ТИТО ПРВИ ПОЧАСНИ ЧЛАН СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ: Српски интелектуалци у раљама „највећег сина наших народа и народности“

ПОЗНАТИ српски лингвиста Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку, и један од делатника Краљевог фонда.

Александар Белић је 1937. постао председник Српске краљевске академије, Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Још 1910. године постао је дописни члан царске Академије наука у Петрограду, пa je био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Председник Српске краљевске академије постао је пред крај фебруара 1937.  године.

Потписао је антикомунистички апел 1941, у коме је стајало да је дужност „сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклени планови комунистичких злочинаца“ (био је тридесет трећи на списку потписника, као председник Краљевске академије); молио је ђенерала Милана Недића да се прихвати дужности председника владе под окупацијом. А кад је Тито у Београд дошао, одмах  му се ставио у службу. Као освајачи југословенске престонице уз помоћ совјетских тенкова, посетили су га Ђилас и Кардељ и понудили му сарадњу, што је он, лака срца, прихватио. Већ 21. новембра 1944. објавио је, на насловној страни „Политике“, текст „Нови видици“, у коме хвали руске ослободиоце и Стаљина. Онда су му сви путеви били отворени. Одуживао се комунизацијом негда краљевске Академије наука.

ВЕЋ НА СВЕЧАНОМ скупу српских академика 20. јануара 1946. године, Белић захваљује Титу као великом „заштитнику“ ове установе, да би 12. марта 1948. године, због великог буџета који јој је додељен , захвалио „ономе који тако мудро и тако зналачки организује нашу савремену државу“. Све је, захваљујући Белићевим напорима, крунисано 11. новембра 1948, у 11 часова пре подне, у свечаној сали Београдског универзитета, испод слика Лењина, Стаљина и Тита. Тада је човек са слике, иначе бравар по струци, постао први почасни члан Српске академије наука и уметности, оне у којој су се прославили Ђура Даничић, Јосиф Панчић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Михаило Петровић, Јован Жујовић, и други, слични њима. Скупу је присуствовала комунистичка елита: од Ранковића, преко Ђиласа и Моше, до Коче Поповића. Белић је том приликом рекао да је Титова научна заслуга у  томе што је организовао партизанску војску у току рата, а затим стваралачки разрадио марксистичко-лењинистичке принципе, примењујући их у нашој стварности.

Предајући Титу у руке диплому, Белић је обзнанио, urbi et orbi: “Друже Маршале, Предајући Вам ову диплому, ја Вас молим да је сматрате не само као знак дубоког признања, захвалности и особитог поштовања свих чланова Српске академије наука, НЕГО И КАО ЗАЛОГУ ЊИХОВЕ ОДАНОСТИ“.

ПА КАКАВ је, заиста, био човек који је, од монархисте, преко потписника антикомунистичког апела, постао ватрени титоиста? Ево шта о њему каже Милан Јовановић Стоимировић:

- Почетком лета Господњег 1958. био је организован неки излет лингвиста у Тршић, ради комеморације Вуку Караџићу. Белић је био међу учесницима тог ходочашћа и здрав и жив стигао на ручак у Лозницу. Ту је изјавио да је нешто уморан, те поручио једну „дуплу љуту“, затим јео као предјело сир, кајмак и млад лук, после тога посркао супу, смазао с великим апетитом неку мусаку и онда, узео порцију fifty-fifty, то јест пола свињског пола јагњећег и то појео у сласт, а затим поручио литар црна вина /.../. У доба овог, раблеовски обилног, ручка, имао је 82 године. Белић је  такође био познат  и по томе што није имао обичај да части никог,  наручивао је кафу само за себе, а они около су могли само да  гледају - сведочи  Јовановић Стоимировић, аутор „Силуета старог Београда“, у коме је чашћавање  било уобичајена појава.

Дакле, Белић је био велики научник гаргантуовских апетита и хармоникашког морала. Само као такав могао је да, вашарском алхемијом удворице, хрватског бравара претвори у српског академика.

* * * * * * * * * *

Поређење Броза са Ајнштајновом формулом о маси и енергији

ЧИМ СУ ТИТОВИ  (и Стаљинови, то да се не заборави) борци стигли у Београд, почело је осветничко убијање, не само оних који су служећи окупатору окрвавили руке, него и свих политичких и идеолошких противника будућег режима, као и људи кривих само зато што су припадали побеђеној грађанској класи. Човек који је дао образложење одмазде звао се Марко Ристић, и био је писац - „ Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће  без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде, која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, „обухвата освету“, „укључује освету“.

Пре Другог светског рата, Марко Ристић бејаше грлати надреалиста и фројдомарксиста, сасвим у складу са идејама свог учитеља Андреа Бретона, али се, као такав, није се уклапао у фундаменталистичко „правоверје“ Титових КП стаљиниста, због чега је бежао под скуте Мирослава Крлеже и „Печата“. За време Другог светског рата, Марко Ристић, класични „комсалонац“, један од оних који су до гнева доводили Милоша Црњанског, крио се под скутима свог порекла (унук чувеног српског државника Јована Ристића) и свог буржоаског таста у Врњачкој Бањи, док су његови идеолошки сличномишљеници и својевремено књижевни саборци , попут Ђорђа Јовановића , били спремни да гину у борби, са звездом петокраком на челу.

Радослав Грујичић, иследник Специјалне полиције за време немачке окупације, побегао у Канаду, дао је интервју Милу Глигоријевићу  (објављен је у његовој књизи „Емигранти“ ).

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Он сведочи да је Марко Ристић, као помагач партизанског одреда на Гочу, био ухапшен, али је за њега интервенисао митрополит скопски Јосиф, пријатељ Ристићевог таста Живадиновића, познатог лекара у Врњачкој Бањи. Обратио се ђенералу Недићу, који је рекао:“ (...) Без обзира на његову  кривицу, он је унук нашег највећег политичара Јована Ристића.“

МИЛАН НЕДИЋ је наредио да се ослободи, а Бећаревић, шеф Грујичићев, му је пренео наредбу, чему се Грујичић успротивио: “Увек сам између гладног, израбљиваног и запостављеног радника, који је био заведен и очекивао спас од социјализма и комунизма, и неког татиног сина, салонског комунисте, бирао тог неког радника, да му помогнем /.../

Понављам: да сам се ја питао, не бих га пустио. Можда би се он и из логора извукао, нисам га на смрт осудио, Боже сачувај, али питао сам се зашто да робија студенткиња Лукић, неког поштара ћерка /.../ а он да изађе напоље“. По Радославу Грујичићу, у истрази се Ристић понашао кукавички, симулирајући рак грла и промуклост, тврдећи да може да пије само мало воде и млека, а једном стражару, подметнутом од Грујичића, тражио је да му за ручак доносе пиле.

Тај и такав, Марко Ристић је 1944. морао да се доказује Титу и Партији (зашто није дошао у шуму, него се бањао у Бањи? ), па је на себе узео улогу славопојца нових џелата, маскираних у ослободиоце. Касније је живог Црњанског прогласио „мртвим песником“.

После је био титопојац и  дипломата у Француској, persona gratissima новог режима, човек који је наставио да пљује по свим вредностима српске културе. Наравно, није поштедео никога: од Светог Саве до Момчила Настасијевића. Живео је добро и пре рата, и за време рата (осим епизоде са затворском промуклошћу ), и после рата. Длака му с главе није фалила. А људи, попут Григорија Божовића, сасвим невиног човека и изванредног писца, били су, без суда и пресуде, убијани да им се не гроба не зна.

Ево чиме је Ристић платио свој луксузни живот после Другог светског рата, поредећи Брозов надимак, Тито, са Ајнштајновом формулом о маси и енергији: “То је тај одговор, тај полустих од четири слова само, и он садржи, као она сасвим мала и сасвим једноставна специјалне теорије релативитета /.../ он укључује и синтетише толике одговоре на толика питања да нам је довољно јемство да се та питања више неће моћи јавити, никад више /.../“.   

* * * * * * * * * *

Авангардни писац са благословом партијских комитета

ОTAЦ Михаило и син Радомир Константиновић обележили су, ангажманом својим, српски 20. век. Они су, у ствари, Костовићи из села Челице код Пријепоља, одакле се Михаилов отац и Радомиров деда доселио у Чачак почетком прошлог века. Али, покондиреном  Михаилу презиме је било превише „сељачко“, па га је „аристократизовао“ у Константиновић. Као универзитетски професор права , Михаило Константиновић се пре Другог светског рата укључио у прављење решења, које је, наводно, требало да реши горуће „хрватско питање“ у Краљевини Југославији. Био је, тај самопроглашени решаватељ националних ребуса, Константиновић, поносан на своје правничко дело, сматрајући да ће Мачек и његови следбеници остати трајно задовољни. Чак је убеђивао и владику Николаја да Српска црква нема разлога да се боји тог споразума, иако му је, 1940. године у Жичи, Николај говорио да су Срби на територији Бановине Хрватске грађани другог реда. У то доба, Константиновић је био близак и Српском културном клубу. Пред крај рата, у време стварања Титове Југославије, уз помоћ Черчилових идеја и Стаљинових тенкова, чак је био забринут због положаја Срба у будућој федерацији; одбио је да министрује у Шубашићевој влади. Али, онда је, 18. фебруара 1945, отишао у  Титославију и одмах добио могућност да буде професор Правног факултета Универзитета у Београду, као и аутор низа законских пројеката новог поретка.   

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

РАДОМИР Константиновић иде даље од свог оца: постаје „авангардни“  писац са „бефелом“ Партије (Партије која, после 1948, настоји да глумата отвореност за слободну мисао и уметничке слободе.) У својој „Историји српске књижевне критике“, Предраг Палавестра је недвосмислен: док је писао своју осмотомну студију „Биће и Језик“, Костовић претворен у Константиновића је „имао статус високог државног чиновника /.../ Са државним дотацијама, свих осам књига објављено је у луксузном издању код великог издавача и преко Министарства културе откупљено за јавне библиотеке. Цео подухват „Биће и Језик“ награђен је највишим државним наградама.   

Наравно, то је морало да се плати, и Константиновић је плаћао, плаћао. У „Бићу и Језику“ је доказивао да је Дучић нудио „стихотворство уместо поезије“, да је Ракић наметљив слуху, а тежак духу, да је Црњански „архитект празног“, итд. „Дворски филозоф“, писац „Философије паланке“, по Палавестри, „тражио је да се према свету држе отворени прозори, али да се у књижевном наслеђу, са благословом партијских комитета, ствари доведу у ред и очисте од национализма, светосавске патетике и субверзивне грађанске непокорности“. О стилу Константиновићем писано је, разним поводима, али га је јасно проценио Миодраг Перишић у свом огледу „Жаргон интерпретације“: „Читајући „Биће и језик“ надао сам се победи тог духа над испошћеним академизмом, над здраворазумским реализмом у схватању литературе, а наилазио сам на квазифилозофске произвољности, на реторичку инерцију, на жаргонску лењост“.

Михаило Константиновић из млађих дана, Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

И додаје: “Осим тога што је тешко пробити се кроз „густину“ Константиновићевог текста, остаје да се изборимо и са извесним семантичким волунтаризмом, да премостимо таутологије тамо где су парови потпуно супротних значења („начело разарања као једино начело стварања“).Тај волунтаризам пародирао је Орвел путем познатих тоталитарних парола:“Рат је мир!“, „Слобода је ропство!““. Тако је, у Орвеловој, 1984, Перишић читао Константиновићеву „непрозирност“, то јест мућење воде да би изгледало дубље.

* * * * * * * * * *

Смештање српских класика у провинцијски мрак

КАКО САЖЕТИ Палавестрин и Перишићев увид, а да то буде  и јасно и гласно? Једноставно:

Константиновић је од Титовог режима добијао плату (лепу, господску, аристократску, не костовићску, него константиновићевску) да би доказао како је у преткомунистичкој култури Србије, осим ретких изузетака (какви су били његови другари, надреалисти ), све било паланачко, у себе затворено, убого и јадно. Десет година је човек примао паре само да би Дучића, Ракића, Диса или Настасијевића сместио у провинцијски мрак и паланачко подрумску мемлу. Глуматао је стил Сартра и њему подобних егзистенцијалиста, чији је дискурс опонашао, да би доказао, у „Философији паланке“, аутентичне корене „српског нацизма“, који је, по Латинки Перовић, у нас постојао и пре немачког нацизма. (У Хрватској, бар колико је мени познато, нико није повезивао А. Г. Матоша са усташтвом, без обзира на то што је Матош био „горљиви хрватски домољуб“.)

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Радомир Константиновић је, касније, као идеолог Друге Србије, непрестано „бугарио“ над судбином Ивана Горана Ковачића и др Симе Милошевића, које су убили четници, па је улица Симе Милошевића преименована у улицу Светислава Стефановића (кога су, као ратног челника Српске књижевне задруге, убили Титови комунисти, тако осветнички да му се ни гроб не зна). Наравно, нико не брани четничке злочине; али, Константиновић је злочине увек осуђивао селективно, само ако су четнички и „раткомладићевски“, а не и ако су комунистички и БХ муслимански, „изетбеговићевско- насерорићевски“, што је доказао својим  патетичним посетама Алијином „мулти-култи“ ратном Сарајеву, у коме су, на Алипашином пољу, клали Србе као у стара, а свагда актуелна, османлијска времена.     
ЈЕДАН од кључних појмова Константиновићеве „Философије паланке“ је појам отворености, за који је Мило Ломпар у „Духу самопорицања“ показао да не значи истинску отвореност, него идеолошку реинтерпретацију овог појма, насталу у доба обрачуна србијанских комунистичких „либерала“  са „српским национализмом“. „Либерали“ су отвореност тумачили као, како рече Латинка Перовић, отвореност према другим југословенским републикама и свету, то јест као још један предуслов обрачуна са остацима српске националне свести, проглашене за мрачну и реакционарну силу која кочи  „прогрес“ Титославије („Напред, па у кречану“, дефинисао је ту филозофију владика Николај). Код Константиновића, доказује Ломпар, реч је о својеврсном „жаргону отворености“, који служи за обрачун са инакомислећима.

Радомир Константиновић и Мирослав Крлежа идеолози тзв. друге Србије, Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Да је заиста тако показује се и у Констатниновићевом тексту поводом смрти Јосипа Броза Тита, у свом огледу „Титова мисао“, објављеном у часопису „Трећи програм Радио Београда“ (број 45/1980). У њему је писац „Философије паланке“ браварову политичку генијалност поредио са генијалношћу научника какви су Де Брољи, Ајнштајн и Макс Планк или уметника какав је Пабло Пикасо. За њега је Тито „учитељ отворености“, с којим је човек „ на самом врелу отворене једноставности“. Титова  марксистичка мисао и пракса, која га је водила у сукоб са сваким догматизмом, од Стаљиновог па надаље, јесте „смисао за отвореност /.../ и за самопоуздање у њој, то је наша једина историјска шанса: то је Тито /.../ То је отвореност у експанзији, незаустављивој, и на свакој равни /.../“.

И тако је Константиновић, чиновник Социјалистичког савеза радног народа Југославије, продајући се Титу као инкарнацији „отвореног друштва“, постао отац "друге Србије", чија је мајка Латинка Перовић, она што је, још 1972, говорила на 41. седници ЦК СК Србије да је главни задатак српских комуниста борба против српског национализма.

Препоручујемо

Друштво

0 0

СПАЈАЊЕ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА И ПАТРИOТИЗМА: Oпредања и култови основ посебног идентитета српског народа

07. 01. 2025. у 20:00

Друштво

0 1

ЗЕМАЉСКИ ПОРАЗИ И НЕБЕСКЕ ПОБЕДЕ: Теоријски оквир за проучавање националног идентитета Срба

07. 01. 2025. у 18:44

Друштво

0 0

КОСОВСКИ ЗАВЕТ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ СРБА: Суштина Видовданског предања и тајна његове трајности

07. 01. 2025. у 05:00

Друштво

0 0

ВЕЛИКИ ЗАЛОГАЈ ЗА МАЛИ БЕОГРАД: Краљ Петар I Карађорђевић и опoзициони листови

31. 12. 2024. у 06:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације