СТАНИКА "ЗАЧИНИЛА" ТРПЕЗЕ ДИПЛОМАТА: Куварица, из Течића код Рековца, три деценије кулинарским умећем одушевљавала амбасадоре

КАДА је 1964. године, после развода од Миливоја, отишла за Београд, Станика Рашић (92), из Течића, код Рековца, није ни слутила да ће јој се живот променити за 180 степени.

Фото З. Глигоријевић

И то набоље. Посао је нашла у приватној лекарској ординацији, потом је две деценије радила као куварица у страним амбасадама, пензионисала се 1985. године, али је за стране дипломате кувала још целу деценију. Радила је у свим важнијим резиденцијама, осим у америчкој, 12 година је живела на Сењаку и Дедињу... Пре 15 година, 2005, вратила се у своје родно село.

- Почела сам као собарица код тадашњег секретара енглеске амбасаде Ричарда Киндерслија, али сам брзо постала куварица. Кувала сам им њихова национална јела, јер нису јели српска. Било је напорно, јер сам сваког дана морала да спремам и десерт. Потом сам радила у норвешкој, па у бразилској амбасади. Сваки пут бих изнова учила да кувам њихова традиционална јела. Када сам за један пријем у бразилској амбасади за 60 гостију припремила два лонца од по 20 литара њиховог пасуља и торту, гости су мислили да сам Бразилка - поносно прича Станика.

И кад је отишла у пензију кувала је и даље дипломатама из Перуа и Грчке. Највише гостију, наша саговорница је услужила на опроштајној вечери код Етиопљана, када је три дана спремала коктеле за 700 људи. Памти и вечеру за 60 гостију у аустралијској амбасади, на коју је дошло двоструко више намерника.

Фото З. Глигоријевић

- Њихово имање имало је више од хектар. Требало је да печем роштиљ који се налазио у једној долини далеко од резиденције. Питали су ме колико жена треба да ми помогне. Када сам рекла да ми не треба ниједна, били су у чуду. Чак сам и за десерт направила сладолед - каже Станика.

Увек је, вели, волела да јело са шпорета стави на сто, а не да се подгрева од јуче. Није се догодило да јој јело не успе, знала је ко шта воли. Зато је била веома тражена. Стан у Београду добила је од државе, летовала је и обилазила земље које је хтела. Што је пожелела да обује и обуче то је и имала. Ћерки Мирјани је једном купила италијанске ципеле од 25.000 динара, колико су у то време вределе две плате. Живот јој је био испуњен, а и сада је, јер има троје унучади и праунуку.

МЕСЕЧНО ТРИ ЋЕРКИНЕ ПЛАТЕ

ТО је био посао - испричала нам је Станика. - Зарађивала сам више него да сам радила у било којој фирми. Када је моја ћерка Мирјана 1970. године почела да ради као медицинска сестра на Првој хируршкој, плата јој је била 7.000, а моја 20.000 динара. Код "ситних риба" сам додатно зарађивала. Спремање вечере плаћали су ми 100 долара. Сви су били љубазни према мени, говорили су српски језик и одмах су ме прихватали као да сам њихова. Добијала сам поклоне за сваки рођендан и Божић, као и моје ћерке Снежана, Гордана и Мирјана.

"ОДБИЛА" БРАНКА ПЕШИЋА

БАКИ Станики је, како каже, најдраже било када после вечере амбасадор дође у кухињу да јој се захвали за вечеру. Било је куварица које нису умеле да умесе хлеб. А она је научила и да сама развија коре за лазање и да их кува једну по једну.

- Код Норвежанина су гостовале српске политичарке. Долазиле би код мене у кухињу да узму рецепте. Кад би следећи пут дошле, рекле би ми да им јело није успело. Долазили су и наши политичари, али ја нисам улазила у салон. Покојни Бранко Пешић је желео да ме упозна, али је мени било непријатно. Амбасадорка ме је сутрадан изрибала - прича Станика кроз осмех.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације