ИСТОРИСКИ ДОДАТАК ЦАРСКА РУСИЈА И ОБНОВА СРПСКЕ ДРЖАВЕ: Српско-руски односи нису прекидани ни у најтежим историјским збивањима

ПРВИ руски цар Иван IV Васиљевич оставио је бројна сведочанства сопствене везаности за српски народ и његову духовну и историјску баштину, која су доказ да је немањићка Србија служила Русији као државноправни узор.

Foto: Profimedia

ЈЕЗИК, порекло и вера спајају Русе и Србе од првих почетака њихове историје. Управо је руски калуђер, ако је веровати Теодосију, одвео Светог Саву, највећу личност српске историје и предања, на Свету гору. Монашки постриг Свети Сава је примио у руском светогорском манастиру, Старом Русику. У време татарског ропства, руски монаси прикупљали су милостињу на српским дворовима; у време турског ропства, српски монаси, епископи и патријарси молили су руске владаре за материјалну помоћ, али и за подршку у одбрани од турских насиља и грчких претензија.

Српске молбе почеле су са првим уздизањем Русије у царство и снажну државу у 16. веку и наставиле су се све до пропасти царске Русије 1917. године. Издашној подршци Русије значајно су доприносили култови српских светитеља у Руској цркви и култури. Баш као у средњовековним српским земљама, Законоправило Светог Саве вековима је уређивало духовни, па и световни живот Руса.

СА СЕОБАМА Срба на римокатоличке територије, Русија је била подршка и у самоодбрани од католичења. Баш због тога, у 18. веку, Срби су усвојили рускословенску рецензију старословенског језика, као језик вере и културе. Тај, црквенословенски језик, обновио је свест о томе да помесне цркве Руса и Срба, припадају једној, заједничкој, Православној цркви. Он је до данас остао заједнички језик молитве и предања.

Почевши од доба Петра Великог, у својим ратним походима на Турке, Русија рачуна на Србе. Везе Срба са Аустријом и Венецијом биле су живе, блиске и непосредне. Али обнова српских држава, прво теократске Црне Горе, па онда и кнежевине Србије, била је једна од геополитичких последица похода руских армија ка југу, ка Медитерану, Босфору и Дарданелима. Повратак крстова на куполе Свете Софије постао је главни циљ целокупне спољне политике Руске империје. Из те чињенице проистицала је цела историја Балкана, па и Срба, све до 1917. године.

Фото архива Новости

НЕИСЦРПНИ ИЗВОР ДУХОВНИХ И ИДЕЈНИХ ИНСПИРАЦИЈА

СРПСКО-руске везе сежу у најранија времена руске и српске државности. Речју руског академика А. А. Турилова, „Московљани - људи од књиге, знали су за постојање српског народа из првог дела „Повести о древним временима“, која је најранији сачувани руски летопис с почетка 12. века.

Чвор смисла целокупне српске историје, као вели Марко С. Марковић, везан је оног тренутка када је принц Растко примио монашки постриг и постао инок Сава, а то се догодило, свакако не случајно, већ према Божијем плану (домостроју) спасења, баш у светогорском руском манастиру - Русику, данашњем Св. Пантелејмону.

Друга ктиторија српских владара после Хиландара, коју су богато обдаривали, нарочито у другој половини 14. века, био је управо руски манастир Св. Пантелејмона. На чињеницу да је први српски архиепископ примио постриг код браће Руса, где се сакрио од очеве потере, „барем једном годишње, на дан сећања на светога – 13. јануара (по јулијанском календару), Србе окупљене у црквама подсећало је кратко (пролошко) житије Светог Саве које се читало за време службе.

Притом, у Русији се култ Светог Саве почео ширити од краја 14. века, са покретањем новог, другог таласа руско-јужнословенских веза, пре тога прекинутих због монголске најезде на земље Кијевске Русије. О томе сведоче месецослови у руским рукописима Јеванђеља, Апостола и служабницима са поменима на литургији Св. Саве и Св. Симеона.

Свети Сава је у Русији, по свему судећи, прослављан много пре званичног уношења српског светитеља у Диптих светих Руске цркве, јер се његово име помиње у месецослову уз Псалтир који потиче из 1401. године, из времена митрополита Кипријана, док најстарија сачувана служба Светом Сави у руским минејима потиче из 1517. године.

НАЈСТАРИЈИ САЧУВАНИ рукопис „кратког, али врло садржајног житија” Светог Саве у Русији потиче, према академику Турилову, из 1429. године. Већ 1517. године монах Исајиа шаље са Свете Горе у Москву рукопис Теодосијевог житија Светог Саве, а до данас је сачувано чак 80 руских рукописа овог житија. Турилов указује да су „старе везе између Србије и појединих кнежевина и области Кијевске Русије, које су постојале у другој половини 12. и у 13. веку“, биле „ослабиле после татарско-монголске најезде и образовања Велике хорде у јужноруским степама, средином 13. века“.

Да ни у најтежим историјским околностима српско-руска комуникација на највишем нивоу није била прекинута сведочи део из житија краља Драгутина, које је тридесетих година 14. века написао архиепископ Данило II, у коме се наводи да је Драгутин „у тој Руској земљи имао драгог пријатеља кнеза Василија, и указивао му је почаст каква му и приличи, и слао му је слатке речи заједно са величанственим царским даровима“. Према једном тумачењу кнез Василије је био млађи брат Св. Александра Невског Василије Јарослављевић, док се по другом тумачењу ради о једном другом припаднику руске династије Рјуриковича – Васиљку Романовичу.

Да је руска, пре свега црквена, али и световна елита, иако сама у незавидном, вазалном положају према Хорди, врло брзо добијала вести о најважнијим догађајима у Србији и да их је помно пратила, сведочи запис старца Исаије о Маричкој бици (вероватно из 1380. или 1383. године), у коме овај угледни Рус, поред осталог, наводи: „И подиже деспот Угљеша сву српску и грчку војску и брата свога, краља Вукашина, и многе друге велможе, негде до шездесет хиљада војника. И пођоше у Македонију да изгоне Турке, не схватајући да се нико не може супротставити гневу Божијем. Оне не изагнаше, но сами од њих убијени беху“.[...]

СВЕТОГОРСКИ МОНАХ ПОСТАВИО ПРВИ САТ У КРЕМЉУ

НАКОН МОНГОЛСКОГ разарања, руске земаље окупљене око Велике кнежевине Владимирске (овде), биле су „гладне“ словенских превода богослужбених, канонских и светоотачких књига, па су стога руски североисток преплавиле бугарске и српске рукописне књиге.

Тако је и Савино Законоправило на Владимирском сабору 1273/1274. године проглашено за „основни закон“ Кијевске митрополије и руске државе (овде). Нису из Србије у Москву током 14. и прве половине 15. века стизале само књиге, већ и познаваоци ретких заната, какав је био светогорски монах и Србин Лазар, који је 1404. године израдио и поставио први часовник на двору у Кремљу.

Срби су у Русију током 14. и 15. века пренели и основе нове владарске идеологије. Академик Михаил Николајевич Тихомиров је тврдио да су везе цара Душана са руским земљама биле толико интензивне да се то види на владарским печатима, као и структури и форми повеља, које су издавали синови великог кнеза Ивана Клите.

Фото архива Новости

Један од најбољих познавалаца историје руске цивилизације на Западу Џејмс Билигтон тврдио је да је током свог златног доба под Стефаном Душаном (1331-1355) српско краљевство умногоме представљало генералну пробу обрасца владавине који ће настати у Московији. Пахомије Србин или Пахомије Логотет био је, према истраживању Бориса Михаиловича Колса, први који је 1442. године великог кнеза Василија Васиљевича назвао самодршцем (аутократором), византијском титулом која указује на сувереног владара. При томе га није називао самодршцем целе Русије, већ „православным самодержцем“.

С тим у вези, ваља знати да је Пахомије Србин био водећи руски хагиохраф тога доба и да је за четрдесет шест година (1438. до 1484. године), колико је поживео у новој домовини, „ту створио целу једну књижевност, написавши више него скоро сви његови руски савременици заједно. […]

УНУК СОФИЈЕ Палеолог и Ане Јакшић Глински, први руски цар Иван IV Васиљевич оставио је бројна сведочанства сопствене везаности за српски народ и његову духовну и историјску баштину. Истовремено та сведочанства су снажан доказ да је немањићка Србија служила Трећем Риму као државноправни узор и неисцрпни извор духовних и идејних инспирација. На иницијативу првог руског цара, Ивана IV Васиљевича, само две године након његовог узвођења у царски трон, Св. Сава, Свети Симеон и Св. Арсеније Сремац прибројани су 1549. године у Диптих светих Руске цркве као „нови чудотворци”.

Захваљујући првом руском цару, који се у детињству васпитавао под утицајем бабе по мајци Ане Јакшић Глински , Свети Сава и Свети Симеон су осликани на стубу централног дела Архангељског сабора у Кремљу, гробној цркви московских Даналовича-Рјуриковича. Према тврдњама појединих аутора, по налогу Ивана IV Васиљевича у московским цркавама тог времена било било је осликано чак 13 фресака са ликом Светог Саве, а седам са ликом Светог Симеона.

Турилов истиче како су Свети Сава и Свети Симеон - заједно са руским светитељима и небеским заштитницима руског владарског дома - били извезени на завеси за царске двери коју је цар Иван IV Васиљевич поклонио Хиландару 1555. године. Истовремено је Хиландар првом руском цару поклонио крст са светим моштима који је носио Свети Сава. Следеће 1556. године Хиландар је, захваљујући старању Ивана IV, отворио и своје подворје у Москви и то недалеко од Кремља, у рејону Китай-города.

То подворје ће постатити стециште бројних српских монаха, који су долазили у руску престоницу како би издејствовали помоћ и заштиту руских владара. Овоме ваља додати летопис који је наручио Иван IV, који јасно показује везаност руског владарског дома за Немањићку Србију.

Речју Драгана Р. Млађеновића: „У борби за утемељење руске државе као наследнице Ромејског царства и Москве као Трећег Рима, цар Иван је дао да се изради дело „Летописни лицевој свод“. Реч је о капиталном историографском, књижевном и ликовном зборнику историје света у десет томова са више од 10.000 страна, и преко 18.000 слика које је радило више од 40 сликара. „Лицевој свод“ прати историју света од библијског постања до 16. столећа и времена цара Ивана. У четвртом тому велики простор је посвећен Светом Сави, оснивачу Српске православне цркве и духовном утемељитељу српске државе. Од укупно 160 илустрација посвећених Србима, 122 (!) приказују сцене из житија Светог Саве. Ту је и генеалогија свете лозе Немањића и опис Косовске битке.

НАЈДРАГОЦЕНИЈА ДОБИТ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА

КАДА СУ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ пале под власт Османлија у другој половини 15. века, Русија се коначно ослободила монголског ропства (1480) и креће да се преображава узлазном путањом од патримонијалне монархије ко самодржавном православном царству. Следствено томе, православни балкански народи руске велике кнежеве и цареве почињу да сматрају својим владарима.

Један италијански писац забележио је 1575. године: „Сви народи Бугарске, Србије, Босне, Мореје и Грчке клањају се имену великог кнеза московског, зато што припадају истој православној вери, и не надају се да ће их било чија друга рука, осим његове, ослободити од турског ропства“. У свом тексту „Иван Грозни и Срби“ академик М. Тихомиров јасно је показао да су везе Срба и Руса, управо у том периоду биле не само културне, већ и политичке, јер се Срби још од 16. века обраћају руским царевима као својим заштитницима и заступницима пред Портом.

Фото архива Новости

Руски владари су редовно и богато материјално помагали српске манастире, дозвољавајући њиховим игуманима, монаштву, као и епископима, да у Русији прикуљају помоћ. Истовремено су епископи и монаси православних балканских народа московским властима преносили и бројне безбедоносно осетљиве податке о стању у Турској или о сумњивим Русима, који су под различитим именима, најчешће као „цареви-самозванци“ боравили на територији Османске царевине.

О бризи руских владара за манастире широм српских земаља, као центре духовног, националног и културног живота Срба под туђинском влашћу, довољно говоре следећи подаци, који су тек „кап у мору“. Током дестак година владавине цара Алексеја Михајловича, издате су грамате за прикупљање материјалне помоћи у Русији манастиру Милешеви 1653, манастиру Леснову 1660, манастиру Хиландару 1661, исте године и манастиру Лепавини, а 1663. манастиру Студеници.
КОНТАКТИ ЕПИСКОПА и монаштва Пећке патријаршије са руским властима носили су небројене ризике за Србе. Тако је након једне посете Москви, а под оптужбом да је руски шпијун, од турских власти у Бурси 1659. био убијен српски патријарх Свети Гаврило (Рајић). После 35 година избегли српски патријарх Арсеније III Чарнојевић рекао је у руском дипломатском посланику у Бечу да је Свети Гаврило (Рајић) током посете Русији од цара добио огромну материјалну помоћ од које је Пећка патријаршија била обновљена.
Нада православних Срба да ће се ослободити турског ропства уз помоћ руског владара, о којој је писао поменути Италијан из 16. века, остварила се током прве три деценије 19. века. Зашто је из баш угушеног Карађорђевог устанка васкрсла нововековна Србија (пре тога је српска државност васкрсла трудом цетињских митрополита у црногорским брдима, али она због материјалних ресурса и географске позиције није имала услова да буде у Српству „пијемонтска“), када је и пре тога широм српских земаља било толико славних, а неуспешних буна и устанака?

На то питање одговор је дао Стојан Новаковић, који се као некадашњи напредњачки министар понајмање може сумњичити за некритичко русофилство. Новаковић у закључку свог дела „Васкрс државе српске“, поред осталог, вели:

„Тако је завршен Први српски устанак започет пре сто година. Посленицима његовим и целоме ондашњем народу чинило се у тај мах (1813. године) да је све пропало, јер је изгледало као да је повраћено у стање пре 1804. године. Остала је била, међутим, једна једина скупоцена тековина нетакнута. То је свечано признање Портино у осмом члану Букурешког уговора (руско-турског уговора од 1812. године) да се Србима даје њихова унутрашња аутономија. То признање се није могло ни топовима ни ватром разрушити.
У њему је најдрагоценија добит Првог српског устанка; у њему је васкрс државе српске у 19. веку. Јер баш зато што су Турци с Букурешким уговором тако поступили, неопходна су постала међу Русијом и Турском како објашњења у Цариграду (1818-1820) и у Акерману (1826), тако и нови рат с Русијом (1828. до 1829), којим се цело питање коначно завршило. Али као год што би тешко што било од добитака Првога српског устанка без Другога (кнез Милошева од 1815. године), тако ни Други устанак не би могао постати без Првога и без руско-турског Букурешког уговора, иако у онај мах Срби о овом последњем нису хтели да чују.“

Фото архива Новости

ОСТВАРЕЊЕ ВЕКОВНЕ НАДЕ ПРАВОСЛАВНИХ СРБА

ТОКОМ ГОДИНА Првог српског устанка, цар Александар I дефинисао је у односима са Карађорђем и српским устаничким старешинама и руководно начело, којег се руска царска дипломатије углавном, мање-више, увек држала све до 1917. године. Наиме, главном руском преговарачу у српском питању, кнезу Прозоровском, цар је између осталог поручио, да „Русија не би требало да се непосредно меша у унутрашњи поредак Србије“ и да је уместо тога „потребно најпре сазнати мисли и жеље Срба, а потом се старати да се оне реализују по мери кооперативности турских представника на конгресу“.

У одговору цара Александра I на предлоге из извештаја Константина Родофиникина о могућем моделу организације власти у устаничкој Србији, цар је указао на руководно начело којег би руска дипломатија морала увек да се држи у односима према Србији, нарочито због њене физичке удаљености од руских граница. Реч је о начелу - очувања међусобног поверења.

Полазећи управо од тог тог начела, цар је одбацио предлог Константина Родофиникина да се Карађорђе позове у Петербург, те да се током његовог боравка у Русији, по моделу свршеног чина, у Србији изведе нова организација власти, којој би он евентуално био противан.

ИАКО ЈЕ СМАТРАО да би за учвршћивање руског утицаја у Србији било од користи да се у Русији, о трошку руске државе, школују Карађорђев и синови појединих утицајних Срба, цар Александар I се са овом идејом Родофиникина саглашавао само под условом да се претходно добије добровољна сагласност српског вожда.

Као што се 1830. године остварила вековна нада стотина хиљада православних Срба да ће их руски цар ослободити агарјанског ропства, тако се, речју Милана Гавриловића, и Николи Пашићу његово вишедеценијско уздање у Русију 1914. године „показало оправданим“.
Пишући 1963. године свој рад о Николи Пашићу, његов блиски сарадник, а касније политички противник и вођ „земљорадника“ Гавриловић закључује: „Они који и данас говоре с ниподаштавање о царској Русији, данас би је сви од блата правили… Та је царска Русија ступила у рат 1914. после аустроугарског ултиматума Србији у одбрану својих интереса, али и у одбрану наших. И та је царска Русија сагорела у том рату. Овде, у Балканском рату, који почео с благословом царске Русије, почиње наш успон, али ту у том рату баш због помагања Балканског савеза и потом Србије, и баш због победа Србије, почиње и пад царске Русије. Ако је Никола Пашић био благодаран царској Русији, био јој је благодаран и цео српски народ. У сваком случају, политика Николе Пашића показала се исправном“.[…]

АТРИБУТИ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ

НИКО није тако уверљиво и снажно исказао архетипско осећање генерација и генерација православних Срба које су робовале, селиле се и чекале наду са Истока, него литерарни јунак Милоша Црњанског Вук Исакович у „Сеобама“. Бранећи се вином од лукавих понуда печујског бискупа да преведе у „сјај католицизма“ своје војнике, Вук високом католичком прелату, у сред његовог двора и за богатом трпезом, заветно поручује: „Поживе, моје православље слатко, многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живет во вси моји потомци. Сладост јес и наша Русија. Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду. Име Русије! Р – јер је Рождество. У – јер је Ускрсеније… С – јер је Славјанска. И – јер је Исусова. Ј – јер је Јединосушна. А – јер је…“. Ту Вук Исакович заврши своју апологију Православља и русофилије, јер „беше отежао као буре, од вина“, а бискуп тада „скиде са њега своје хладне очи и најежен погледа у ноћ“. Тако је Црњански сублимисао два кључна атрибута српске националне свести - православље и русофилију. Да су ова обележја наше колективне свести неодвојива, показује снажна русофобија, као доминантно осећање, код свих бивших Срба, било да су се у прошлости  унијатили или „турчили“ или, пак, данас монтенегринствују.

(НАСТАВАК: КАРАЂОРЂЕ И УСТАНИЧКЕ СТАРЕШИНЕ У ОЧИМА РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ)

Препоручујемо

Свет

0 7

ДА ЛИ ЈЕ РУСИЈА ПОМОГЛА ИРАНУ: Москва купила време Техерану за договор са САД?

03. 02. 2026. у 22:32

Економија

0 5

ОДРЖАН САСТАНАК У МОСКВИ: Србија ће током 2026. добијати руски гас по најповољнијој цени у Европи

03. 02. 2026. у 18:12

Свет

0 4

НЕМАЧКИ УЛТИМАТУМИ РУСИЈИ АПСУРДНИ: Берлин и даље сања о наношењу стратешког пораза Москви

02. 02. 2026. у 22:00

Свет

0 13

ЦРВЕНА ЛИНИЈА ЗА ПУТИНА Огласила се Москва: То ћемо сматрати директном претњом по безбедност Русије

02. 02. 2026. у 19:18

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације