ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ СА МАТИЦОМ: Формирање републике Србије као федерације и прикључење Војводине

КРИТЕРИЈМ територијалне организације КПЈ свих ратних година пресудно је утицао на комунистичко виђење и обликовање унутрашњег уређења југословенске државе.

На Другом заседању АВНОЈ-а, Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Територијална структура КПЈ напросто је пројектована у државну сферу. Отуда је и конституисање Србије као сложене федералне јединице било најдиректније повезано са формирањем Комунистичке партије Србије. Закључци о одржању оснивачког конгреса КП Србије формално су донети на седници Политбироа ЦК КПЈ октобра 1943. а поново потврђени на Вису јуна 1944. Ипак, формирање КП Србије је током рата одлагано. Могуће разлоге за то треба тражити у чињеници да вођству КПЈ није било до краја јасно како решавати српско национално питање. Попут инерције на снази су били ставови из августа 1935. према којима српски народ, као владајућа нација, није био национално угњетен.

Партијски прагмантизам напросто је налагао да КПЈ сачека са реорганизацијом сопствене организације док се у српском народу не устале представе о оквирима националних ентитета (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија) које је српско грађанство сматрало српским простором. Интернационалистичка схватања и копирање совјетских узора такође су били супротстављени формирању партије на националном моделу какав није постојао у СССР. Обједињавање у једну јединствену партијску организацију до тада самосталних партијских организација Србије, Војводине и Космета, морало је претходити настајању федералне Србије. […]

У месецима који су следили након Другог заседања AВНОЈ политички положај Војводине није био решен. Осетљиво питање коме припада Војводина није отварано из крајње прагматичних разлога. Из наступа највиших представника партије и нове власти (Јосип Броз Тито) могао се разазнати политички став да Војводина треба да добије „најширу аутономију” али не и то којој ће федералној јединици бити прикључена и у ком територијалном обиму.

ДЕМАГОШКИ је истицано да ће то питање „решити сам народ” када се после рата буде решавало „о дефинитивном уређењу”. Из доступних докумената ипак је сасвим видљиво да се о Војводини није размишљало као аутономији директно везаној за југословенску федерацију, већ као о делу неке федералне јединице. Пројекти по којима би Војводина постала конституент федерације - идеје о преименовању Главног НОО Војводине у Покрајински АВНО Војводине (март 1944) и сазивању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Војводине са Председништвом које би било носилац законодавне и извршне власти (септембар 1944) -  никада нису развијени, реализовани и остварени. Стање је додатно усложњавала чињеница да је на простору Баната, Бачке и Барање била уведена војна управа и да у тим областима није било услова за „редовно функционисање народне демократске државне власти”. Милитаризација власти, која је трајала све до 15. фебруара 1945, за неко је време одложила процес политичког и територијалног конституисања Војводине, тако да та област није имала јасно дефинисани правнополитички положај и територијални оквир.

Ставови о прикључењу Војводине федералној Србији експлицитније су истакнути на заседању Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије. У поздравном говору одржаном 9. новембра 1944. Јован Веселинов је нагласио да се на многобројним скупштинама и конференцијама „народ изјаснио за аутономију Војводине у оквиру једне федералне јединице у федеративној Југославији”. Веселинов је апострофирао жељу Срба у Војводини „који су чврсто повезани са својом браћом с ове стране Саве и Дунава” да буду „у што бољим односима са браћом Србијанцима, са слободном демократском Србијом”.

* * * * * * * * * * * *

За опредељење према Србији одлучили географски и политички услови

КОРАК ДАЉЕ учињен је од 10–12. децембра 1944. у Новом Саду, на првој скупштини Јединственог народноослободилачког фронта Војводине. Том приликом Јован Веселинов је још једном нагласио задовољство што ће „Војводина добити своју аутономију у оквиру једне федералне јединице”. Истичући да ће у оквирима аутономије бити решавана „сва специфична питања наше Војводине”, Веселинов је нагласио да ће народ имати прилику да „каже којој федералној јединици жели да се прикључи”. По његовом мишљењу „већина нашег народа у Војводини жели да буде у бољим односима са нашом браћом у Србији”. Истовремено, Веселинов је упозоравао да аутономију треба „правилно схватити” и чувати се „сваког ускогрудог сепаратизма, који је од штете за Војводину и за нашу земљу”.

По престанку војне управе (15. фебруар 1945) највиша власт у покрајини, у складу са одлукама и упутствима АВНОЈ и НКОЈ, нашла се у рукама Главног народноослободилачког одбора Војводине. Међутим, поред широких овлашћења које је то тело имало (доношење одлука и упутстава општег значаја, надзор над радом подручних народноослободилачких одбора), питање политичког положаја покрајине у демократској федеративној Југославији није „отварано” и решавано.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Насупрот вишемесечном чекању и одлагању, питање коначног решења политичког и територијалног положаја Војводине у југословенској федерацији решено је за само неколико дана у првој недељи априла 1945. Као и увек до тада КПЈ је предњачила у дефинисању политичких ставова које су, касније, државни органи реализовали као послове процесуално-техничке природе. У „Резолуцији” VII покрајинске конференције КПЈ (5–6. април 1945) недвосмислено је истакнуто да се Конференција „једнодушно изјашњава за укључење аутономне Војводине у федералну Србију”. Такво решење КПЈ је тумачила као оно које „најбоље одговара интересима народа Војводине и интересима читаве наше нове Титове Југославије”. Такав став истовремено је значио одлуку о укључивању партијске организације Војводине у „склоп КП Србије”. Ставове VII покрајинске конференције КПЈ потврдио је 6. априла 1945. Главни НОО Војводине.

У ДИСКУСИЈИ вођеној по питању слања делегације на ванредно заседање АСНО Србије истакнуто је јединствено мишљење да „национални, географски и политички моменти” директно опредељују прикључење аутономне покрајине Војводине федералној Србији.

Главни НОО Војводине је закључио „да Војводина има да буде у саставу федералне јединице Србије”, да у саставу Србије Војводина има „пуну аутономију као аутономна покрајина”, да однос Срба и Хрвата мора бити „хармоничан и братски на темељу пуне равноправности” док ће остале националне мањине уживати „у аутономној Војводини сва права”, да питање Барање остаје „отворено док тамошњи народи сами не реше о својој припадности”. Већина чланова Главног НОО Војводине је том приликом изразила мишљење да Барања треба да буде „у саставу федералне Хрватске”.

Већ наредног дана, 7. априла 1945. делегација Војводине је на ванредном заседању АСНО Србије дала изјаву о прикључењу „Аутономне Војводине федералној Србији”. Образлажући једногласну одлуку чланова Главног НОО Војводине да се дође у Београд, Јован Веселинов је напоменуо да ће у кратком року бити сазвана Покрајинска скупштина Војводине на којој ће бити донета „формална меродавна одлука о прикључењу Војводине демократској Србији...Изјава делегата Главног НОО Војводине била је пропраћена Резолуцијом АСНО Србије. […]

Најављени избори за народне одборе, које је Главни НОО Војводине заказао за 16. мај 1945, додатно су подстакли процес територијалног уобличавања аутономне Војводине. Министарство за Хрватску Привремене владе ДФЈ је захтевало одлагање избора и образлагало ту своју молбу потребом претходног разграничења Хрватске и Војводине.

Упозорење да се у оквиру Војводине налазе „поједини делови Хрватске који никада нису припадали Војводини” прихватио је и Главни НОО Војводине. Одлуком која је донета Барања је изузета из састава Војводине. Сложена питања разграничења у Срему и северозападној Бачкој решавала је комисија Председништва АВНОЈ за утврђивање границе између Војводине и Хрватске, основана 19. јуна 1945.

* * * * * * * * * * * *

Јединствена одлука да се Немцима одузму сва грађанска права

ПРВО ЗАСЕДАЊЕ Скупштине изасланика народа Војводине, до кога је дошло 30. и 31. јула 1945, акламацијом је донело одлуку о присаједињењу аутономне Војводине федералној Србији. Скупштина је прихватила Изјаву делегата Главног НОО Војводине, дату 7. априла 1945. АСНО Србије, којом „народи Војводине изражавају жељу да она буде у саставу Србије”, и замолила АВНОЈ да „изађе у сусрет жељама народа Војводине и да донесе одлуку о прикључењу Аутономне покрајине Војводине федералној Србији”. Са скупштинског заседања, након дискусија које су, у суштини, имале карактер изјава представника Хрвата, Мађара, Русина, Румуна, Словака и Јевреја који живе у Војводини, упућен је телеграм Народној влади Србије следеће садржине: „Скупштина изасланика народа Војводине која је једнодушно и са одушевљењем донела предлог да Војводина као аутономна покрајина уђе у састав Федералне Србије у ДФЈ шаље братске и другарске поздраве Народној влади Србије. Свим својим снагама народи Војводине помагаће Народну владу Србије на изграђивању и јачању федералне Србије у ДФЈ”...Резолуције АСНО Србије о прихватању те изјаве била је акт са највишом правном снагом.

Треће заседање АВНОЈ (7. август 1945) једногласно је прихватило одлуку Скупштине изасланика народа Војводине о прикључењу аутономне Војводине федералној Србији у границама за које је утврђено да ће их одредити Привремена народна скупштина „посебним законом”.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

ПРЕДСЕДНИШТВО Народне скупштине Србије потврдило је 28. августа 1945. прикључење Војводине Србији. Тиме је процес присаједињења Војводине Србији био завршен.

Аутономна Војводина није била конституент федерације и њен саставни део већ је у федерацију ушла као аутономна јединица у оквиру Србије. Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине, донет 1. септембра 1945, потврдио је да Војводина „чини саставни део Србије”. Аутономна покрајина, у чијем су саставу били новосадски, панчевачки, петровградски, сомборски, сремски и суботички округ, није имала коначно утврђене границе према федералној Хрватској. Народне власти у Аутономној покрајини биле су обавезне да обезбеђују функционисање државног поретка и права грађана и раде према законима Србије и ДФЈ као и „ка основу одлука и наредаба Народне скупштине Аутономне покрајине Војводине које проистичу из горњих закона...”. 

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Посебно је наглашено да на територији Војводине све народности „изузев лица немачке народности којима су на основу одлука АВНОЈ од 21. новембра 1944 године одузета држављанска права”, уживају једнака права и имају једнаке дужности, „тј. уживају потпуну равноправност као држављани Србије односно Демократске Федеративне Југославије”. То је посебно важило за школовање на матерњем језику и равноправност језика свих националних мањина. Закон је за највишу власт у Аутономној Покрајини Војводини прогласио Покрајинску народну скупштину. Њен извршни и наредбодавни орган је Председништво (председник, 2 потпредседника, 2 секретара и 28 чланова). Закон је предвидео да унутар Председништва Покрајинске народне скупштине делује више одељења (за унутрашње послове, правосуђе, просвету, финансије, индустрију и рударство, трговину и снабдевање, пољопривреду и шумарство, социјалну политику, народно здравље, грађевине и за аграрну реформу и колонизацију). […]

* * * * * * * * * * * *

Некомпетентни и нестручни људи решавају питање границе

НАКОН ОСНИВАЧКОГ конгреса КП Србије, Председништво АВНОЈ оформило је, 19.  јуна 1945, Комисију за утврђивање предлога о разграничењу Хрватске и Србије, односно Војводине, како је стајало у предлогу. Нико од чланова Комисије (чинили су је Милован Ђилас, Вицко Крстуловић, М. Поповић, Јован Веселинов, Ј. Златарић), није био стручно компетентан за решавање тако деликатног и сложеног питања, које је, уз остало, већ отворено у лето 1942. спором партијских организација Хрватске и Војводине око Срема.

После шест дана рада, формалног обиласка граничног подручја, обављених „информативних” разговора са партијским функционерима на терену, Комисија је израдила извештај и поднела га, 26. јуна 1945, на седници Политбироа ЦК КПЈ. Несумњиво да је политичка одлука о разграничењу, у главним потезима, већ била донета, па је формирање и рад комисије више била формалност, пре свега изазвана постојећим спором партијских руководстава Хрватске и Војводине. Председник комисије М. Ђилас је о разграничењу реферисао на седници Политбироа од 26. 6. 1945 (присуствовали су Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Сретен Жујовић, Моша Пијаде, Андрија. Хебранг, Светозар  Вукмановић, Миха Маринко, Крсто Попивода, Благоје Нешковић). Пошто је од тог партијског тела одобрен, извештај је коначно завршен и потписан 1. јула 1945. Несумњиво да је и то један од показатеља партијског карактера донете одлуке. Решавање спорних питања референдумом (гласањем) одбацивано је констатацијом: „Гласање је рат”. Закључак комисије био је следећи: „Привремена граница између Војводине и Хрватске треба да иде: од мађарске границе, ријеком Дунав до међе између села: Бачко Ново Село и Букин (бачко-паланачки срез); одатле преко Дунава између атара села: Опатовац – Мохово, Ловас – Бапска, Товарник – вароши Шид, Подграђе – Илинци, Адашевци – Мала Вашица, Липовац – Батровци, Строшинци – Моровић... Само се по себи разуме да би све територије западно односно источно од ових села требало да припадну Хрватској, односно Србији”.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

У СВОЈОЈ СУШТИНИ донета партијска одлука је само, на први поглед, била компромис.

Неуважавање промена демографске структуре становништва настале геноцидом, занемаривање резултата усташке колонизације, рачунање Буњеваца као Хрвата (то је директна Брозова директива изречена на Оснивачком конгресу КП Србије), негирање учешћа српског народа у борби са окупатором, недоследно примењивање економских, етничких, историјских, географских критеријума, само су неки елементи који сведоче о методу рада комисије и страху Партије од српске превласти и мајоризације. На предлог Комисије села Шидског среза – Опатовац, Ловас, Товарник, Подграђе, Адашевци, Липовац, Строшинци – припала су Хрватској. Предложено решење Комисија је сматрала привременим. У извештају су констатоване три групе спорних територија. У првој су се нашли срезови Суботички, Сомборски, Апатински, Оџачки (северно и североисточно од Дунава – Бачка) где је примењен етнички принцип, осим за Суботички срез и град Сомбор.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Њихово припајање Хрватској сматрано је неприродним. Другу групу спорних територија чинили су срезови Батински и Дардски (слив између Дунава и Драве – Барања) и ту су истакнути економски принципи и национални разлози. Одлучено је да Барања припадне Хрватској, иако историјски никада није била у њеном административном саставу (ни као аутономија у Угарској, ни као територија која је 1918. присаједињена Србији, ни као део Бановине Хрватске, ни као део НДХ) нити је имала хрватску већину становништва. Трећу групу спорних територија чинили су срезови Вуковарски, Шидски и Илочки (југозападно од Дунава – Срем) и ту су за основ разграничења узети национални састав и географски положај. По предлогу Комисије Винковачки срез је припојен Хрватској, а Илочки Војводини.

Одлука Комисије за разграничење Председништва АВНОЈ суштински је погађала српске националне интересе. О „природном путу” настанка граница није могло бити ни говора.

Привременост границе, како се показало, постојала је само у случају Илока који је убрзо постао део територије Хрватске. Реч је била о политичком маневру који је имао за циљ да умири већинско српско становништво у Илочком срезу и прикрије усташку прошлост те средине. Уз привременост границе су убрзо изгубиле и свој административни карактер.

Препоручујемо

Друштво

0 0

РАСТЕГЉИВ МОРАЛ СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: Како је мислећа елита мењала своје погледе на свет

04. 02. 2025. у 07:00

Друштво

0 1

У "ВУЧЈОЈ ЈАЗБИНИ" ПЛАНИРАНА ФЕДЕРАЦИЈА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ: Сусрет Милана Недића са Хитлером и Фон Рибентропом

21. 01. 2025. у 15:00

Друштво

0 0

МИЛАН НЕДИЋ СРБИЈУ УМИРИТИ НЕ МОЖЕ: Беспоговорно извршење главног задатка - братоубилачког рата

21. 01. 2025. у 12:00

Друштво

0 2

СРАМОТА ЗА ИЗДАЈСТВО БОЛИ И У ГРОБУ: Српски Петен је искрено веровао у нови немачки поредак у Европи

21. 01. 2025. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације