КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ЈУТЈУБЕР: Како заштити најмлађе од злоупотреба на интернету

ЈЕДНА од појава која најбоље показује колико се детињство последњихгодина променило јесте то што интернет за све већи број деце више нијесамо место за забаву и трошење џепарца - већ и платформа за зараду. Вишеод 70 одсто младих у САД и Европи тврди да им је важно да имајусопствене приходе, а 42 одсто већ зарађује путем интернета. Као иодрасли, нека деца то раде легално, а друга - илегално.

Фото Shutterstock

Данас дете може имати само три зуба и тромесечни уговор са светски познатим брендом. Ако је 2010. године најчешћи одговор на питање "Шта желиш да будеш кад порастеш?" био "ватрогасац" или "полицајац", данас је - "јутјубер". Мали инфлуенсери зарађују као одрасли, гејмери се такмиче као професионалци, а неки тргују криптовалутама пре него што науче таблицу множења. Али, што би рекли, на интернету - "са великом моћи долази и велика родитељска одговорност" (или би бар требало!). Оног тренутка када интернет постане извор прихода, престаје да буде игра. Са повећањем броја деце која зарађују као инфлуенсери, стримери или крипто-трговци, расте и број оних који су подложни експлоатацији и животу под сталним притиском јавности. Родитељи све чешће преузимају улогу менаџера - снимају, објављују, надгледају - и, свесно или несвесно, почињу да своју децу третирају као производ.

- Највећа опасност данашњице је што се зло представља као добро - каже Катарина Јонев Ћираковић, стручњак за безбедност деце на интернету и друштвеним мрежама. - Деци се хакерство нуди као супермоћ, насиље као снага, а лака зарада преко интернета као пожељан животни циљ. Све је упаковано у атрактивне профиле, заводљиве приче и нестварне идоле. Ако можете да будете неухватљиви у виртуелном свету и да зарађујете на сумњиве начине без последица - зашто бисте ишли у школу?! Зашто бисте поштовали границе?! Управо ту почиње пад.

Фото Shutterstock

Наша саговорница каже да технолошким компанијама није у интересу да нас заштите. Њима нису потребни људи који мисле својом главом - већ они који што мање размишљају и што дуже остају пред екранима.

- А ако дете по цео дан гледа у екран, како можемо да очекујемо да његов мозак разликује стварност од фантазије? Тај мали човек више не уме да постави питање, не уме да логички закључи, не уме ни да препозна манипулацију. А онда му је лако прићи - било да сте криминалац, секташ или терориста.

Француска је међу првим земљама која је увела законску заштиту деце од родитељског прекомерног "шеровања" - такозвани шерентинг. Тамо деца имају право да туже родитеље због објављивања њихових фотографија или личних података, чак и ако су објаве направљене у најбољој намери. Према закону, дете може да захтева брисање садржаја и новчану одштету.

- Код нас је постало уобичајено, за разлику од већине других земаља, да родитељи објављују фотографије своје деце - каже Катарина Јонев Ћираковић. - Прекомерно их експонирају на друштвеним мрежама. Деца постају део инфлуенсерског живота својих родитеља - хтела то или не. И ту се губи граница између приватног и јавног. Дете се ништа не пита. Не разуме да ће нека слика остати на интернету заувек. И нема прилику да каже: "Нећу."

Када порасту, многа деца осете стид због снимака из раног детињства - не зато што су се смејала у пеленама, већ зато што тај тренутак више није њихов.

- Није више интиман - објашњава Јонев. - Неко га је учинио доступним свима. Искрено верујем да ће, ако већ није, ово ускоро постати једна од великих тема у области дечјих права. Родитељи морају да знају да се љубав не мери бројем лајкова. Љубав се живи. И не поставља се у "стори".

Петар Васић, стручњак за дигиталне медије сматра да више не постоји питање да ли дете сме или не сме да буде на интернету:

- Нема избора. Ако дете не користи интернет, биће маргинализовано - као неко ко не уме да чита или пише. Инвалид у дигиталном свету. Али ако му дозволимо да се креће онлајн простором без водича, надзора и разумевања, изгубиће способност да разликује стварно од виртуелног. То је шах-мат ситуација. Није питање да ли дете треба да користи интернет - већ како, када, у којим оквирима и шта ће га родитељи научити док заједно корачају кроз тај простор. У супротном, биће препуштено алгоритмима који не познају границе, ни емпатију, ни одговорност. Проблем је у томе што родитељи често ни сами не разумеју шта алгоритам уопште ради.

А алгоритам није неутралан. Он "учи" на основу понашања и прилагођава садржаје тако да их је све теже напустити. Дете које једном кликне на видео о исхрани, убрзо ће бити изложено садржајима који промовишу мршавост, дијете и естетску хирургију. Ако покаже интересовање за борбене игре - може врло брзо добити и видео са екстремистичким порукама.

- Алгоритам не разуме васпитање, већ само време проведено на одређеном садржају - истиче Васић. - Он ће понудити више онога што држи пажњу, без икаквог осећаја за добро и лоше. Ако дете дуже гледа видео који га узнемирава, неће му бити понуђено нешто мирније - него нешто још драстичније.

У покушају да контролишу шта деца гледају, родитељи све чешће прибегавају апликацијама за надзор - од блокирања садржаја до снимања екрана и локације. Међутим, често се прелази граница између заштите и дигиталног шпијунирања. Проблем настаје кад родитељи одустају од разговора, а ослањају се на технологију као на средство васпитања.

- Имамо породице у којима родитељи инсталирају апликације које прате сваки покрет детета, сваки унос у претраживач - каже Биљана Лајовић, специјалиста школске педагогије. - То делује као заштита, али заправо нарушава поверење. Деца врло брзо науче како да заобиђу те системе - али не науче зашто нешто не би требало да гледају или раде.

Има, ипак, и деце која одрастају без интернета. Док се једни питају да ли су тиме ускраћена у односу на другу децу, други примећују да управо она често имају развијенију концентрацију, лакше се сналазе у друштву и боље управљају својим емоцијама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације