МЕНИ ЈЕ ЖИВОТ ПРУЖИО РУКУ: Станислав Трнинић, мали јунак велике прогнаничке трагедије, данас је отац двојице дечака, стуб куће и домаћин

ИЗА су остали његови родни Мечечани. Ње­гово детињство. Гроб тате Стојана... Испред је, гоњена "Олујом", била ко­лона.

Фото М. Марковић

Непрегледна колона несрећних људи који су кре­нули у непознато. Мислили су да ће се брзо вратити ку­ћама. Тако су у тракторским приколицама и камионима понели само своје животе.

- Заиста смо тако мисли­ли - говори данас, после 25 година, Светислав Трнинић, онај дечак са трактора који је читаву породицу, али и друге, возио од родног села надомак банијске Костајни­це до Србије.

Имао је тада 11 година. У десетој, већ је, сећа се њего­ва мајка Нада, "онако, сам од себе, преузео обавезу да брине о нама: мени, његовој сестри, болесној баки"...

Фото приватна архива

Малог јунака велике срп­ске прогнаничке трагедије, после вишедневног тумара­ња по документима, адреса­ма, насумичног телефони­рања десетинама Трнинића, налазимо, ту, можемо рећи надомак Београда. У Голу­бинцима, где се одавно ску­ћио. Где он и његова супруга Бранка подижу своје малене голубове, Стефана и Нема­њу. Мало млађе од његових дечачких година у којима је, преко ноћи, стасао у човека.

- Прошла мода избеглица, па ме заборавили - каже до­чекујући нас. - Нисам вољан за разговор, јер и ја желим да заборавим. Каква је корист од приче? Али, "Новости" су нам добродошле. Сећам се, наградили сте ме плакетом за подвиг детета. Шта се од тада окренуло... Дуга је то прича. Најважније је да смо живи, здрави. Да не гладује­мо. Довољно за срећу?

- Па... Јесте - одговарамо.

- Одакле да почнемо? - пита

- Па, од почетка...

Дечаци, као њихов тата некад, петљају нешто у ауто­мобилу. Као њихов тата око трактора. Супруга Бранка трепери да све у дворишту Трнинића у непланираној сремској равници, буде као - равница. Мајка Нада суочена са тешком болешћу од борбе да без супруга сачува децу, кућни праг, повремено се укључи у разговор. А Мирко Арбутина, исте прогнанич­ке судбине, који им је други ослонац, није ни дочекао да почнемо причу, а испод руке којом је покрио лице, незау­стављиво су лиле сузе.

АГОНИЈА Многи су пут Србије кренули на тракторима, Фото приватна архива

5. август 1995. године, Мечечани док је дан испра­ћао сунце...

- Сећам се, мада бих во­лео да се не сећам. Комши­је покрећу своје тракторе. У једној од приколица има места и за нас: мајку, баку, сестру и мене. И, ми смо већ у тој комшијској приколи­ци. Журба. Бунило... Таман да кренемо, ја искачем из те приколице и ускачем у каби­ну нашег трактора. Татиног трактора. Зар да га оставим. Мајка моли да одустанем, а трактор никако да упали. Волан, тамо-овамо, помажу и комшије и покренуо сам возило. Мајка у приколицу убацује само шунку и нешто хлеба. Тако смо пошли... Преко Босанске Костајнице према Приједору, кроз ноћ. Важно је било само ићи на­пред. Откуд сам знао докле. Волео сам тај трактор, татин трактор. Тата ме учио да возим. Да радим све мушке послове у кући. Молио сам се Богу да ме мотор не изда. За гориво смо се сналазили како смо знали и умели, све до Приједора. Ни о чему другом нисам размишљао, само напред, само напред.

Док говори, онај, некада­шњи дечак, сада зрео човек, емоције остају у њему. А го­тово да експлодирају. Он се уздржава. Суза се појави не­где у крају ока и ту заврши. Његови дечаци су озбиљни. Преозбиљни.

- У Приједору смо напра­вили прву стајанку. Родбина моје мајке моли нас да оста­немо с њима. Мајка неће. Каже: Како да останемо кад све наше комшије одоше. Па, куд они, ту и ми. И, тако до Бањалуке. Били су тамо добри људи и памтим многе током тог пута по доброти. Али и друге који то нису би­ли. Ништа ми ни од ког тра­жили нисмо. И кад смо били гладни, нисмо били. На ко­ридору према Брчком, пам­тим рупе од бомбардовања.

9. август 1995. Павлови­ћа мост, између Бијељине и Богатића.

- Колону зауставља полиција. Чуде се, дете за воланом трактора на том дугом страшном путу. Питају: Имате ли шта да пријавите? А ја понео татин трофеј, ње­гову ловачку пушку. Кажем мајци: Не пријављуј. А она, брже-боље: Имамо, имамо ову пушку. И они ми је узе­ше. Било ми је тешко. Успо­мена на тату... Ипак, идемо даље. На Иришком венцу, опет полиција. Траже да они спусте трактор низбрдицом. Плаше се да ја то не могу. Ма, не дам им волан. Било је мало повуци-потегни. Само сам тад заплакао. Само та­да и никад више. Возио сам 500 километара, а сад, као, не могу.

Неколико дана, после...

- У Зрењанину је била на­ша прва избегличка адреса. Смештај у ђачком или сту­дентском дому, сад не бих могао тачно да кажем. Било је свега, али мени је недоста­јало све. Кад кажем све, ми­слим на моју кућу, шуме... До почетка школске године били смо у том дому. А пр­вог дана кад смо стигли у Зрењанин, стигле су и нови­нарске екипе да сликају де­чака - јунака за трактором. Снимају. Питају. А мени ни­је ни до чега. Тако је отишла та вест да сам ја, као, нека звезда. Убрзо је стигао по­зив из Нове Пазове од неких људи који желе да нас при­ме у своју кућу. Да школују сестру и мене, да мами дају посао. И ми смо се упутили у Пазову. Онда су стигли и страни новинари, а ја нисам био свестан да сам учинио било какав подвиг, као што то ни сада не сматрам по­двигом. За мене је то, пред новинарима, била права мука. Станиславе, седи на трактор! Вози до пруге! Вра­ти се! Па, опет, исто. Тамо, овамо... Не могу више, рекао сам мајци. Ћутала је, а видео сам колико јој је тешко. Касније сам сазнао да је то све било у режији нашег "домаћина". Он је желео да профитира од наше муке. Примио нас је у помоћни објекат. Сејали смо му башту. Мајка је из те баште носила поврће у кухињу за његове раднике. Радила је најпрљавије по­слове. Тада је оболела и сада је тешки инвалид... Читали смо касније како је говорио да нам је и кућу направио. Били смо тако понижени, да не умем да опишем. А сазнали смо и то да је доку­ментарни филм о мени, који је објављен у Француској и у италијанским медијима, за­право била улазница за на­ше "домаћине". Нећу јавно да их именујем. Ви знате ко су. Нама је тада обећано да ћемо ићи у Француску. Оти­шли су они.

СЕЋАЊА Мали јунак из "Олује", Фото приватна архива

У лето, 1998. године...

- Завршио сам основну шкулу и уписао Саобраћај­но-техничку у Земуну. Тада мајка и ја неколико месеци живимо у бараци "Планума" у Пазови. У собици. Знате, ми смо другачије васпитани, па она и ја тај собичак дели­мо параванима. Увече дуго причамо. Сећамо се и нада­мо. Сањамо да се враћамо у Мечечане, понекад да нас је друго сунце обасјало, као, за­вршио сам школу, запослио се и подижем своју кућу. Сестра Стојанка већ је била у Аустрији, старија од мене че­тири године. Већ гради свој живот. Позвала је и мене ка­да сам завршио саобраћајну. Отишао сам и лепо зарађи­вао. Али, после који месец, мајка јавља: држава Србија нам је, сине, доделила седам ари плаца у Голубинцима, а швајцарска хуманитарна ор­ганизација ће нам дати ма­теријал за кућу. Вратио сам се и све је било како је мајка казала. Пре десет година сам се оженио мојом Бранком из Љубишића са Баније. Њена породица је, у августу 1995, упућена на Косово. Три го­дине су живели код Обилића. Онда су их вратили у Пазову, и тако смо се нас двоје упо­знали.

Време ово, крај протеклог викенда, Голубинци... Седи­мо пред кућом, стварном кућом о којој је сањао дечак Станислав Трнинић. Он оку­пио породицу. Прелиста­вамо албуме. Показују нам најлепше успомене из овог живота, а оног маленог јуна­ка. Дан венчања. Дан рођења деце. Њихови рођендани.

- То све чува наша Бранка, њој ниједан датум не може да промакне - каже Стани­слав.

Управо је стигао са пу­та, возач је у транспортном предузећу "Бошњачки" из Пазове. Крстари камионом преко бивше Југе и целом Европом.

Лепо зарађујем и ја то ве­ома поштујем. Живот ми је пружио руку, а судбина ме, ваљда, упутила на овог до­брог човека Бошка Бошњач­ког. Више од три године сам у овом предузећу. Бошко ми је помогао и ауто да купим. Дозидао сам, ево видите, и помоћну зграду, пушницу. Сваку сам циглу сам угра­дио и радовао се. Не може Банијац без сушаре, без ба­ште, без живине. Него, `ајте ви да вечерате. Све смо већ спремили. Нико у ову кућу није ушао, а да домаћински није дочекан. Нико изашао, а да домаћински није испра­ћен.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације