СУСРЕТ БЛИСКЕ ВРСТЕ КОД ПОДВОЖЊАКА: Бунт академаца Београдског универзитета 1968. изнео је на видело дана многе прикривене невоље друштва

ТРЕЋЕГ јуна, тачно у четири сата ујутро, спикер Радио Београда Бранислав Сурутка је својим леденим гласом, без иједног дрхтаја, прочитао Танјугово саопштење:

Обрачун 3. јуна 1968. године је био кратак али суров

"Вечерас је у Новом Београду дошло до озбиљних инцидената када је већа група студената покушала да провали у новобеоградски Дом културе где се одржава приредба, Караван пријатељства, за бригадисте који раде на изградњи Новог Београда... Мале милицијске снаге покушале су да заштите бригадисте пред грубим насртајем једне групе изгредника, служећи се шмрковима за воду. Изазивачи нереда су се упутили према подвожњаку у Новом Београду... Они су успут демолирали неколико путничких аутомобила и отели један камион-цистерну коју су, дошавши до подвожњака, запалили и гурнули према милицији. Том приликом је милиција употребила палице да би растерала изгреднике и ослободила приступ запаљеној цистерни. Чула се пуцњава, али, како изјављује начелник Секретаријата за унутрашње послове Скупштине Београда Никола Бугарчић, милиција није испалила ниједан метак. Повређен је известан број милиционара и учесника у нередима."

У исто време спикер једне друге радио-станице драматичним гласом покушавао је да умири своје разјарене колеге. Био је то Слободан Вујовић, спикер радио--станице Студентски град.

Те ноћи у највећем академском насељу на Балкану нико није спавао. Сви су били на ногама. Било је много модрица и окрвављених глава. Чули су се јауци повређених и помешани звуци сирена Хитне помоћи, милицијских и ватрогасних кола. Чули су се узвици: "Идемо пред Скупштину!, Доле, црвене убице!, Уа, батинаши!".

Још једном је потврђено да сви велики догађаји углавном избијају неприпремљено и спонтано. А све је заправо почело веома безазлено. Тог дана "Вечерње новости", као покровитељ забавне ревије "Караван пријатељства", заказале су генералну пробу приредбе која је требало да обиђе Југославију. Било је предвиђено да се проба одржи у насељу омладинске радне акције, у непосредној близини Студентског града.

ЦИНИЦИ данас тврде да је ривалитет између "Вечерњих новости" и "Експрес Политике" крив за студентску револуцију. Годинама, ова два листа надметала су се у организовању баснословних наградних игара и гламурозних манифестација. Тада су се такмичили у томе ко ће организовати раскошнију и атрактивнију забављачку параду. Тако су "Вечерње новости" смислиле пандан "Песми лета" иза које је био "Експрес" и која је годинама харала по Југославији. За ту прилику "Новости", да би сустигле конкуренте, и да би све било на светском нивоу, ангажовале су чувеног итало-југословенског шоу-мајстора Антона Мартија.

Али, представа која је уследила добила је пре хичкоковски него мартијевски ток.

Званично се тврди да је проба представе пребачена у салу Радничког универзитета Нови Београд због опасности од кише. Међутим, Миодраг Продановић, члан Главног штаба радне акције, доцније ће рећи да је приредба одржана у сали на изричити захтев редитеља Антона Мартија.

Међутим, ни организатор ни руководство радне акције нису о измени обавестили студенте. Да невоља буде већа, изненада нестаје струја у Студентском граду.

- Тај нестанак струје је веома значајна чињеница. Био је јун, страшна запара, владала је предиспитна грозница. Многи којима ни накрај памети није било да излазе те вечери из својих соба, обрели су се испред зграде Радничког универзитета. А у сали је било само четири стотине места. (Ђорђије Ускоковић, главни уредник радио-станице Студентски град)

Обрачун 3. јуна 1968. године је био кратак али суров

НЕШТО пре 20 часова бригадисти улазе у салу. Места више нема. Студентима и грађанима Новог Београда, који тврде да имају купљене карте, редари и бригадисти не допуштају да уђу у салу. Нико не покушава да окупљеној маси разложно објасни у чему је проблем. Избијају прве чарке. Редари и бригадисти покушавају да летвама растерају студенте. Стижу милиционари, али не успевају да успоставе ред, почиње општи метеж. Не зна се ко кога бије... Пронео се глас да је један студент убијен! Маса од две-три хиљаде студената, неконтролисано и гневно, кренула је на милицију. У силовитом налету студенти су растерали милиционере и запосели ватрогасна кола.

На скверу, пред три хиљаде студената, говорници се пењу на ватрогасна кола и држе ватрене говоре. Дају се разни предлози. Сви спомињу брутално понашање милиције. Поред ових негодовања истичу и лоше појаве у нашем друштву: социјалну беду, низак стандард студената, незапосленост, бујање бирократског апарата...

Предраг Богдановић звани Ци, тада студент књижевности, данас познати песник, пење се на ватрогасна кола и патетично узвикује: "Будимо достојни наших париских колега! Формулишимо наше захтеве и уручимо их нашим посланицима у Скупштини! На Београд!"

Маса бурн-о одобрава сваки његов предлог. Око поноћи поворка демонстраната креће према граду.

Те далеке 1968. године "географија" Новог Београда се битно разликовала од данашње. Железничка пруга ишла је другом трасом, а станица Земун је била код хотела "Југославија". Једини пут за Београд ишао је испод надвожњака који се налазио на месту где је данас насеље ЕНЈУБ. Код подвожњака, између Скупштине општине Нови Београд и зграде СИВ-а, студенте дочекује кордон милиције дугачак око педесет метара.

ДВЕ ДЕЛЕГАЦИЈЕ студената покушавају да преговарају са милиционерима. Милиција одбија било какве разговоре. Захтев је изричит, студенти се морају вратити у своје собе. Они не желе да се врате натраг. Пошто је Нови Београд још велико градилиште, камења и цигала има на све стране. Почиње узајамно каменовање. Студенти користе цигле, милиционери камење са железничке пруге.

Чују се пуцњи из ватреног оружја и проноси се глас да је један од студентских парламентараца рањен. На то студенти пале ватрогасна кола и гурају их низбрдо према подвожњаку. Паљење кола било је знак да са подвожњака и из зграде општине Нови Београд милиција јурне на студенте. Маса студената почиње да бежи. Једни грабе кроз пешчане наносе ка Сави, други кроз шипражје ка Дунаву...

Студенти су батинање доживели као грубо гажење основних људских права. Тај чин их је ужасно погодио. Зато ће један од основних захтева, од којег студенти до краја нису одступили, бити смењивање тројице секретара за унутраш-ње послове - Николе Бугарчића, Славка Зечевића и Радована Стијачића.

У Студентском граду је кључало као у котлу. У свим собама била су упаљена светла. Наоколо се орило од песме, псовки, протеста и неартикулисаних узвика. Око четири ујутру преко радио-станице је јављено да ће у осам сати бити одржан митинг. После ове вести атмосфера се стишава и већина одлази на спавање.

За то време један бели "пежо" примицао се Студентском граду. За воланом је био Миладин Шакић, потпредседник Скупштине града, поред њега др Жарко Булајић, секретар Универзитетског комитета Савеза комуниста. Њихов задатак, по налогу Бранка Пешића, био је да на лицу места установе у чему је ствар. Вратили су се необављена посла - студентска стража прогласила их је агентима и истерала из академског насеља.

ПОД УТИСКОМ студентског гнева, оцењујући да је ситуација више него озбиљна, др Жарко Булајић сазива састанак политичког актива Београдског универзитета. У цик зоре, у Балканској 4, окупили су се скоро сви декани, чланови Универзитетског комитета, бројни студентски руководиоци, чланови Акционог одбора, новинари "Студента" и понеки од повређених демонстраната. Предлажено је да Универзитет ступи у седмодневни штрајк!

- Ми треба да пружимо пуну подршку нашој деци и да осудимо нечувену репресију! - казао је др Тома Бунушевац.

- Другови, хајдемо у Студентски град да студентима пренесемо нашу подршку - закључио је састанак др Жарко Булајић.

Учесници скупа потрпали су се у таксије и кренули ка Новом Београду.

Обрачун 3. јуна 1968. године је био кратак али суров

На месту где се данас налази Дом културе слегло се близу десет хиљада студената. На транспарентима је писало: "Пуцали су на нас", "Доле шеф убица Бугарчић", "Имамо ли устав". Један студент, чија је глава била умотана завојима, носио је паролу: "Ја сам претучен".

- Ми професори смо уз вас. Огорчени смо због нечовечног насртаја милиције! Зар су морали да употребљавају оружје?!... Одлучили смо да се испити на целом Универзитету одложе за недељу дана - рекао је др Тома Бунушевац.

Говорили су и др Јован Глигоријевић, проректор, др Владимир Рашковић, декан Економског факултета, др Жарко Булајић. Од студената на импровизованој говорници једног балкона женског блока појавили су се Ђорђије Вуковић, Владимир Глигоров, Раде Кузмановић, Слободан Вујовић...

Говорило се о незапослености, незаконитом богаћењу, тешком положају радничке класе. Говори су прекидани аплаузима и узвицима: "Студенти - радници", "Ми смо синови радног народа", "Доле социјалистичка буржоазија"... Сви говорници бацали су на милицију дрвље и камење. Били су гневни због изјаве представника СУП-а да милиционари нису употребили ватрено оружје.

Спомињана су имена тешко повређених и рањених. Златко Лозић је рањен у обе ноге, Драгутин Савић је погођен у кук, Миленку Станићу нанете су тешке повреде палицама по лицу и телу...

- АТМОСФЕРА је била паклена. Мени су у Градском комитету рекли да студенти нипошто не би смјели доћи у град и да их у тој намјери, по сваку цијену, спријечимо. Градски функционери су се страшно бојали студената. Страховали су да не дођу у град, да се то послије не прошири, и ко зна у шта би се све изродило. Зато смо се Раде Кузмановић, који је био мој замјеник, и ја, договорили да овако наступимо на митингу: нека се демонстрира на лицу мјеста, нека се ту псује и виче, нека се деру колико хоће, али да не иду за Београд. Међутим, није их у то бог могао убиједити! (др Жарко Булајић)

И већина професора је говорила у том духу. Али, професор Пољопривредног факултета др Радојица Кљајић позвао је студенте да крену за Београд. Његов позив маса је дочекала са овацијама.

Развој догађаја говорио је да студенте ништа не може да одврати од намере да крену за Београд. Хтели су да на Тргу Маркса и Енгелса одрже митинг и да своје захтеве лично предају посланицима Савезне скупштине.

- Кад их већ нијесмо могли одвратити од намјере да иду за Београд, онда смо ријешили да се иде организовано. На чело колоне стали су чланови Универзитетског комитета, декани и професори. Ја сам добио задатак да зовем Бранка Пешића и Симу Затезала и да им јавим како стоје ствари. Казао сам им да ће студенти мирно проћи и да би, по мом убјеђењу, најбоље било да се они пусте у град. Обојица су ме саслушала, али нису рекли ни "да" ни "не". (др Жарко Булајић)

Поворка је кренула ка подвожњаку. Договорено је да се иде достојанствено, да редари обезбеђују колону, да не дозволе евентуалним изгредницима са стране да се убацују. Напред су биле Титова слика, партијска и државна застава.

ПОДВОЖЊАК. Врео јунски дан. Кордон милиције у облику ћириличког слова "П" блокирао је пролаз код подвожњака. Шлемови су се пресијавали на сунцу. Пругом се кретала, горе-доле, композиција теретног воза. Читав простор надлетао је један хеликоптер.

С друге стране подвожњака било је паркирано мноштво великих теретних камиона. Обронком пруге је шетао републички министар за унутрашње послове Славко Зечевић.

Колона професора и студената се зауставља. Траже пролаз. Милиција неће да разговара о томе. Ишчекивање траје десетак минута. Одједном, отвара се кордон милиционара и појављују се функционери из града и Републике: Драги Стаменковић, Бранко Пешић, Симеон Затезало...

Драги Стаменковић узима мегафон и покушава да говори:

- Другови, апелујем на вас! Предлажем да седнемо и да разговарамо! Из масе се чуо узвик: - Доста смо седели! Склоните милицију, пустите нас да прођемо!

Према сведочењу Томислава Петернека, познатог фото-репортера, Бранко Пешић је узвраћао: - Нећемо вас пустити! Само преко мене мртвог можете прећи у Београд да уништите оно што смо ми створили!

До дијалога и споразума никако није могло да дође. Нешто касније појављују се Вељко Влаховић, Милош Минић и др Мирослав Печујлић. Студентска маса је бучно поздравила старог револуционара и учесника Шпанског грађанског рата. Заорило се из хиљаду грла: "Вељко, сети се младости! Сети се Шпаније!"

Прекидан поклицима студената, Вељко Влаховић је рекао:

- Ваши захтјеви у погледу самоуправљања су оправдани. Али ја вас лијепо молим, изаберите своје представнике, делегацију која ће образложити то што тражите. Ја вам обећавам да ће руководство земље о томе расправљати!

РЕЂАЛИ су се говорници. Али ту више нико никога није слушао. Милош Минић је покушавао да убеди једну групу студената да изаберу делегацију која ће заједно са функционерима спровести истрагу и утврдити одговорност за брутално понашање милиције претходне ноћи.

- Гарантујем вам да нико од надлежних није издао наређење да се пуца и да се туку студенти! - уверавао их је председник Скупштине Србије.

У једном тренутку неко из редова студената предложио је да се мирне демонстрације одрже испред зграде СИВ-а. Функционери су то одбили.

Дошло је до кратког затишја, на обема странама. Текле су кратке консултације. Након тога договорено је да група студентских представника оде до Вељка Влаховића и изнесе му основне захтеве.

- Зашто нам не ослободите пролаз да мирно идемо за Београд или бар до СИВ-а?- питао је један од студената.

- Ипак, боље је да ви по факултетима јасније формулишете ваше захтјеве - узвратио је Влаховић. Ја сам организовао највећи штрајк прије рата. Ево га Милош Минић, он је био са мном у акционом одбору. Али тај штрајк ми смо припремали мјесец дана и тачно смо знали шта хоћемо.

Док је овај разговор трајао, неочекивано, чула се команда: "Удри!" Полетеле су бомбе сузавца. Према свим сведочењима, био је то стравичан призор. На све стране почеле су да севају палице; оне су се немилосрдно спуштале час на леђа, час на главе демонстраната, од којих су се многи бежећи, нашли на земљи.

Вељко Влаховић, Бранко Пешић, Драги Стаменковић, Бора Павловићи, и други високи функционери одлазе сасвим полако према подвожњаку. Милош Минић једини шири руке и беспомоћно виче: "Људи, станите!". Студенти беже. Милиција их гони.

Према писању "Студента" биланс демонстрација је био: Повређено је 134 студената, деветоро бригадиста, петоро грађана и 21 милиционара. Рањено је троје људи, студент и студенткиња и један грађанин. Било је десетине разбијених прозора и аутомобила, испаљених револверских метака, спаљена ватрогасна цистерна, употребљено неколико хиљада гумених палица и на десетине сузаваца.

Препоручујемо

Друштво

0 2

СТУДЕНТИ СУ БИЛИ ПРЕТУЧЕНИ И ПОНИЖЕНИ: Шта се дешавало другог дана јуна 1968. у највећем академском насељу на Балкану

13. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 1

ШТА СУ СПРЕМАЛИ СТУДЕНТИ СЕМ ИСПИТА: Године 1968. на сцену ступа генерација која није пристајала да се њоме манипулише

12. 12. 2020. у 15:41

Друштво

0 1

СЛОБОДА ЈЕ УСЛОВ ЗА ПОСТОЈАЊЕ: Шездесет осма је почела две године раније, после протестног митинга у Сали хероја на Филолошком факултету

10. 12. 2020. у 17:14

Панорама

1 5

ЈУРИШ КОЊИЧКЕ БРИГАДЕ НА СТУДЕНТЕ: Прва антирежимска иступања студената београдског Универзитета

09. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације