Како је Титова Југославија постала полигон за стварање нових народа: Исламска држава повод за рат

НА првим вишестраначким изборима 1990. тријумфовале су националне странке СДА, СДС и ХДЗ, које су формиране исте године, свега неколико месеци раније. У предизборном партнерству против комунистичке власти освојили су 80 одсто места у парламенту. Био је то "национални попис становништва", како су коментарисали фаворизовани бивши комунисти (Социјалдемократска партија БиХ) и Реформисти Анте Марковића (Савез реформских снага Југославије за БиХ). За разлику од осталих република, у којима су континуитет са претходним режимом и после слободних избора обезбедили бивши комунисти Милан Кучан, Киро Глигоров, Момир Булатовић, Слободан Милошевић и бивши Титов генерал Фрањо Туђман, у БиХ су на власт дошли националисти.

Фото: Новости архива

Али за разлику од секуларних националиста Радована Караџића и Стјепана Кљујића, Алија Изетбеговић се у својим првим јавним наступима отворено представио пре свега као верник ислама коме је страно национално осећање и којем су једнако блиски муслимани од Марока до Индонезије. Он је уосталом годину дана раније изашао са друге робије. Први пут је то било... због припадања организацији "Млади муслимани", која се у атеистичком режиму борила за слободу исповедања ислама, а други пут због списа Исламска декларација који је на суду бранио као "снове једног верника".

Још пре избора, Изетбеговић је успео да из руководства странке одстрани секуларне националисте и потпредседнике Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића, те маргинализује популарног Фикрета Абдића. Зулфикарпашић, богати емигрант, који је стигао из Цириха, био је издашни финансијер СДА. Филиповић је био утицајан међу муслиманском интелигенцијом, док је Абдић био изборни џокер, који је странци донео велики број гласова. Његов главни ослонац и у странци и у власти била је тзв. робијашка халка. Хасан Ченгић, Омер Бехмен, Џемалудин Латић, Едхем Бичакчић, Хусеин Живаљ и Исмет Касумагић били су заједно са њим осуђени на Сарајевском процесу муслиманским интелектуалцима фундаменталистима због тога што је он написао, а они читали и распарчавали, Исламску декларацију. Како сведочи Зулфикарпашић: "Када сам Алији приговорио што се окружио верским фанатицима, одговорио ми је: 'Имај у виду да они координирају хиљаду џамија по Босни, а то су наше партијске ћелије које добијају изборе'."

Шири круг подршке СДА били су "Млади муслимани" у резерви, пензионисане хоџе, муфтије, имами, шеријатске судије, хафизи и њихове породице, те потомци беговата. Спор између световног и верског крила јавио се и око назива странке. Први су инсистирали на (националном) бошњачком имену, а други на (верском муслиманском). Испоставило се да је Алија добро проценио да национално још недовољно освешћеној бази партије више одговара да једним именом са малим и великим почетним словом покрије нејасну разлику између два идентитета. Бошњачка странка, коју су пред саме изборе формирали Зулфикарпашић и Филиповић, привукла је мали број гласова.

Фото: Новости архива

Партнерство две националне (СДС и ХДЗ) и једне превасходно верске партије, које су после избора лако и брзо обавиле унапред припремљену поделу власти, пукло је на питању будућности БиХ. СДА и ХДЗ су везали барјаке полумесеца и шаховнице и придружили се сецесионистичким републикама Словенији и Хрватској. Српска демократска странка, која је представљала велику већину српског народа, залагала се за останак у скраћеној Југославији. Уместо тражења компромиса који је у неколико наврата био на помолу (Београдски споразум, Кутиљеров план), Изетбеговић се одлучио на противуставну мајоризацију и доминацију српских посланика у Председништву и Скупштини БиХ. Српски одговор је било издвајање и Скупштине српског народа у БиХ, а посланицима СДС придружила се већина Срба из ненационалних странака. Тиме је странка прерасла у национални покрет.

На другој страни, Муслимани су сматрали да је сецесија Словеније и Хрватске прилика да и они добију своју националну државу. Били су најбројнији у БиХ и трећи по броју у СФРЈ, наспрам далеко мање бројних Словенаца и Македонаца који су је добили. На уставно насиље над српским народом у БиХ охрабрио их је амбасадор Ворен Цимерман, и Алија је као слабији ушао у рат, очекујући промптну интервенцију НАТО-а. Али, пажљивије читање Исламске декларације, која је у међувремену поново штампана у неизмењеној верзији и усвојена као званичан програмски документ СДА, показује да је он од почетка имао на уму исламску државу. "Не може постојати ни мир ни суживот између исламске религије и неисламских политичких институција ... Исламски покрет би требао и може почети преузимати власт чим је морално и бројчано довољно јак да може не само оборити постојећу неисламску владу него и изградити нову, исламску ..."

Фото: Новости архива

Бошњаке је крајем рата од капитулације спасла западна војна интервенције, тек када је Алија преко Радио Сарајева објавио: "Од Босне нема ништа ако је неће ни Срби ни Хрвати, наши борци се боре за опстанак нашег народа." Муслимански лидер се показао као лош војсковођа, јер је изгубио рат. Био је и лош политичар, јер је своје истовернике/сународнике свео на четири кантона у којима имају већину, или на 25 одсто територије БиХ. Али он је остварио оно до чега му је и било највише стало: успео је да изврши исламизацију муслимана, пре њега најсекуларнијих у свету.

Овај једини Алијин успех значио је корак назад у сазревању бошњачке нације. САД и ЕУ ни у Дејтону нису дале да муслимани остану сами у засебном ентитету, а откако су удомили муџахедине, вехабије, исиловце, исламске терористе, поготово неће. Срби и Хрвати пак ни пре рата носу желели, а поготово данас не желе са њима јединствену Босну.

Како пише Абдулах Сидран: "Видим да смо негде грдно погрешили, а не знам да кажем у чему и како даље. Не можемо се договорити ни под којим именом ћемо нестати."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације