ЋИРИЛИЦУ И ЗАКОНОМ УВЕСТИ У ОБРАЗОВАЊЕ И СВЕ МЕДИЈЕ: Лингвисти траже измену прописа донетог још 1991.

ЗАКОН о службеној употреби језика и писама који је донет још 1991. године прописује да је службена употреба језика и писма обавезна само за државне службе, а све друго, укључујући образовни систем од основне школе до факултета и мас-медије потпада под јавну употребу језика и писма?! То, даље, значи да су српски језик и ћирилица обавезни у употреби само у државним органима, а да у свим другим сферама употребе нису обавезни.

Фото: Igor Marinković

Зато лингвисти упозоравају да је за тешко стање српског језика и ћирилице у последњих три и по деценије главни кривац - овај закон. Такође, истичу да не треба да нас чуди да је латиница потпуно истиснула ћирилицу јер је запосела сав простор не-службене, тј. јавне употребе писма.

Професор др Милош Ковачевић наводи и да је наша земља по томе што има "службену" и "јавну" употребу језика јединствена у Европи јер се у свим европским језицима, језицима Европске уније говори само о службеној (official) и приватној (individual) употреби језика и писма, а баш нигде се не говори о "јавној употреби" која је супротстављена "службеној".

- Зато се поставља питање докле ће у Србији, у закону о језику и писму, мимо целога света, постојати законски неодређена "јавна употреба" супротстављена "службеној употреби", и докад ће се закон о употреби језика и писма односити, с обзиром на службену употребу, само на државне органе, док ће све друге сфере, посебно у образовању и мас-медијима, остати изван законског одређења - пита овај лингвиста. - Докле ће Србија бити једина земља у Европи која ће законски чувати комунистички садржај термина "службена употреба"? Докле ће у Србији закон о службеној употреби језика и писама бити несагласан с Уставом, који, као ни било који устав, нити закон о језику било које друге европске земље, не познаје "јавну употребу језика и писма" супротстављену "службеној употреби језика и писама"?

Ковачевић уједно даје и одговор, па каже да ће тако бити све док влада и одговорна министарства буду игнорисали захтеве српске филологије, којем се придружује и захтев Савета за језик, чији је Ковачевић члан. У њему се аргументовано образлаже да је, и зашто је, нужан услов за стварну, а не декларативну, заштиту српског језика и ћирилице или промена или измена и допуна постојећег већ 35 година "недодирљивог" Закона о службеној употреби језика и писама.

- Неколико пута је подношен захтев за измену и допуну датога закона, да се он бар усагласи са актуелним Уставом из 2006. године, али до тога до дана данашњег није дошло. То значи и да је овај закон што се тиче статуса српског језика и ћирилице - надређен Уставу - упозорава Ковачевић.

Он указује на још једну невероватну чињеницу - требало је да прође деветнаест година од усвајања закона и четири године од доношења актуелног устава, у коме је прописано да су у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, па да се у том закону српскохрватско замени српским именом језика.

- Невероватно, али истинито: у Србији је тек од 7. маја 2010. године озакоњен назив српски језик. И то је једина до данас извршена измена овога тридесет и пет година важећег закона - наглашава проф. Ковачевић.

Наш саговорник појашњава да је употреба термина службена и јавна употреба језика и писма и њихова диференцијација основни проблем овог прописа, а у томе је и најбитнија несагласност овога закона и актуелног устава.

- Устав познаје само категорију службене употребе, а закон и службене и јавне употребе језика и писама - наводи проф. Ковачевић. - Службена употреба је, дакле, уставна категорија, а и службена и јавна - категорије Закона о језику и писмима. Притом се не дефинише уставом него законом појам службене употребе. У Закону о службеној употреби језика и писама дефиниција службене употребе је наслеђе комунистичког периода, у коме су му Хрвати дали, а Срби прихватили, врло рестриктивно значење, насупрот значењу јавне употребе.

Наиме, у другом члану Закон каже да се "службеном употребом језика и писма, у смислу овог закона, сматра употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења".

- Речју, службена употребе језика и писма везана је само за оно што подразумева појам "државне службе" - појашњава Ковачевић. - А где је ту нпр. употреба језика и писма у образовном систему од основне школе до факултета, или у мас-медијима? Она не потпада под службену него под јавну употребу језика и писма. Јавна употреба се притом не дефинише нити се пописују сфере њене употребе, него се под њом једноставно подразумева свака сфера употребе језика и писма која није службена. Једноставно речено: све што није службена употреба "у смислу овог закона" - јесте јавна употреба. Из тога проистиче да су српски језик и ћирилица обавезни у употреби само у државним органима, а да у свим другим сферама употребе нису обавезни.

Истовремено, стручна јавност се надала да ће се усвајањем Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма (познат као закон о ћирилици) у септембру 2021. године, кренути у свеобухватно сређивање прописа који регулишу ову област. Али, то се није догодило, а како каже професор др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, није добро када један закон не решава целовито проблематику којом се бави, поготово кад је посреди тако значајно и осетљиво питање као што је питање националног језика и писма.

- Стање у српском језику није уређивано више од 70 година у складу са српским националним интересима, тако је од Другог светског рата, а могло би се рећи и кроз цео 20. век - упозорава Танасић. - Дакле, сматрамо да је потребно написати нов закон о језику и писму којим ће се српска језичка ситуација целовито и у складу са српским националним интересима регулисати. Наш став прихватио је и Влади упутио одговарајући предлог Савет за српски језик, који чини спону између Одбора и Владе. Повољна је околност што данас у Влади, конкретно у Министарству културе, имамо саговорнике с којим у том погледу немамо размимоилажења. Зато очекујем да ће се у догледно време приступити изради новог закона о језику и писму, уз учешће Одбора за стандардизацију српског језика и државе преко надлежног министарства.

Танасић поручује да је израда тог закона прилика да се на најбољи начин примени српска језичка политика, као битан елеменат укупне националне политике, а језичка политика утврђује се и спроводи у доброј сарадњи струке и државе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације