ГРАДОНАЧЕЛНИК ПРИЗИВА БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА: Тужни примери конвертитства међу српском интелектуалном елитом

ЧУВЕНИ београдски архитекта Богдан Богдановић, својевремено члан ЦК СК Србије и градоначелник комунистичког Београда, прославио се борбом против „великосрпског национализма“ деведесетих година прошлог столећа.

Богдан Богдановић прославио се борбом против „великосрпског национализма“, Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

У интервјуу који је „Слободној Далмацији“ дао 30. јуна 1993, Богдановић истиче да се у престоници Србије осећа као странац, иако је рођени Београђанин, с „педигреом“: преци су му ту још од турског доба.

На питање хрватског новинара: “Сањате ли још увијек дан када ће се бомбардирати Београд, што сте још давно пожељели?“, Богдановић одговара: “Знам много Београђана који слично из очаја казују: “Дај, ако се већ мора, нека нас бомбардирају, па да рат приведемо крају!“. Чији је потомак овај „стари Београђанин“? Ево шта о његовом оцу каже Милан Јовановић Стомировић: “Разметљив у својим успоменама које је пред своју смрт објавио у „Политици“, Милан Богдановић је одмах после своје смрти био заборављен уколико га неко не би поменуо по злу. Две-три ствари су му биле пребациване, и то: 1) што је напустио своју децу и добру жену, због које је прешао у ислам, да би се од ње могао отарасити и развести; 2) што је упропастио Селену Дукић, једну лепу и дивну младу девојку, која се и сама бавила књижевношћу, а коју је он, кажу, вукао и свлачио све ниже и ниже док није добила туберкулозу и умрла ваљда негде на Голнику, а што је представљало једну болну историју због које су га многи осуђивали; 3) што је на некој меници од 20.000 динара фалсификовао потпис проф. Бране Љ. Миљковић и дигао новац, а одрицао свој фалсификат, остављајући своме другу и пријатељу Миљковићу да плати и ту меницу /.../

Он је пио и пре 1930, а  после 1945. је постао тежак алкохолик, који је падао на банкетима под сто од пијанства /.../ “.

ОВАЈ исламизовани атеиста је пре рата био сапутник комунистичке партије, да би јој се после рата сасвим ставио у службу, као веран Титов послушник у области културе. Ево шта је овај књижевни критичар и позоришни делатник зборио о свом идолу: “Али та вихорна реч: “Тито је наш - ми смо Титови!“ од које, кад је у хиљадитом хору кличемо, сузе заклињања навиру на око, крије испод твог емотивног дејства једнако дубоку рационалност, ону примишљеност и смишљеност из којих  се, кроз векове, изграђује народна мудрост, и доиста, она је суштаствено пословички мудра /.../ заиста најсадржајнија пословица овог времена, најистинитија формула његове суштине“.

И његов син Богдан, већ цитирани велики космополита и антинационалиста, био је слуга титоизма, чијем је култу, званом „народноослободилачка борба“ дизао споменике широм Југославије (нарочито онај у Јасеновцу, велико латинично U, којим се обезличују они који су  од усташа  углавном побијени због своје православне вере и српске народности ).

Такав какав је био, Богдановић је, после свега, тражио бомбардовање Београда. Ивер не пада далеко од кладе.

* * * * * * * * * * * *

Од бранитеља Његошеве капеле на Ловћену до србомрсца

РОДОМ од Никшића, Мирко Ковач је припадао српској интелигенцији, а онда је, почетком деведесетих година 20. века, отишао из националистичког Београда у космополитски Ровињ и – похрватио се.  Да је некад био српски интелектуалац, живо заинтересован за очување православног идентитета наше баштине, види се из његовог текста „Племе моје сном мртвијем спава“, објављеном у „Књижевним новинама“ 24. марта 1969. године,у доба кад су црногорски титоисти кренули да руше капелу на Ловћену зарад Мештровићевог маузолеја. Ту Ковач, између осталог, каже:“Оваква капела каква постоји више одговара великом црногорском песнику и владики него монументална грађевина с асоцијацијама на египатске храмове који немају ничега заједничког с хришћанством у коме је живео, делао и умро владика Раде. /.../ Добро би било да после мишљења свештенства цетињска скупштина саслуша и мишљење песника, ако већ одбија мишљење Светог архијерејског синода и уколико не сматра да је Његош њена прћија и да могу с његовим костима радити шта год хоће, макар се оне већ окретале у гробу“.

Фото Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

ИСХОД Ковачевог животног пута био је овакав: “Сад вам могу рећи: кад већ дефинитивно одлучите отићи некамо и кад већ бирате земљу у којој желите живјети, онда бирате земљу коју волите. Што ћу ја у Паризу, примјерице, мада је то фамозан град, али што бих ја радио у Паризу? /.../ Хрватска је мој избор, и то је битна одредница, то ми даје право да могу говорити и пресуђивати онако како то увијек чиним, јер ми је доиста стало само до демократске Хрватске /.../ Сад се многи питају, неки чак злобно и заједљиво, зашто пишем хрватски. У Београду је опћа прича како то чиним да бих постао хрватски академик, како се на све могуће начине додворавам Хрватима итд. Наравно, то су све бесмислице, а тко ме позна јасно му је да мени никакве титуле не требају и да сам потпуно неодвисан и да се писањем бавим професионално. И нисам ја први писац који је тако нешто учинио. Андрић је, као што знате, у почетку писао хрватски. Дакле, мој је једини и искључиви разлог тај што је хрватски језик љепши и што ми се више свиђа. Одувијек сам сањао да пишем на хрватском, и писао сам, али сада без двојења и с радошћу“. Тако је „Вечерњем листу“ 28. фебруара 1994. говорио Мирко Ковач.

Прави разлог конвертитства он је изложио на другом месту, у изјави „Недјељном вјеснику“ 10. новембра 1991. године “Данас је било гдје у свијету неугодно бити Србин, чак је помало и срамотно, па се они недужни и паметнији Срби морају оправдавати, испричавати што су Срби, истицати да су против српске политике“. И, миц по миц, од бранитеља Његошеве капеле на Ловћену, постаде Ковач хрватски србомрзац.
ЕУропски, нема шта.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

ЕТО, ДАКЛЕ, ко су претече данашњих хохштаплера и превртача, маскираних у ЕУропојце и ЕУропејце, а у ствари тужних и кукавних ЕУротичара, који су продали веру за вечеру, поштење за печење и крсте за масне прсте. У описаној духовној атмосфери уобличили су се и диносаурус србијанске политичке сцене, бивши јахач попова  и окорели стаљиниста, а затим марксисовац - праксисовац, који је предлагао, 1968, да се Београдски универзитет назове „Црвени универзитет Карл Маркс“. Па новинар - чланкописац текстова против ђенерала Драже и секретар хрватског кадра у администрацији СФРЈ, а затим жестоки националиста и оснивач „Српске гарде“, сада на радном задатку учлањавања Србије у НАТО и признавања шиптарске „Косове“ као независне „репубљик“; па политичар који је, 1996/1997, на студентским протестима викао „Помаже Бог“ и носио икону, будући монархиста, да би сад  урлао како ЕУ нема алтернативу и како нам Косово и Метохија не требају, сматрајући да се реч „истина“ пише само латиницом. Потом и син познатог српског историчара, који је, почетком деведесетих, био борац за Српство и против Европе, као и сарадник крагујевачких „Погледа“, да би, кад  је видео да међу патриотама нема лове, прешао међу  србофобе и ЕУтопистe, и тако даље, и томе слично. Све су то упражњаваоци хармоникашког морала, којих не би било да није било њихових претеча из доба кад је Тито ујахивао у Србију на белом коњу нове историје, започете 4. јула 1941.

За Мирко Ковача није било дилеме да је хрватски лепши од српског језика, Стеван Крагујевић, Јутјуб (принтскрин); Фејсбук (принтскрин); Музеј града Београда, Архив САНУ, Приватна архива породице Константиновић и Википедија

Наравно, има ту и других разлога за конвертитство, и  о њима би се могло и говорити и писати. Но, ипак, не треба губити из вида да је пре свега хармоникашки морал и рад за напојницу оно што је нашу интелектуалну елиту учинило тужним примером пузаваштва и јада. Да ли ћемо успети да створимо нову елиту, коју је Солжењицин звао жртвеном? Од тога зависи будућност ове земље и народа.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПАШИЋ БРАНИ СЛОБОДУ ПИСАНЕ РЕЧИ: Покушаји сасецања крила разузданим београдским новинама

31. 12. 2024. у 08:30

Друштво

0 0

РЕВОЛВЕРАШКА МАФИЈА У НОВИНАМА: Скандалозно, бестидно и бесомучно насртање на личности

31. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 1

ПОДМЕТАЊА И КЛЕВЕТАЊА ТУЂЕ ЧАСТИ: Огледало српске журналистике с почетка прошлог века

31. 12. 2024. у 07:30

Друштво

0 0

ЖУТА ШТАМПА ОДУВЕК БИЛА МОЋНА СИЛА: Прилози за историју српског журнализма

31. 12. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације