ЛОМЉЕЊЕ КИЧМЕ СРБИЈИ: Повијање како ветар дува српске интелигенције на штету свог народа

ДАКЛЕ, решио сам да направим прегледни чланак о моралном лику српских интелектуалаца који су служили сваком коме је требало служити да би се остало „у игри“, по начелу исказаном у стиховима убојитог епиграма - епитафа за Јашу Продановића:

Никола Пашић и краљ Александар: Да ли је Југославија морала да буде створена, Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

“Краљу веран, Титу одан  / овде лежи Јаша Продан“ . Велики број њих је постао то што јесте из лукративних разлога, из жеље да се ни под једном влашћу не одмичу од пуног чанка. Зато су врло често свесно служили антисрпским интересима, окрећући ћурак наопако и повијајући се како ветар дува. А дувао је, бар у последњих стотинак година, углавном против нас.

Додуше, не сме се заборавити да је било и оних који су се, на путу штетном по свој народ, нашли зато што су искрено веровали у заблуде, а не из најбаналнијих личних интереса.

Наш познати историчар, др Драгољуб Живојиновић, у интервјуу за мајску „Геополитику“ 2012. године, говори о српским интелектуалцима који су учествовали у стварању Југославије: “Нажалост, многи од њих су били праве „замлате“. Неки су били истински умни људи, као на пример Слободан Јовановић и Јован Цвијић, али нису препознавали политичку реалност, или су, можда, погрешне идеје ширили под утицајем интереса супротних српским. Тако су тврдили да су Срби, Хрвати и Словенци исти народ са различитим именима, а заборављали су на њихове различите културе, историјске традиције и религије, чиме су обманули народ и државнике који су их следили. Зато српске интелектуалце сматрам једнако одговорним колико и Пашића и престолонаследника. Нико од њих о уједињењу није питао српски народ, који је добро осећао да срља у творевину супротну српским интересима. А ни  генерала Живојина Мишића, који је регенту Александру предлагао: “Ми на једну, а Хрвати на другу страну“  нису послушали.“

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Међу ове умнике, који нису схватали политичку реалност, спадали су, свакако, Јован Скерлић и Богдан Поповић, творци „Српског књижевног гласника“. Зато почињемо с њима.

* * * * * * * * * *

Човек који је уобличио југословенски пијемонтизам

ЈЕДАН од најзначајнијих српских интелектуалаца с почетка 20. века, Јован Скерлић, књижевни критичар, универзитетски професор, социјалдемократски политичар, кључни уобличитељ југословенског пијемонтизма, тврдио је да Србија мора у потпуности да се поистовети са Западом ако мисли да опстане. У свом чланку „Омладински конгреси“, објављеном 1904. године, Скерлић је критиковао неки наступ  Стјепана Радића, у коме је овај „грмео против немачке културе и величао покровитељку Русију“. С поучно подигнутим прстом, Скерлић је рекао:“Радић зна многе ствари, али заборавља да је Запад извор светлости и жижа живота на земљи; да за нове народе има два пута, или примити западну културу, као Јапанци, и живети, или јој стати насупрот, и бити прегажен, као амерички црвенокошци или аустралијски црнци; да је словенска култура празна реч, да немачку културу, културу Гетеа, Хегела и Вирхофа, не треба мешати са културом полуфеудалне и клерикалне Аустрије; и, најзад, да нимало није привлачна перспектива губљења словенских река у руском мору, и ако се већ бори то није да се мења јарам, но да се задобије пуна слобода човечанска,у дефинитивној победи Демократије“. Из такве перспективе, Скерлић је говорио да је југословенство „не само најидеалнија и најбоља но и једино разумна и једино могућна НАРОДНА политика“. Дакле, ствар је у томе: Запад је идеални простор ка коме су дужни да стреме сви Јужни Словени, и, на првом месту, Срби.

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Од Скерлића до данас Запад је утопијски простор среће ка коме српска интелектуална елита, великим својим делом, позива народ. Кад народ „не слуша“, појаве се људи који, попут историчара Николе Самарџића, гневно кажу: “Нама је потребна наша сопствена трансформација. Нама није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију“.

* * * * * * * * * *

Искрена заблуда на удару стварности

ПОЗНАТИ српски књижевни критичар и естетичар , професор Универзитета, Богдан Поповић, био је један од интелектуалаца који су, свесно или несвесно, живели за туђу културу и, кроз ту културу, за туђе интересе. Префињен, аристократских манира, великих знања, Поповић је био magister elegantiae не само Београда и Србије. Васпитан на англосаксонској „почви“, он се нашао на удару стварности крајем Другог светског рата.    

Наш познати астроном, Милутин Миланковић, у својим успоменама бележи да је, почетком априла 1944. године, Богдану Поповићу испричао да Београдом колају шапутања да би престоницу могли да бомбардују Англоамериканци. Он је рекао: “Немогућно! – Искључено!

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Као што знате, Први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ.

Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из Првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана?

/.../ Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске које бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом“. А онда је дошао 16. април 1944. године, први Васкрс: бомбе наших „савезника“ уништавале су Београд баш у тренуцима кад су људи седали за васкршњу трпезу. Када, три месеца касније, Миланковић посећује Поповића,“телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног“, професор је веома јасан: “Не желим да живим у овом избезумљеном свету. /.../

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети.

Умрети што пре“.

Жеља му се ускоро испунила, истиче Миланковић. Како би рекао Жарко Видовић:

“Историјске свести нема без свести о злу“.

Зато је аутор  „Антологије новије српске лирике“ умро скрхан: до свести о злу је дошао кад је већ било прекасно, и кад је, после свега, желео само да побегне из просторно временских координата „избезумљеног света“.

* * * * * * * * * *

Продаја бозе као најбољег бурбоњског вина

УЧЕНИК Скерлића и Богдана Поповића, књижевни критичар, естетичар и дипломата, Бранко Лазаревић је у Другом светском рату доживео велику породичну трагедију: умиру му супруга и  један син, а други гине у редовима Југословенске војске ђенерала Михаиловића. Оставши сам, Лазаревић не пристаје на ново доба, доба комунистичког тоталитаризма (због чега ће касније и робијати, и бити трајно маргинализован): сматрајући да је слобода стваралаштва неопходна као и ваздух, он се углавном повлачи из јавног живота, будно пратећи како се велики део интелектуалаца одриче сопствене кичме зарад сласти пузаваштва пред новим режимом. О томе води записе у свом „Дневнику једнога никога“      ( 1942-1947 ), делу које тек чека своје изучаваоце. Анатомија послератног морала наше интелектуалне елите снимљена је рендгенски, а неки од портрета колебљивих људи у злом времену су права ремек-дела психолошке прозе.

КАКО је то изгледало? Ево Лазаревићевог описа: “Сиротиња духовна већ сва пише по шаблонима бољшевичким. Сваки час вас неко од њих упита: “А како би се то објаснило материјалистички?“ Тако сам сажаљиво погледао свог старог пријатеља Вељка Петровића када ме је тако још пре годину дана запитао за неко питање. На Универзитету је већ смејурија. Многим сам пријатељима рекао: “Помените на почетку неке реченице из Маркса или кога другог од светих отаца, па после певајте своје!“ /.../ Направио се читав један покор у име те вере. Све се мора да прилагоди „вери“: и Шекспир и зрикавац и  Сунце и зглавкари и дух и маглине по свемиру. Продаје се и предаје боза као најбоље бургоњско вино. /.../ И то све иде насилно и под морање. Ко неће „У фронт!“, тај не треба ни да једе, ни да добије угаљ по овој цичи. И свет се уфронћује  и удењује у ове њихове игле којима се ништа не може ни да окрпи а толи да сашије“. И још: “Свет је постао, и то нарочито интелигенција, чак и интелектуалци, прави циркусијанац и прави морални црноберзијанац.

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Колико их има који доручкују са бољшевицима, ручају са демократама, вечерају са монархистима а у међувремену и са осталима. Једно за другим, ти људи чине ствари које човек не чини ни двапута за време целог живота. /.../ Између „да!“ и „не!“ разлике нема. У једноме тренутку каже:“Све је ово један ужас!“ и док се окрене: “Све је ово како треба!“

/.../ Нуди се јавно, одбија све у шаптању. /.../ Разумем: то је револуција, једна удешена револуција, и разумем многе људе и, нарочито, праве комунисте, али не разумем ове муфљузе и јолпазе. Изврнуо се свет тумбе. Постао је прљаво непристојан и страшно претворен. Треба их само видети: прави циркус и они више него кловнови. То су велики еквилибристи и људи који умеју да говоре из трбуха. Они би хтели да свака прилика буде и њихова прилика. Они седе на своме образу. То су задњице а не образи, и говоре као да задњицама говоре. Избаце га на врата, он се врати кроз прозор, или потражи капиџик.

Лажу, одговарају, подмећу, претварају се и у џепу носе све могуће улазне карте: од партијске до позоришне./.../ Што се, пак, тиче Универзитета, они су универзални. Тамо је вашар. Сви су против кад изађу на врата универзитетска и сви су за чим уђу у салу.“

ЛАЗАРЕВИЋ не само осуђује; он се труди и да разуме, па каже: “Глад и страх, два верна пратиоца сваке револуције, бацају свет у моралну беду. Онај прави свет тада гине у грађанском рату, други се стрељају као „издајници“ и тако даље, трећи труле по тамницама, а остаје жив само олош и по површини се налази само шљам. После толиких „сеча кнезова“ почињених од 1941. нарочито од 1944. у јесен, од стране свих могућих непријатеља, остала је фурда која се продаје по што се хоће: као „рестлови“ и као ђубре“.

По Лазаревићу, главни циљ свега је ломљење кичме Србији, што је, из перспективе титоистичке власти бољшевика, разумљиво. Лазаревић указује на чињеницу да су се динарци у послератном периоду показали у најмрачнијем светлу, и пита се шта би сада рекао Цвијић  (мада и себе кори као њиховог негдашњег хвалитеља). Ипак, делимично их извињава: они су из пасивних, гладних предела и отимање туђег им никад није било страно. Највише га боли што су по Србији почели да пљују пречански Срби, многи из Војводине, које је Србија примила и угостила на мајчински начин...:За њих нема много разумевања: “Њима је добро данас, њима је било добро јуче и њима ће добро бити сутра.

То су прави црноберзијанци духа /.../ Зато они данас бацају смеће на Србијанце, на које су пре бацали венце своје логоманије. Њихов је дух јавна радња, куплерај.“

А сад, да још дубље заронимо у тмину оновремених  моралних суноврата. Без сагладавања пуне истине, нећемо знати ни шта, ни што нам се ово десило.

* * * * * * * * * *

Приближавање новој власти без колебања и стида

ИМЕ АРИТОНА Михаиловића, једног минорног писца и позоришног делатника  (1893-1971), било је заборављено, све док Бојан Ђорђевић, вредни историчар наше културе под немачком паском и у ратном вртлогу  (1941–1944), није објавио његов „Дневник под окупацијом“. Аритон Михаиловић је, иако се трудио да у дневнику себе представи у што лепшем светлу, ипак оставио јасан траг о томе како је настајало камелеонство наших интелектуалаца који су, од када је Тито дошао на власт, кренули да се додворавају новом поретку, иако су раније имали другачије ставове. Сам Аритон је одбијао да сарађује с Недићевим режимом, што су чинили неки од његових колега по перу. У запису од 5. септембра 1942. он говори о својој немогућности да приђе групи културних посленика који су се ставили у службу Владе националног спаса: “Покушао сам да будем пријатељ тим људима и да им приђем. Колико пута сам и пошао да им се јавим, али сам се с пола пута враћао натраг. Више неки тајни глас, прекорни глас, неголи стварни разлози укочили би ми кораке и ја сам морао да се враћам. Материјалне незгоде нису могле да угуше тај унутрашњи глас“.

А 14. септембра 1943. Михаиловић записује: “Домаћи комунисти спремају убиства у масама.

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Они сматрају да је најбољи начин дочепати се власти побити своје противнике. - Тако бар схватају ови жутокљунци у недостатку бољих аргумената. Ако се тако збиља препоручује одозго, у шта ја не верујем, онда им далеко лепа кућа. Ја сам  против терора и против убистава. Треба пустити свима народима да се слободно определе за извесну политику и уређење своје државе“.

КРАЈЕМ августа 1944, на конгресу четничке илегалне штампе, учествује и Михаиловић, с циљем да убеди четнике да ублаже свој став према партизанима,  ради заједничке борбе против окупатора. Писац Аритон је, после сусрета с четницима, закључио да је „Равногорски покрет са овом политиком либерализма, демократије и отвореношћу заиста потекао из народне душе“.

Долазак партизана у Београд није чекао одушевљено. Напротив - био је уплашен. А 19. октобра 1944. он бележи: “Круже језовите приче. Кажу да партизани убијају навелико и без много проверавања кривице“. Ипак, после свега, Аритон Михаиловић хита да се стави у службу узрочницима „језовитих прича“. Свој поступак овако правда: “Не треба губити ни тренутка времена. Без колебања и некога вечитог стида треба мушки иступити напред.

Дошло је време када могу само енергични људи да продиру. Поготову ми који смо били по страни толико година“. И, на крају: “Сада више не смем и не могу да чекам јер нећу имати од чега да живим. Према томе, отпадају многи обзири који су били раније главна сметња.

Ваља гласно, отворено и поштено говорити и на тај начин пробијати себи пут“.

И заиста - пробио се; до јуче симпатизер равногорства, Михаиловић је отишао код Титових „културњака“, пријавио се да је спреман да помогне „народној власти“ и - прво је постао управник Позоришта Другог рејона, а затим и један од оснивача Југословенског библиографског института. Признат му је чак и статус борца Народноослободилачке борбе!

Препоручујемо

Друштво

0 2

РАЗВИЈАЊЕ МРЖЊЕ И ЖЕЉЕ ЗА ОСВЕТОМ: Корени грађанског рата међу Србима који је вођен 1941-1945. године

14. 01. 2025. у 16:13

Друштво

0 1

РАТ СРБА ПРОТИВ СРБА: Братоубилачки грађански сукоб у току Немачке окупације

14. 01. 2025. у 07:00

Друштво

0 4

КОСОВО ЈЕ ЗА СРБЕ СВЕТА ЗЕМЉА: Обнављање изворног значења култа Кнеза Лазара

07. 01. 2025. у 22:00

Друштво

0 0

ВИДОВДАНСКЕ ПОРУКЕ ПРЕНОСИЛE ЦРКВА И ЕПСКА ПОЕЗИЈА: Утицај косовског предања на духовни и политички живот

07. 01. 2025. у 21:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације