РЕЧЕНИЦА КОЈУ ПАМТИ СРБИЈА: Зар је требало да цео мој народ изгуби слободу да бих је ја стекао

ВАШЕ височанство, ви сте слободан човек - рекао је принцу Ђорђу немачки генерал, окупациони командант Београда.

Фото архива

После дугих 16 година у заточеништву несрећни краљевић могао је да господари својим поступцима.

"Да ли добро чујем. Шта прича немачки генерал? После 16 година сањања, данас сам слободан. Али ко ми је даје? Хитлеров генерал и представник, завојевач који је одузео слободу целом мом народу", описао је овај тренутак принц Ђорђе у својој књизи "Истина о моме животу".

"Зар је требало да цео један народ, мој народ, народ чији сам и ја син, изгуби слободу - да бих је ја стекао", резигнирано закључује принц.

Немци су са Ђорђем имали одређене планове у чијем је средишту била могућност да прихвати престо окупиране Србије. Ослобођени принц одбио је и саму назнаку да би о томе требало да се разговара. Детаљи ове понуде никада нису објављени. Немци га, ипак, нису узнемиравали. Дозволили су му да се настани у Београду, ван двора, и да живи повученим животом.

Тиме је окончана најбурнија фаза Ђорђевог живота. Почетак њеног краја догодио се 1934. Марсељским атентатом.

Фото архива

После убиства краља Александра положај принца Ђорђа није се променио. Остаће заточен у психијатријској болници у Топоници код Ниша све до немачког напада на Југославију. По сведочењу Уроша Јекића, управника болнице, из Београда је стигло наређење да се принц припреми и транспортује колима до Пљеваља, где је требало да се придружи краљу Петру Другом Карађорђевићу и његовој пратњи. Караван из Ниша је пожурио на пут, али су Немци били бржи. У Пљевљима их је затекла капитулација земље.

Немачки официри у црногорској варошици, са којима је принц Ђорђе ступио у контакт, показали су сва уважавања према члану краљевске породице. После консултација са вишом командом, Немци су отпратили Ђорђа до Београда.

Убрзо по доласку у Београд, Ђорђе је на Дедињу закупио вилу, баш прекопута винограда Мике Аласа, где је, још као момак и престолонаследник, често навраћао.
Неко га је запитао, да ли, осим тога, има све што му је потребно. Одговорио је потврдно. Вратили су му аутомобил марке "кадилак" који је био реквириран за време борби...

Тај "кадилак" припадао је америчком амбасадору у Београду. Када је, 7. децембра 1941. године, дакле, осам месеци после доласка принца-заточеника у Београд, дошло до уласка Сједињених Америчких Држава у рат, прекинути су дипломатски односи САД са Немачком.

Амбасадор и особље америчке амбасаде су напуштајући Београд, понели са собом најнеопходније ствари. "Кадилак" је био поклоњен принцу Ђорђу Карађорђевићу, суседу и пријатељу амбасадора. До тада, у условима који нису допуштали ништа више, принц је возећи бицикл стизао да обиђе Мику Аласа и пријатеље у граду.

Сусрет принца Ђорђа и генерала Пека Дапчевића на Дедињу октобра 1944. године већ се сматра легендарним, иако сви детаљи овог разговора нису познати. У штаб ослободилаца наводно је изненада и ненајављено једног дана бануо старији човек затраживши разговор са најстаријим официром. Уредно се представио именом, презименом и титулом. Дапчевић је примио госта, а Ђорђе му је ставио на располагање свој аутомбил.

О животу принца после рата, причала је и његова супруга Радмила Карађорђевић, која је родом била из Његуша и презивала се Радоњић.

"Мог супруга сам упознала још у време рата. Долазио је редовно код мојих рођака на Дедињу. Било је то само једно краће виђење. Симпатије су дошле касније, тек 1946. године, пошто смо се после рата поново срели. Само наше венчање протекло је без уобичајених церемонијала. Био је то грађански брак. Принц није допуштао никакве параде и церемонијале.

Не поштујући никада правила краљевског двора, која је, узгред речено, сматрао глупом измишљотином, Ђорђе није нашао за потребно чак ни да обавести о свом браку краља у емиграцији. Још мање да од њега тражи или очекује одобрење, како су то налагала дворска правила."

"НАШ живот у принчевој вили на Дедињу текао је уобичајеним и устаљеним током. Како је још одмалена васпитаван у војним школама, знао је да се држи утврђеног реда. Устајао би око шест часова и пошто није ни доручковао ни кафу пио, одлазио би у град. Пошто смо имали кола, тај излазак се брзо завршавао. Скоро свакодневно, одлазили смо на рибарење, на Саву или код Ритопека иза Винче. Ту би са рибарима проводили цело преподне. Са рибарења смо увек долазили кући тачно на време, да се у подне седне за сто..."

Историја је принцу Ђорђу наменила још један апсурд - током комунистичких година он је био једини Карађорђевић који је живео у Југославији, мирно и без икаквих последица. Комунисти га нису дирали, а ни њему није више било до великих борби.

Старијем господину са обавезном француском беретком, који се свакодневно возио тролејбусом, како се сећају старији Београђани, највише су сметали затворени прозори на возилу. Не би се смирио док их све не би отворио, па би тек онда сео на слободно место.
Умро је 1972. године, а данас почива у цркви на Опленцу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације