КАКО НАС НАТО ЈОШ УБИЈА Потресна прича Ане Опарнице, оболеле од карцинома: Муж ми је рекао - ако не преживим, ти сведочи да не заборавимо

АНА и Вељко Опарница су у Новом Селу код Панчева, као да су слутили невољу, коју годину пре бомбардовања, купили плац од девет и по ари и кућицу.

Фото: Приватна архива

Стан у Панчеву оставили су деци. У Новом Селу, мислили су, имаће све што би њихови унуци желели. Љубимце, а њима занимање кад стигне пензија.

Нису дочекали ни да се убокоре у свом замишљеном рају, а сирене су огласиле агресију НАТО на СРЈ. Бомбардована је "Утва", фабрика авиона у првој ноћи напада.

- Одјекнуло је страшно. Али, нико није веровао - говори нам Ана Опарница. - Мислили смо, проћи ће. Мислила сам: ово је само упозорење. Надали смо се да у миру живимо у срећи са својом децом, али ме нада изневерила.

Каже, док гута сузу, није јој први пут да верује у доброту, а "обрне се" наопако.

- Нико се, на несрећу, која ће трајати и која траје, није припремао. Мој Вељко је нашу децу, наше две ћерке, грлио и храбрио. Сад сам сигурна, знао је да нија шала. Обоје смо деца са ранама прогона, логора и збегова у НДХ. Мозаици наших душа су поплочани секвенцама страдања, наших најближих, које смо потискивали. Он из Мркоњић Града. Ја из Западне Славоније, Србија нас примила и превијала ране. У Војводини раскошној верама и нацијама се нашли. Започели живот. Подигли породицу уверени да се никакав рат никада неће поновити на овим нашим просторима... Разумете?

Фото: Приватна архива

А после... После нас је погодило НАТО бомбардовање. Ана Опарница се и 27 година касније још живо сећа сваког дана и сваке ноћи. Кад је НАТО бомбама погођена Рафинерија. Азотара. Све је било у диму који је спутавао дах.

- Затварали смо децу у куће да се не угуше. Памти колоне возила са породицама које су бежале од те страшне експлозије. Нико тад није ни помислио да ће рачуни стићи на наплату.

А, стигли су.

Ана оболела од канцера дојке, Вељку установљен меланом коже - у метастази. Од врха главе до врха палца на нози.

- Мени је дијагностикован рак 2014. године, тада сам оперисала дојку. Супруг је, 2012. у мају после операције у Панчеву и Институту за радиологију у Београду подлегао. За две и по године седам пута је оперисан. До последњег даха био је свестан. Рекао ми је: "Убијају нас, жено, ови злотвори одозго. Ако не преживим, ти сведочи". Рекао је

Ана пребира прстима. И по штапу који јој је, каже, поуздани ослонац. Резултати који су стигли из референтне лабораторије у Италији Chimiche e Ambientali, где су послати посредством адвокатске канцеларије Срђана Алексића из Ниша, који заступа оне који сумњају да су оболели од карцинома због радиоактивне муниције коју је користио НАТО, нису је изненадили.

У Анином узорку ткива нађено је 107 пута више алуминијума него што може да се толерише, 454 пута више баријума, 19 пута више кадмијума... Потврђен је и уранијум, 8,83 микрограма по килограму телесне тежине.

- Заиста, нису! Али, да имам те узорке мог супруга, шта би му све нашли? Све је почело од меланома надлактице. Цело тело му је било захваћено канцером. Лекар је нашој ћерки рекао да се болест као паукова мрежа уплела од врха главе до врха ножних прстију и да спаса нема. Да није било ни времена, толико, да се ћерка с њим опрости. Оде човек, ко ветром однесен. И, питам се ко зна колико пута и у себи понављам, да су узорци ткива мога супруга сачувани, ко зна шта би се у тим узорцима нашло, кад су у мојим нашли уранијум и тешке метале.

Ново Село, малено домаћинство о коме брине Ана Опарница. Неколико кућних љубимаца и цветњак који буја под њеном руком. Она наслоњена о штап. Овде је сви знају и сви је поштују. Више од две деценије била је радник "Тесле", фабрике сијалица у Панчеву. Када су је 2010. угасили, Ана се запослила у панчевачку "Металургију".

Фото: Приватна архива

Сећа се:

- Најстрашније је када су погодили Рафинерију. Дим и гасови су потпуно обузели ваздух. Гушили смо се. Колоне њуди са породицама су тражиле спас... само што даље од Панчева. Било је страшно... Молим вас, опростите. Не желим да враћам то време.

Кад су се стишала сећања, причала је колико је било тешко да објасни деци ... да ће све проћи.

- Али, сигурна сам, то време које нам је донело страх, стрес и тугу, заувек ће бити уписано у наше трајање. Мој страх огледао се у очима моје деце. Из погледа сам, њихових, читала немир. Нисам им објашњавала. Само сам их тешила. И уз груди привијала. Тај страх и данас траје. Тешко је. Сваку њихову стрепњу видим у тим годинама несреће.

Препоручујемо

Друштво

0 5

"У МОМ УЗОРКУ БАРИЈУМА ЈЕ БИЛО 1.442 ПУТА ВИШЕ": Како нас НАТО још убија - Исповест Мирјане Рајић из Београда (ФОТО)

27. 03. 2026. у 07:00

Политика

0 2

"ЗБОГ ДОС-а ЈЕ УКИНУТА ПРЕСУДА И ЗАУСТАВЉЕНО ГОЊЕЊЕ НАТО ЗЛОЧИНАЦА": Адвокат Петронијевић о односу бивше власти према бомбардовању Србије

27. 03. 2026. у 08:00

Друштво

0 9

СТРАХУЈЕМО ДА ЈЕ УРАНИЈУМ И У КРВИ НАШЕ ДЕЦЕ: Како нас НАТО још убија - Потресна исповест Миленковића из Великих Црљена

26. 03. 2026. у 07:00

Друштво

0 7

"МИЛОСРДНИ АНЂЕО" КРИВ ЗА ЧАК 70.000 ОБОЛЕЛИХ И 40.000 УМРЛИХ:Обимно истраживање, услед учесталих релативизација односа уранијум - карцином

25. 03. 2026. у 06:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације