НЕВЕСИЊСКА ПУШКА ПРОБУДИЛА СВЕ СРБЕ: Сто педест година од избијања општег народног Устанка у Босни и Херцеговини

ВЕК и по је прошао од када су херцеговачки устаници покренули борбу за ослобођење од Османског царства. Слободу нису извојевали, али су покренули низ историјских догађаја, који су променили политичку карту Европе.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

Православни српски народ у Босни и Херцеговини годинама је трпeо тешке порезе и злостављања... Реформе Османског царства, под притиском великих сила, нису донеле олакшице напаћеној раји –  додатно су погоршале животне услове. Суше, глад и свакодневна понижења терали су људе до ивице очаја. У таквим околностима, група одлучних устаника одлучила је да подигне оружје. Убрзо се ватра устанка проширила по целој источној Херцеговини, потом и на западну Босну и северну Црну Гору.

УСТАНАК у Невесињу није имао локални значај – отворио је  Велику источну кризу, међународни сукоб који ће имати далекосежне последице. Србија и Црна Гора објавиле су рат Османском царству, а Русија је 1877. године ушла у сукоб на страни православних народа. Коначна реч  је изговорена на Берлинском конгресу 1878. године који је одлучио да Аустроугарска  окупира Босну и Херцеговину, иако је она формално остала део Османског царства. Тиме је окончана вишестолетна турска власт, али су Срби добили новог господара.

* * * * * * * * * * * * 

УСТАНАК КОЈИ ЈЕ ОМОГУЋИО ПРИЗНАЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ СРБИЈИ И ЦрНОЈ ГОРИ 

ПУЦЊИ ИЗ НЕВИСИЊА ОДЈЕКНУЛИ У ЕВРОПИ

БИЛА је среда 25. јуни 1875. године. У порти Цркве Свете Тројице у Кифину Селу, на брду Дреновик, главари из невесињског краја једногласно доносе одлуку - куцнуо је час да се крене у одлучну борбу и заустави несносни турски зулум и харач.

Два дана раније харамбаша Перо Тунгуз, са својом четом, пресрео је код села Бишине турски караван и убио седморицу кириџија. Припадници редовне турске војске, а посебно башибозука, нередовних турских трупа које су попуњавали сви за борбу способни муслимани из невесињске касабе и околних села, почели су да се свете.

Народ је био спреман за буну. Спавало се са пушком под главом. Чекала се само устаничка искра. У петак 9. јула, она је искресана на брду Кременац између села Крекова и Постољана, око девет часова пре подне. Први окршај устаника са турским снагама трајао је до пред сам мрак. Добри природни заклони чували су борце од погибије. Само је један рањен, звао се Анто Гутић. Невесиње се дигло и пуцњи из његових пушака чули су се у целој Херцеговини. До јесени су успели да створе поприличну слободну територију и примењујући герилску тактику држали у блокади градове Никшић, Невесиње, Гацко и Билећу...

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

ИНАЧЕ, и претходне године биле су испуњене немирима. Прикупљање десетине, главног пореза, добило је опасне размере. Народу је отимано све што би сачувао од летине, а баш те године у Херцеговини биле су веома тешке, на оскудној земљи род је потпуно подбацивао. Сеоски кнезови који су покушали да уложе жалбе на поступке порезника били су прогоњени и хапшени. Срби су све више исказивали непослушност властима. Почеле су мале побуне и пребегавање у Црну Гору. Најпре потихо, а потом све гласније у народу је почело да се говори о устанку. Већина је у томе видела једини излаз из готово ропског положаја хришћана у Босни и Херцеговини.

Испред Цркве Успења Пресвете Богородице у селу Биограду, на Малу Госпојину, 20. септембра 1874, окупили су се народни прваци невесињског кадилука, Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић, Продан Рупар и Петар Радовић. И пао је договор - устанак на пролеће. Али, за сваки случај, Херцеговци су похитали код црногорског кнеза Николе, коме су били искрено одани, да га обавесте о својој одлуци и да траже помоћ. Као да су ношени својим динарским предосећањем наслућивали да би та њихова буна могла изазвати велике поремећаје у читавој Европи. Они су добро знали да је без наслона на Црну Гору сваки њихов ослободилачки подухват осуђен на неуспех.

Довитљиви, а кад је било неопходно и превртљиви Никола, није био сасвим за устанак.

Колебао се, нарочито кад је схватио одлучност Херцеговаца да не одустану од свог наума.

Није хтео да код њих изазове разочарање, а са друге стране био је свестан великих и опасних замки које прете од великих европских сила. По свему судећи, преломни тренутак код црногорског кнеза настаје после сусрета са Фрањом Јосипом, аустријским царем у Котору, приликом његове посете Далмацији, на пролеће 1875. године. Након тог састанка, 22. маја владар са Цетиња шаље меморандуме владама Аустроугарске, Немачке и Русије у којима тражи проширење границе Црне Горе у Херцеговини и северној Албанији. И зато не чуди што у то време шаље свог војводу Пека Павловића, славног харамбашу и јунака, да се нађе при руци устаницима.

У зиму 1874. на 1875. Турци су, преко својих ухода, дознали за договоре са кнезом Николом и крећу у потрагу за народним првацима, коловођама побуне. Али и они су имали "своје уши" у окружењу Селим-паше, главнокомандујућим турским снагама, па беже у Црну Гору.

* * * * * * * * * * * * 

Херцеговачке Србе нико умирити није могао

ПРВИ ЗНАЧАЈАН успех је напад на Невесиње 29. августа. Град брани 370 војника регуларне војске низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника. А у нападу је 2.700 устаника и 700 Црногораца. Заузет је цео град осим утврђеног дела. Заплењена је велика количина намирница и оружја. Истовремено  устанак се шири и на  билећки и столачки крај, на оружје се диже и народ из околине Гацког и приграничног појас ка Црној Гори. Чете од 50-300 људи и одреди од 500-1.000 људи се скупљају и нападају турске граничне карауле и беговске куле.

Турци у том тренутку имају 4 батаљона редовне војске са укупно 1.800 војника.

Распоређени су у Мостару, Требињу, Никшићу, Фочи и караулама на граници. Уз низаме имају и већи број башибозука (нередовне војске). Турским снагама командује Селим-паша који је под командом Дервиш-паше, турског команданта БиХ. По избијању устанка Турци покушавају добити у времену преговарањем са устаницима док им стигну појачања.

Устаници су тражили смањење пореза, што Турци одбијају и борбе се настављају. У августу из Босне стиже још 4.000 низама, а касније и још 4 батаљона низама морем преко Клека у Требиње. Устаници су у јулу и августу уништили већину караула и држе под опсадом Требиње 5, које турска армада деблокира почетком септембра 1875. године.

Овај подухват имао је огроман одјек у Европи. У многим градовима се организује помоћ устаницима. У Београду, Новом Саду, Загребу, Трсту, Дубровнику и Цетињу ничу комитети за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепеа Гарибалдија оснивају се комитети и у Риму, Венецији, Лондону, Бечу...

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

КНЕЗ НИКОЛА видевши "да се Срби умурити не могу" шаље војводу Петра Вукотића међу Хрецеговце, а са њим пристиже и већи број црногорских добровољаца под командом Пека Павловића. Српска влада, која  је под сталним спољним притиском, не усуђује се да јавно помаже устанак, али нико не може да заустави бројне добровољце да пређу преко Дрине.

Претпоставља се да је за време устанка у Херцеговини под оружјем било око пет хиљада људи. Већ у јесен 1875. формирано је 16 устаничких батаљона, а до средине 1878. педесет и три. Били су подељени у 326 разних чета, са посебних још шест јединица. Средином 1876. написан је правилник о састављању јединица, који је назван "Правила за усташе", у коме се наводи да се у "војни списак уписује сваки Херцеговац, који је способан за ратовање. Слаби, као нпр. сакати и одвећ стари, у војнички списак не смеду се уводити".

Аустроугарска је 31. јануара 1876. предала Порти предлог за промену пореског система у Босни и Хрецеговини. Порта га је прихватила али не и устаници... Крунско веће из Беча, знајући да се ништа у Херцеговини није могло десити без знања црногорског кнеза,  почиње  преговоре са Николом Петровићем. Кнез,  да би престао да помаже устанике, тражи проширење граница Црне Горе и признање за независну државу. Турска страна, у преговорима, који се одржавају у Дубровнику, почуње да попушта: устаницима нуде амнестију, ослобођење од десетине на годину дана а од осталих пореза на 2 године и помоћ на поправци кућа. Међутим, устаници траже доделу трећине обрадиве земље хришћанској раји и да турске посаде буду само у Никшићу, Фочи, Требињу, Мостару и Столцу. Турци одбијају захтеве.

* * * * * * * * * * * * 

Команда у рукама официра из Руске царске гарде

УСТАНАК У ЦЕЛИНИ брзо се раширио од Мораче до Уне. Месец и по дана после Невесињске пушке, устанак је букнуо и у Босни. Прво у Крајини, 18. августа у на Кнежопољу, потом у Подрињу. У околини Приједора формирана је чета са око 400 устаника којом командује Перо Бабић. Они блокирају Приједор а затим под вођством Марка Бајалице и Марка Ђенадије неуспешно нападају Босанску Костајницу 19. августа. Турци, поучени искуством из Херцеговине, брзо формирају чете башибозука у Бањалуци, Травнику, Бихаћу, Босанској Дубици и Костајници, Приједору и Старом Мајдану. Са овим снагама наступају у 3 колоне ка Козари, а устаници се повлаче пред надмоћнијим снагама 25. августа подељени у малим групама. После овог турског налета команду устаника преузима Петар Поповић Пеција. Он организује да се преко Саве, код Гашнице, средином септембра, пребаци већа количина пушака, послата из Србије као помоћ. То  ће уједно бити и његова последња акција. Храбро гине у следећем нападу Турака. Устанак не јењва и шири се у југозападну Босну (Босанску Крајину).   Јужно од Грмеча створена је слободна територија коју устаници држе током целе 1875.  

Већ у првој години побуне, територију северне Босне и Босанске Крајине је напустила већина српског народа. Мушкарци су преводили своје породице, а сами се враћали у босанске шуме у устаничке чете.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

У Србији, Црној Гори и Хрватској почињу да се формирају одбори за помоћ устаницима.

Главни одбор је основан у Београду августа 1875, а у Новој Градишки је основана Главна управа босанског устанка за ослобођење, а Голуб Бабић је изабран за челног човека. 
У пролеће 1876. акције  устаника интезивирају се на Козари, Просари, Грмечу, Вучјаку и Мотајици. Голуб Бабић је зими набавио 200 пушака острагуша, и барут и олово за њих.

Главна управа уз Бабића има и Илију Билбију и Тодора Сучевића. Бабић не напада добро утврђене и брањене градове, већ врши успешне нападе на мање турске снаге. На Видовдан 30. јуна Србија улази у рат против Турске што умногоме олакшава положај устаника. Устаничко руководство 2. јула 1876. издаје проглас о уједињењу Босне са Кнежевином Србијом. Голуб Бабић са устаницима 9. јула осваја Саницу и Бравско а 2-7. јула Босанско Грахово.

Непосредо после заузумања Грахова команду од Голуба Бабића преузима пуковник Милета Деспотовић, официр из Србије, који је претходно служио у  Руској  царској гарди. Успео је да заведе какав-такав војни поредак међу побуњеницима. Пооштрава дисциплину и почиње да планира освајање градова и ширег подручја Босне у којој је требало да се  организује српска власт. По том плану Оџак је нападнут 23. августа и освојен. Деспотовићу је урзо постало јасно да је заузимање градова нереално па се вратио стратегији герилских препада на турску војску. 

* * * * * * * * * * * * 

Сукоб Карађорђевића и Обреновића селили се преко Дрине

ПОСЕБНО ЈЕ ЗАНИМЉИВА устаничка судбина кнеза Петра Карађорђевића. Он је међу првима стигао у Босну. Историчар Владимир Ћоровић претпоставља да је он знао да се нешто спрема у ове две периферне покрајине турске империје. У белешци о будућем српском краљу пише:

"Како су 10. септембра год. 1875, у борби код Гашнице, на Сави, погинула два главна дотадања вођа босанских устаника, чувени хајдук Петар Петровић Пеција и Остоја Корманош, било је изгледа да кнез Петар, који је узео име Петра Мркоњића, постане вођ босанских Срба, тим пре што је већ био организовао своју чету и логор на Ћорковачи. Али, кнез Милан, бојећи се, из династичке суревњивости, да Мркоњић не постане популаран и да се не учврсти у Босни и одатле у Србији, употреби све не само да се кнезу Петру онемогући избор за главнога вођа него и његов опстанак у Босни. Узалуд је Мркоњић, са пуно добре воље, пружао кнезу Милану руку помирницу.

Дајте, писао је он, да у ово озбиљно доба, на очи свију непријатеља нашега народа, станемо један поред другога као браћа и пријатељи, којима су на срцу једино срећа и напредак онога народа који их је дигао на висину на којој се налазе. Колико су устаници због тога били поцепани и збуњени види се најбоље по томе што је, поред толико људи из њихових редова, за вођа био изабран Словенац Мирослав Хубмајер, четник који ће после завршити живот као аустријска поверљива личност у Сарајеву. У јуну год. 1876, када се Србија решила да уђе у рат, Мркоњић је морао коначно напустити Босну."

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

ИНАЧЕ ЗБОГ појаве кнеза Петра Карађорђевића на страни устаника, расплмасале су се и преко Дрине династичке страсти. На Јамничкој устаничкој скупштини 16. и 17. децембра 1875. долази и до сукоба између поборника Обреновића и Карађорђевића, што ће  само појачати нејединство међу руководством устанка за ослобођење и уједињење са Србијом. Неслога међу вођама устанка се продубљује, слаби дисциплина... 

Устанак се протегао и у 1877. Пуковник  Деспотовић са око пет хиљада устаника продире у средиште Босне. Турци групишу 20.000 војника у намери да униште жариште устанка код Тишковца и Црних Потока. То им полази за руком и почетком августа разбијају устаничке снаге што је уједно значило и војни слом устанка. Пуковник  Деспотовић прелази у Аустрију али је одмах  заробљен и са групом устаника интерниран.

Захваљујући устанаку српског народа у БиХ, српско питање је дефинитивно у Европи стављено на дневни ред и убрзано отворено и решавање Велике источне кризе, познатије као Источно питање. Последица устанка био је и Берлински конгрес, на којем је дошло до декомпоновања Балкана, Црна Гора и Србија су добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину.

Препоручујемо

Друштво

0 0

СЛУЖБА ИЗВЕШТАЈЕ О СРПСКИМ ПИСЦИМА ЛИЧНО СЛАЛА ТИТУ: Дoсијеа Бранка Ћопића и Драгослава Михаиловића пуњена деценијама

14. 07. 2025. у 11:42

Друштво

0 0

СРПСКИ ПИСЦИ У РАЉАМА ТАЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ: Прогон књижевника шездесетих и седамдесетих година прошлог века

14. 07. 2025. у 11:54

Друштво

0 27

НА ПАШТРИКУ СЕ БРАНИЛА СРБИЈА: Како су за двадест дана српски јунаци сломили НАТО и терористичку ОВК

11. 06. 2025. у 07:00

Друштво

0 3

УСТАВ ИЗ 1974. ТРАСИРАО ПУТ У БАНКРОТ: Kрах Југословенског самоуправног и економског систeма

04. 06. 2025. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације