СВЕДОЧЕЊА САВЕЗНИЧКИХ ПИЛОТА : И данас захвални због спасавања 500 Американаца, славили ослобађање Београда, умало их "убила" шљивовица!

ОПЕРАЦИЈА "Ваздушни мост", највећа акција спасавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату, изведена у Србији, сматра се једном од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратова.

Фото приватна архива

Ову спасилачку мисију, познату у Америци као "Операција Халијард" извела је авијација САД у сарадњи са Србима, домаћинима, Југословенском војском у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића...

Спасавање више од 500 савезничких пилота које су Немци оборили изнад Југославије трајало је од јануара 1944. године до фебруара 1945. године. Почетком марта 1944. започела је изградња аеродрома, на планинској висоравни недалеко од села Прањани у западној Србији, на Галовића пољу. Стотине сељана радило је свакодневно са воловским запрегама како би изградили импровизовани аеродром одакле је евакуисан највећи број пилота.

 Џо Мотерал, Фото приватна архива

Сведочанства спасених америчких пилота сакупио је Џо Мотерал, инжењер и писац, који никада није био у Србији, али је инспирацију за књигу добио када се упознао са једним од спасених авијатичара, Чарлијем Дејвисом. Он га је позвао на годишње окупљање АФЕЕС, удружења пилота који су оборени у непријатељским акцијама и спасени, где их је Мотерал и интервјуисао.

- Свима је заједничко да су невероватно захвални Србима, неки су и ишли у Србију после рата да обнове пријатељство - каже, за "Новости", Мотерал.
Овај амерички писац је овековечио и драгоцена сведочења о херојском гесту Срба у Другом светском рату. Књигу, која садржи и део са писмима Мотераловог оца с Пацифика током

Другог светског рата, очекује калифорнијски издавач "Доксајд паблишер".

Епидемија вируса корона је привремено зауставила пројекат, али Мотерал жели да искористи то време да ступи у контакт са спасиоцима или њиховим потомцима из Србије. У међувремену, ексклузивно је понудио "Новостима" одломке рукописа. Преносимо их у изворном облику.

*******************************************************************************************************************

ЧАРЛИ ДЕЈВИС НАВИГАТОР БОМБАРДЕРА Б-24: ОД НЕМАЦА НАС КРИЛИ И НЕГОВАЛИ 66 ДАНА

ДИВНОГ сунчаног дана у 11 сати пре подне пришао му је крупни мушкарац са дугом брадом. "Американски?", поновио је три пута, док је Чарли држао руку на репетираној 45-ици под јакном.

- Коначно сам рекао "да". А онда је човек, за кога се касније испоставило да је Славко Јевтовић, пришао и пољубио ме трипут у образ. По традицији православаца, за оца, сина и духа светог - прича Чарли.

Фото приватна архива

Овај жустри 89-годишњак сећа се до најситнијих детаља искустава из Другог светског рата. Био је навигатор бомбардера Б-24 обореног изнад Југославије у 14. бомбашкој мисији. Авион је полетео из Гуиље у Италији 6. јуна 1944. с циљем да гађа резервоаре с горивом у Румунији:

- Први циљ су скрили облаци, па смо кренули на други - железничку пругу која је одатле кретала. Први мотор се покварио, из трећег је почело да цури гориво. Морали смо да прекинемо када је и четврти мотор погођен - присећа се Чарли.
Успели су да остану у ваздуху све док нису прешли Дунав. Знали су да су у Србији. Шест чланова посаде падобранима се спустило на обронке Равне Горе.

- Док сам се спуштао чуо сам гласове у крошњама испод себе, али нисам знао да ли су пријатељски - сећа се.

Толико се концентрисао на те гласове да се приземљио на једну ногу и поломио чланак, као и још један члан посаде. Тада је срео Јевтовића. Пренели су га до места где је могао да узјаше коња, и група је кренула.

- Нашли смо се у сигурности дивне куће са тршчаним кровом. Домаћица ме поздравила уз флашицу са нечим што је изгледало као вино. Понудила ме је. Рекао сам: "Не, прво ви!" Узела је гутљај, а онда ми дала флашицу. Отпио сам велики гутљај, поцрвенео, па позеленео, а очи су ми засузиле. Била је то домаћа ракија од шљиве - шљивовица. Сви су се насмејали. Добро дошли у Србију! - прича Чарли.

Спустили су га, каже, на кревет, а онда га преместили у већи. Домаћица је ставила фењер поред узглавља, а онда му донела стрип дебљине "Ридерс дајџеста". Био је то амерички стрип. А негде 9. или 10. јуна је ушла у његову собу и рекла:

- Дејвис, твој рођендан?

- Да, госпођо - одговорио је.

Његов 25. рођендан био је 8. јуна. Мало касније му је донела малу торту:

- Како је пронашла шећер и друге састојке, никада нисам сазнао.

- Људи код којих смо одседали давали су нам своје кревете, док су они спавали на земљи, или на стогу сена.

Свако је, каже, био опремљен комплетом за преживљавање. Састојао се од мапе на свили како би се боје задржале у случају да се покваси, мамца на жици за пецање, компаса, књиге и бочице морфијума. Пошто му је зглоб намештен, морфијум је добро дошао. Срби су пронашли човека који је лечио животиње, јер доктора није било. Средио му је зглоб и направио штаку. Било је важно да може да хода, јер се посада селила сваки дан.

Дневна рутина је подразумевала остајање у кући док су домаћини током дана радили у пољу. Када су се вратили касно по подне вечерали су, шта се нашло. Тако су провели 66 дана.

- Једном су нас превозили воловским колима пуним сена. Чули смо звук нечег механичког. Знали смо да су то Немци. Наш возач је окренуо кола према потоку. Покрили смо се сеном. Немци су се провезли путем не обраћајући много пажње на волове на појилу...
Успели су Михаиловићеви војници да извуку и радио из обореног Б-24. Почели су да одашиљу поруке. ОСС, претходник ЦИА, је одговорио. Али, ОСС није знао ко шаље поруке и тражили су да се идентификују. Рекли су да је један члан посаде увек носио жуту мараму око врата, а други је оставио цртеж на унутрашњој страни шатора у Италији...

Послали су све серијске бројеве - војници су имали осам цифара, официри седам. ОСС је на крају оформила "Халијард мисију спасавања". Послали су 10. августа 1944. године на писту која је овде изграђена 17 Ц-47. Те ноћи је евакуисано 252 летача у Италију.

Чарли је касније одликован Пурпурним срцем и ваздухопловачком медаљом. Председавао је Националним комитетом америчких ваздухопловаца које је спасао генерал Михаиловић и радио је на томе да му буде подигнут споменик у Вашингтону. Политика САД је, међутим, у то време фаворизовала Тита, тако да је то остао само његов сан.

Председник САД Хари Труман 29. марта 1948. године постхумно је одликовао Михаиловића највишим орденом САД - Легијом за заслуге. Чарли је одабран да 2005. године, на 60. годишњицу краја рата у Европи, уручи Легију за заслуге кћерки генерала Михаиловића, Гордани Михаиловић у Амбасади САД у Београду.

*******************************************************************************************************************

БОБ ВИЛСОН ПИЛОТ Б-17: КВАР БОМБАРДЕРА САМ ПРЕЖИВЕО, АЛИ МЕ УМАЛО УБИ ШЉИВОВИЦА

НА бомбардеру б-17 Боб Вилсон је полетео из Италије 1944. године. Током мисије 15. јула те године његов авион је погођен, два мотора су уништена. Могли су да лете још два сата са преостала два мотора док и трећи није захваћен ватром. Десет чланова посаде спасло се спуштањем у Србију, јужно од Београда, близу Јагодине. Вилсон је био опрезан:

Фото приватна архива

- Нисам био рањен. Чуо сам фармере у пољу и лавеж паса. Речено нам је да се пазимо спуштања у ову област, па нисмо знали шта нас чека - сећа се.
Сам је склонио падобран и сакрио га како је обучен. Али, пришао му је човек и повикао: "Американски или енглески?"

- Брзо сам одговорио "американски", а он ми је онда пришао и пољубио ме трипут у образ - један, два, три...

Боб је помислио да је то охрабрујући знак. Човек је онда позвао девојку од око 16 година са дрвеним буренцетом. Пружила га је човеку, он му је сипао пиће и пружио му га.

- Стварно ми се пила вода. Али, то није вода. Мислио сам да ћу умрети. Цело тело ми је горело. Насмејао сам се, и он, такође - сећа се Вилсон.
Била је то шљивовица.

Вилсона су спасли четници. Одвели су га у сеоску кућу.

- Били смо у брдима где су Немци ретко залазили. Није било довољно кревета, па смо спавали и у амбару, или хангару. Прао сам зубе штапом коме сам спржио врх - сећа се Боб.
Како би осигурали Вилсона и његове саборце, пребацивали су их из једне куће у другу, скоро сваки дан. Превозили су их воловским запрегама.

У рекама су, каже, пецали белице обучени у немачке униформе које су добијали од домаћина.

- Били смо гладни. Сви су били гладни. А белице са козјим сиром биле су страшно укусне! Брате, било је то добро!

Са још 250 пилота спасен је у мисији "Халијард" и вратио се у Америку.

*******************************************************************************************************************

 Операција "Ваздушни мост" једна је од најуспешнијих спасилачких мисија у историји ратовања, Фото приватна архива

ФРЕНК ЛАШИНСКИ ПИЛОТ БОМБАРДЕРА "КИНГ": СЕЋАМ СЕ УРНЕБЕСА КАД СЕ САЗНАЛО ДА ЈЕ КОНАЧНО ОСЛОБОЂЕН БЕОГРАД

ФРЕНК Лашински из Пенсилваније отишао је у Италију августа 1944. године. Његова мисија бомбардовања нафтне рафинерије недалеко од Аушвица, пошла је по злу. Спас је нашао у Босни. После драматичног проблема са конопцима падобрана, успео је да га отвори и спустио се у нешто налик кратеру, окруженом папрати. Брзо је скупио падобран и сакрио се.

- Пажљиво вирећи, опазио сам групу деце и жена која ме посматрала са око 20 метара. Трчали су ка кратеру, а када су ме угледали, зауставили су се - сећа се Лашински.
Када се огласио да је "американски" једно од њих је пришло и пружило му руку.
Рекли су им да су Немци у околини, највише у оближњој Бања Луци. Стигли су четници.

- Пожуривали су ме у амбар. Поправили су ми падобран и вратили ми га.
У међувремену су привезали вола на двоколицу пуну сена. Пошто су склонили спољне зупчанике, сакрили су их у сено, тако да су се и остаци његовог авиона "кинг" и сам Френк нашли у двоколици. Пут их је водио узаним, прашњавим путем. Прошли су много спаљених немачких тенкова и камиона дуж пута. Кретали су се ка динарским висинама.

Фото приватна архива

Када се сместио, Френк је изашао у шетњу где је срео човека са великим брковима, у козјем кожуху. Поздравио је Френка: "Добро јутро, сер!" Испоставило се да је некада живео у Пуеблу, у Колораду, где је радио као предводник рудара.

Фото приватна архива

После доручка, који се састојао од хлеба и сурогат кафе, Френка и његове саборце су одвезли воловким колима на два дана у Сански Мост. Сместили су их на други спрат велике зграде. Ту је већ било доста спасених пилота.

Ливада је коришћена за спуштање авиона. Пошто су провели неколико дана у Санском Мосту, појавио се Ц-47. Успоставили су тријажни систем. Прво су одвозили рањенике. Френк је морао да сачека други лет.

У међувремену, ишли су на пијацу, играли на градском тргу са локалним женама, а Френк је описивао да је једна од њих дивно певала, као Дороти Ламур у филму. Иако није говорила енглески, савршено је изговарала речи песме.

Током једне од тих вечери, каже, настао је урнебес који је све развеселио, пуцало се у ваздух. Испоставило се да су Руси избацили Немце из Београда.

После две недеље Ц-47 се спустио и Френк је са другим летачима одлетео у Бари, у Италију.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације