са Немачком и Италијом. Како је рекао у свом меморандуму - Југославија је стајала сама самцита, и није имала никаквих шанси да се спасе од заокружавања...

**Београдска чаршија је брујала да је кнеза Павла Недић ошамарио**

Сматрајући да би рат са силама Осовине испао катастрофално по земљу, Недић је истицао да постоји само једна могућност да се држава сачува - да се регулишу односи са Немачком и Италијом. Према Станиславу Кракову, Недић је овако образлагао користи од аранжирања са силама Осовине: „Прво, продужићемо себи живот; друго, ограничићемо захтеве пожудних суседа и, најзад, ако изгубимо на крају извесне делове наше земље да би задовољили своје суседе, у сваком случају нећемо изгубити толико као кад бисмо били њихов непријатељ и када би нам то било силом отето. Напротив, изгледа ми да ће српски народ, поред Југославије, имати највише да плати...“

Већ како је то много пута био случај у Београду, у време Краљевине Југославије, „чаршија“ је имала своје посебно објашњење зашто је Недић изненада морао да напусти владу.

Тврђено је, поред осталог, да је било откривено да је он са Димитријем Љотићем припремао државни удар. Била је раширена и вест, плански и с јасном тенденцијом, да је Недић, у расправи са кнезом Павлом, а по питању односа са Немачком, револтиран, кнезу - ударио шамар...

* * * * * * * * * * * * *

Слаб човек постаје покорни немачки слуга

ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ, у својој књизи „Људи, људи“, баца озбиљну сумњу на разна тврђења у вези са оставком Милана Недића, а посебно на тврђење да је Недић поднео оставку због неслагања са успостављањем дипломатских односа са Совјетским Савезом.

Њему, Јовановићу, Недић је, у четири ока, крајем октобра 1940. рекао - а Јовановић је то пренео совјетском посланику Плотњикову - да је Немачка концентрисала на совјетским западним границама 120 дивизија, да у Карпатима гради подземне аеродроме и да Дунавом упућује према Црном мору расклопљене подморнице… Од свега што је Недић рекао Драгољубу Јовановићу, посебну пажњу заслужују ове његове речи: „Ја ћу радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером“.

Да ли је ово била само шупља Недићева фраза, изговорена да би саговорника навео на криви закључак, или је то можда био израз жеље да осигура наклоност Совјета и према себи и према Југославији, или резултат ерупције искрености човека који је дошао у затегнуте односе са главним носиоцем власти у земљи - остаје само да се нагађа. Није искључено, међутим, да објашњење за изговорене речи лежи у Јовановићевом мишљењу, да је Недић био веома склон да наступа као глумац, да говори оно што сцена у одређеном часу захтева, а никако оно што му лежи на срцу, што стварно мисли.

Сукоб, боље речено разлаз са кнезом Павлом, Недић је објаснио је својом неспремношћу да удовољи захтеву кнеза Павла да се, кад је Италија напала Грчку 1940. у Македонију упути осам дивизија (како би италијанске снаге у северном делу Албаније биле везане за тај простор).

**Генерал Симовић, краљ Петар II и Радоје Л.Кнежевић у Лондону**

“НЕ МОГАВШИ да спроведем захтев кнеза Павла, изјавио је Недић, ја сам израдио један меморандум, где сам истакао разлоге да би извршавање овог наређења, односно одашиљање дивизија, имало за нашу земљу тешке последице. Између осталог, навео сам неспремност Југославије за рат и то у дугом периоду. Даље сам навео да је Немачка победница у Европи, да је снажна и да иде као плима, па би наша политика требала да се окрене у правцу према Немачкој и да се поради на споразуму са истом. Ово сам у меморандуму наводио ради тога да би доказао потребу одржања неутралности. Приликом подношења овог меморандума кнезу Павлу, између нас двојице дошло је до оштријих речи, тако да је кнез Павле рекао да са мном не може да ради, на шта сам се ја поклонио и изишао. Један до два часа касније дошао је код мене у кабинет генерал Петар Пешић и прочитао ми је указ, којим се разрешујем дужности министра војске и морнарице а он долази на моје место...“

Појава на сцени једног виђеног и цењеног војника, какав је неоспорно био Милан Недић, у часу када се Србија нашла у двоструком огњу - у рату против окупатора и у тек зачетом грађанском рату - још није до у детаљ разјашњена, чини се. Сама основна оцена, да се он, прихватајући од окупатора мандат за састав владе, сврстао у ред квислинга и противника легалне југословенске владе, као да није сасвим довољна... За Предрага Милојевића, новинара, својевремено шефа Пресбироа у Београду, који је Милана Недића и лично добро познавао, генерал је био „јадан и слаб човек“, који се „осећао обавезним да буде што покорнији слуга Немцима. Просто је чезнуо да победе Немци, јер би тада победио и он.

Јадно је то његово спасавање Срба”. У „књиговодству “ о његовој активности од краја августа 1941. па до повлачења из земље под заштитом Немаца, у октобру 1944, постоје уз негативне и неке позитивне ставке. Како је рекао Драгољуб Јовановић, Недић „као да је себи поставио задатак да Србију проведе кроз олују са што мање штете, спасавајући шта се могло после априлске катастрофе... “.

* * * * * * * * * * * * *

Полагање заклетве на верност непријатељу

КАО ВЕЛИКИ плус Недићу наводи се његово заузимање за избеглице које су нахрупиле у Србију са свих страна. Мишо Хамовић, пишући о избеглицама у Србији у Другом светском рату, рекао је: „Не улазећи у то да ли је била присутна и доза манипулације избеглицама, од стране Недића, с обзиром на пренаглашено истицање и пропагирање личне заинтересованости за њихову судбину, што је форсирано путем штампе и радија, и што је, можда, требало да послужи као поен који би ублажио нерасположење патриотски оријентисаних Срба због његове колаборације са окупатором, остаје чињеница да је он пружио избеглицама драгоцену, да не кажемо спасоносну помоћ.

За све време од јесени 1941. до јесени 1944. свесно се жртвујући за спас и биолошки опстанак српског националног језгра, Недић је успео да омогући да „Србија буде оаза спасења за 86 хиљада избегличке деце, за 60 хиљада словеначких избеглица и преко пола милиона Срба протераних из монструозне Независне Државе Хрватске... Да није било Недићеве владе, окупирана Србија не би могла испунити ту мисију спасавања прогоњених Срба из НДХ и осталих окупираних подручја на којима је српски народ био прогоњен: Бачка, Јужна Србија, Косово и Метохија”.

**Српски добровољачки корпус прихвата избеглице на Дрини**

Могло би се рећи, у вези с Недићем и његовим држањем током немачке окупације Србије и грађанског рата међу Србима, да нити је он био издајник нити се његов рад може окарактерисати као колаборација .

ИАКО КОД НЕДИЋА има поступака, који се граниче са издајством (полагање заклетве непријатељу, тражење од непријатеља да се похапси и у заробљеништво спроведе преко 1.200 официра) ја се - рекао је Јован П. Тришић, Недићев командант жандармерије 1941. - ипак слажем да Недић није био издајица. За издају је потребна унапред створена одлука, тј.умишљај да се ради против своје земље. Код Милана Недића тога није било. Он је био толико свестан Србин да, по мом мишљењу, никада не би ни помислио да изда Српство. Код Милана Недића била је само слаба рачуница. Он је погрешио у предвиђању. Недић је, ваљда под утицајем свог брата од тетке Димитрија Љотића, био уверен да је немачка победа сигурна и помирио се са капитулцијом Југославије, предвиђајући коначну пропаст савезника, те и његов цео даљи рад под окупацијом био је ради тога заснован на погрешној процени. М. Недић није ишао утврђеним српским слободарским путем...“

**Милан Недић на форморању Српске државне страже**

У вези с Недићем, нарочито по завршетку Другог светског рата, лансиране су и тврдње које су имале за циљ да њега лично што више окриве, али и да, преко њега, компромитују југословенску краљевску владу. Тако је, на пример, у Нирнбергу, пред Међународним судом ратним злочинцима, помоћник совјетског тужиоца покушао је да докаже да је Недић ступио у службу немачког окупатора у договору са краљевском југословенском владом у Лондону, што је било далеко од сваке истине... Недић се примио положаја председника владе под Немцима , сасвим је сигурно, од своје воље, никако по договору са југословенском владом. То је истакао и Слободан Јовановић, у чланку који је објавио у „Тајмсу“, 22. фебруара 1946, и у којем је демантовао тврдње помоћника совјетског тужиоца...

* * * * * * * * * * * * *

Народ не опрашта сарадњу са окупатором

ШТА ЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКА влада мислила о Недићу и његовој одлуци да се окупатору стави на располагање, пре Слободана Јовановића, још у новембру 1941, рекао је генерал Душан Симовић, у својству председника владе, у једном свом говору емитованом преко Радио Лондона, у коме је изјавио да „Недић велича фашизам и национал-социјализам, узноси свемоћ Хитлерову и поручује српском народу да се помири с тим да је изгубио слободу, да се „заклања за ауторитет краља Петра II, иако није постављен ни од краља ни од народа, већ од немачке окупаторске власти“, да је, погазивши заклетву на верност краљу изгубио „и законско и морално право да говори у име краља, народа и војске“.

Све ово што је Симовић изјавио у емисији Радио Лондона имало је у првом реду за циљ, да се југословенска влада што одлучније дистанцира од Милана Недића. Јер, само његово пристајање на кооперацију са окупатором било је штетно по углед југословенске владе у свету, али и Срба, у целини узето. И Радоје Л. Кнежевић ће рећи, да је „постојање једне српске владе у Београду под окриљем Немаца прилично нашкодило нашој општој ствари у свету....“ Кнежевић ће рећи и то да је Недић себи је сопственим рукама плео квислиншки венац око главе... То је једна повесна чињеница коју ништа под Богом није кадро да избрише. Што правда људска треба и може да учини, то је да њему и најбољим међу његовим сарадницима призна несебичност побуда при раду у једном изузетно трагичном периоду у историји Срба...“

Прихватајући основне оцене Радоја Л. Кнежевића, Ђоко Слијепчевић је за сарадњу Милана Недића и његове владе са немачким окупатором рекао да је она била „административне природе“ и да се преко ње није хтела остварити „власт над народом, него збрињавање народа у околностима у којима се био нашао...“ По Слијепчевићевом мишљењу, интереси српских власти именованих од окупатора подударали су се са интересима окупатора само на једном плану: и једни и други били су против борбе КПЈ за освајање власти и за промену друштвеног поретка.

**Генерал Недић говори на једном скупу у Београду током рата**

НИКО У КРАЉЕВСКОЈ југословенској влади није тако гледао на Милана Недића и његову владу као што је гледао Радоје Л. Кнежевић, па и Ђоко Слијепчевић, који је био један од сарадника „владе народног спаса“, како је сам Недић назвао свој кабинет. У краљевској југословенској влади на Недића се гледало као на „продану душу“, што се види и из изјаве генерала Симовића преко Радио Лондона. Сматрајући да он све чини само да би отежао положај владе у Лондону, Срби у влади, сви од реда, хтели су у њему да виде само - непријатеља. (У једном извештају упућеном југословенској влади у Лондону, из Стокхолма, од тамошњег посланства, од 11.4.1942, речено је да „народ не симпатише Недића зато што сарађује с Немцима. И поред свих његових напора да се представи као заштитник српског народа и његов спасилац од потпуне пропасти, народ му ту сарадњу не опрашта”.

Да влада у Лондону, и Срби у њој, који су се иначе између себе стално гложили, тако мисле о Недићу допринео је и сам Недић, поред осталог и својим честим изјавама у којима је југословенску владу оптуживао за издају земље и народа...

На двогодишњицу пуча од 27. марта, обраћајући се „браћи Србима и сестрама Српкињама“, Недић је, на пример, оптужио владу у Лондону да води „сметењачку политику, прво уз Дражу, а сада против њега а уз комунисте, час уз Енглезе и Американце, а час уз бољшевике, а никада уз Србе“ и да је вођењем такве политике „разбила духовно јединство српског народа“. Недић је чак рекао, да „у читавој Европи нема примера такве издаје према свом народу, таквог злочина какав је починила и какав врши влада у Лондону“.

У исто време, док је тако нападао легалну југословенску владу, Недић је истицао своје заслуге, и заслуге своје владе, за српски народ, наглашавајући да све што је чинио, и што чини, чини зато што не допушта „да пропадне Мајка Србија, света земља Србинова“.