ПОБЕДА ПАТРИЈАРХА ГЕРМАНА: Због забране комуниста изградња Светосавског храма пола века у прекиду

НАЈВЕЋЕ заслуге за подизање Храма Светог Саве припадају митрополиту београдском Михајлу, који се сматра покретачем овог подухвата, патријарху Варнави, за чије време је градња започета, као и патријарху Герману, који је у туробно време комунзима успео да од власти издејствује дозволу за наставак изградње.

Први мајстори без помпе ушли су већ 1984. године, Фото Приватна архива

Вера, труд и вишедеценијска упорност патријарха Германа показује вољу српског народа да испуни завет предака и Светом Сави подигне и посвети достојан храм-споменик. Поглавар српске цркве, 43. по реду, био је дубоко свестан значаја овог дела за целокупни српски народ и његов идентитет. Наставак започете изградње врачарског Храма уврстио је међу приоритете већ по устоличење на трон СПЦ 1958. године. Герман је увидео да је Храм Светог Саве сведок и извор аутентичне српске духовности и да овај подухват - нема алтернативу.

Све то је одредило његову дугу, стрпљиву и упорну борбу за ову светињу у рађању са комунистичким и атеистичким режимом.

Немачка окупација и долазак нових власти прекинули су радове. Простор међу зидовима започетог храма коришћен је као гараже и складишта. Црква је била опустошена и прогоњена, па о наставку радова није било ни говора. Стигла је и формална одлука - Државни секретаријат унутрашњих послова 1953. године доноси злокобно решење којим се имовина Друштва за изградњу Храма Светог Саве, као и започети храм, проглашен за општенародну имовину.

Комунистичке власти знале су да је реч о правном насиљу, па ово решење, како би прекинуле сваки даљи поступак, Цркви никада нису формално доставиле.

Доласком Германа на чело СПЦ, ствари се полако мењају. Већ првих дана свог патријарховања, водећи мудру и стрпљиву дипломатију у односу са цивилним властима, он је започео своју бробу за враћање Храма под окриље СПЦ. Запамћено је да је чак 88 пута од представника општине, Града Београда, Републике и Федерације затражио враћање врачарског храма. Свети синод за исто време упутио је држави 25 формалних дописа истог садржаја - захтевом да се радови на Храму наставе. Одговора или није било, или су се сводили на више или мање скривено - не!

Патријарх се није предавао, нити је губио наду.

На састанку априла 1966. године у манастиру Раковица тадашњи републички функционер Србије Драги Стаменковић патријарху је изнео непристојну понуду. Она је гласила: О наставку изградње Храма нема говора, али држава је спремна да као знак добре воље дозволи и финанасира покривање постојећих зидова у које ће се услелити црквени музеј или галерија фресака назване по Светом Сави. Била је то вешта замка да се темељи Храма обесвете и ставе под управу државе. Црква је, упркос притисцима успела да се одупре и одбије идеју о пренамени започете богомоље, али и нуђену промену локације светосавске цркве.

Идеолошки обојена власт је слабила, а дух слободе полако али сигурно враћао се у српско друштво. Преокрет се догађа 1984. године, избором Душана Чкребића за председника Председништва Србије. Већ првих месеци по свом избору он позива патријарха Германа, иначе свог земљака, па и узора из ране младости, и чланове Синода - владике шумадијског Саву, жичког Стефана и нишког Иринеја, садашњег патријарха.

- Уз обавезу поштовања републичких и градских прописа, можете наставити градњу Храма Светог Саве - са узбуђењем је саопштио Чкребић.

Фото Приватна архива

О овом узбудљивом моменту, у својој мемоарској књизи "Живот, политика, коментари", Чкребић пише:

"Ова вест гостима је деловала шокантно. Великодостојници нису крили своју радост. Успели су међутим да сачувају достојанствену смиреност, којом их је снабдело вишегодишње стрпљење и неутажена нада да ће одлука о забрани градње кад-тад пасти."

Договорено је да се наставак градње не објављује уз фанфаре и тријумфализам, како заокрет власти у Србији не би био "миниран" акцијом других република и на нивоу федерације. Постајала је реална претња да кругови верни поретку који је неповратно тонуо не осујете план и радове додатно продуже. Црква се држала договора, па је у званичним црквеним новинама "Православље" изашла само стидљива вест са назнаком да је велика одлука донета. Вест је обнародована у целини тек крајем 1984. године.

Чкребић, који је за своје заслуге у изградњи врачарске светиње пре неколико година одликован и Орденом Светог Саве, у својим мемоарима не крије да је одлука о забрани овог наставка пројекта била политичка и идеолошка, донета мимо закона у партијском руководству, а не у Народној скупштини, те да је била без икаквог легитимитета.

"Када је одлука о наставку изградње Храма заживела, лакнуло је и Цркви, али и нама на власти. Њоме је бар донекле спашена част мојој генерацији која је смогла снаге и храбрости да стави ван снаге одлуку својих претходника која је годинама притискала српско биће, његову част и националну свест."

Тихо и неприметно, без обзира на подсмехе и поједине отровне стреле у југословенској јавности, свето место на Врачару је оживело. После готово пола века међу зидове започете грађевине појавили су се мајстори и грађевинске машине. Светосавски храм придизао се из заборава, дарујући панорами Београда сасвим нову духовну и уметничку контуру.

РАДОВИ ПРЕМА ГУБЕРУ ЦРКВЕ

У ЧАСТ дозволе за наставак изградње Храма Душан Чкребић приредио је маја 1984. године свечани ручак за патријарха Германа и чланове Синода. Разговор је протицао у изванредном расположењу. Под утиском вишегодишњих финасијских проблема са смедеревским концерном, Чкребић је патријарху Герману у шали рекао:

Фото Приватна архива

- Ето, Ваша светости, сад ће и Црква имати своју железару!

Герман се насмејао, па мудро одговорио:Господине председниче, Црква ће Храм градити према свом губеру. Црква је своје храмове и манастире градила и обнављала и стотинама година. За све нас ово је велики дан.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације