РАЈС КАО ВОЈНИК ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Новосадски "Прометеј" још једном враћа великог интелектуалца међу Србе

ИЗА нас је нешто више од десет деценија од завршетка Великог рата, прекрајања политичке карте Европе, стварања нове државе на Балкану, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, препун догађања који ће највећој мери одредити и данашњу судбину Србије и српског народа у целини.

Фото Документација "Новости"

У том "изгубљеном веку" растакала се српска национална свест, а кључна историјска дешавања добијала су тумачења која су била по мери долазећих политичких елита, која су оправдала њихове тренутне апетите. У том идеолошком размештању и измештању прошлости и личности који су је обележавали, почели смо да губимо контакт са нашим исконским коренима и да бауљамо у тражењу пута у будућност. У насталом духовном слепилу испустили смо вертикалу своје историје; бољшевичко-германска кованица о "српској кривици", постепено је добијала "право грађанства". Армија која је убрзала завршетак Првог светског рата претворена је у окупатора, џелата, експлоататора... Њене жртве пале за начела слободног света гурнуте су у запећак.

У тој "историјској дробилици" нашао се и Арчибалд Рајс, човек који је напустио успешну каријеру, своју земљу и своје најбоље године посветио другом народу. Његови документовани извештаји о терору и злочинима аустроугарског, немачког и бугарског окупатора, обишли су цео свет. Готово да није било листа у Енглеској, Француској, Русији, Италији, САД, у којима нису публиковане његове анализе о ратним злочинима над цивилним становништвом, стрељању и масакрирању заробљених војника са кршењем одредаба конвенција о вођењу рата, о затвореницима, силовањима, мучењима, прогонима, одвођењима у логоре, пљачкама, уништавању приватне имовине па чак читавих насеља... Али, традиционално осећање за правду и истинољубивост као да се погубило у националном тумарању прошлог века. Тако ће се и Арчибад Рајс наћи на маргини друштвених токова.

АРЧИБАЛД Рајс, доцент на Универзитету у Лозани, је много пре Сарајевског атентата и почетка Великог рата лично био незадовољан понашањем Аустроугарске и Немачке у укупним европским оквирима. Неколико месеци пре Сарајевског атентата, аустроугарски конзул у Лозани, рекао му је једне вечери: "Пазите, код нас се у Аустрији више не може. Свет је нервозан, незадовољан, унижен. Једино један победнички рат може нас извући из овог стања."

Осећао је и да се Немци у потаји нешто спремају. Бавећи се полицијским послом из поузданих извора је сазнао да су немачки конзули, нарочито у Америци, добили наређење да убеде своје земљаке да врате у Немачку своје улоге које су имали у страним банкама. Такође, конзули, су позивали Немце и делили им, у запечаћеним ковертама, наредбе за кретање са назначењем зборног места, и то у случају објаве рата.

Када се ратни камен закотрљао низбрдо, Рајс је донео одлуку да ће своје услуге понудити савезницима. "Било ми је свеједно да ли ће ме употребити да носим носила, или као сарадника у служби француске контрашпијунаже", написаће много година касније.

КРАЈЕМ августа 1914, када је српска војска већ извојевала прву савезничку победу, позвао га је Никола Петровић, српски генерални конзул, да дође код њега у Женеву. Рајс се одазвао позиву: Конзул га је у име српске владе замолио да оде у Србију и обави истраживања о аустроугарским зверствима која је починила војска његовог апостолског величанства, цара Фрање Јосипа, на мачванском фронту.

"Једна анкета ове врсте падала је у моју специјалност и, поврх тога, у замашај услуге коју ћу тако моћи учинити савезницима. Сместа сам прихватио понуду. Кад треба да се крене? Одмах, ако је то могуће. Тога дана био је четвртак. У суботу ујутро путовао је један контингент швајцарских лекара које је ангажовала Србија да надокнади оскудицу у својим сопственим лекарима. Ја ћу им се придружити..." записао је Рајс у свом дневнику.

У Србију је стигао преко Италије и Грчке. Границу је прешао код Ђевђелије. И ту је у станичном бифеу, смештеном у склепаној бараци, први пут пробао сарму... И "примио се" на српску причу.

После пет дана и 22 сата, од поласка из Лозане, стигао је у Ниш. Примио га је одмах Стојан Протић, тадашњи министар спољних послова. То није био први контакт између њих двојице. Протић, као министар полиције, неколико година раније упутио је код Рајса у Лозану чиновнике да се што боље упознају са новим полицијским техничким методама у лабораторији универзитетског института којом је он управљао.

Идеја да се Рајс позове да буде технички иследник на бојиштима Србије, потекла је управо од Стојана Протића. "Хвала вам што сте дошли. Председник вас очекује" - рекао је Протић и увео га у кабинет Николе Пашића, председника владе.

"Господине председниче, ви сте ме тражили. Ево ме код вас. Шта желите да учиним за вашу земљу?" упитао је Рајс.

Пашић га је дуго гледао и онда, лагано, врло благим гласом, одговорио: "Требамо једног искреног пријатеља који зна да посматра. Пођите на фронт. Отворите очи и уши и кажите онда свету што сте видели и чули."

И ВЕЋ почетком 1915. у Паризу је публикован први извештај Рајса под насловом "Како су Аустроугари водили рат у Србији". О угледу самог аутора, али и о значају извештаја, говори чињеница да су у редакцијском одбору били угледни француски академици и универзитетски професори. Убрзо је овај је текст преведен на руски у Петрограду, а потом и на енглески језик.

Са каквом прецизношћу и детаљима су обиловале Рајсове анализе злочина, види се из једног извештаја о страдању цивила у шабачком округу, у коме наводи списак убијене деце, поред осталих, у школи у Цуљковићу: Видосава, ћерка Павла Ружичића, 12 година: рана од метка на десном рамену, два ударца бајонетом. Госпава, ћерка Јована Товитовића, седам година: два ударца бајонетом y груди и један y леђа. Добривоје, син Војислава Адамовића, три године: убод бајонетом y груди. Драгиша, син Павла Адамовића, 11 година: лакша повреда од бајонета на грудима и једна смртоносна y пределу десног бока. Загорка, ћерка Јована Ловчевића, 10 година: ране од бајонета на леђима и десном боку. Зорка, ћерка Станка Адамовића, три године: два ударца бајонетом y груди и леву руку. Јованка, ћерка Ивана Грујића, 10 година: ударац бајонетом y леђа. Љубомир, син Живка Адамовића, девет година: ударац бајонетом у груди...

Погребна поворка Арчибалду Рајсу испред Официрског дома / Фото Документација "Новости"

КРАЈЕМ 19. и почетком прошлог века нагло се развила индустрија дописних карата са сликама, доцније познатих као разгледнице. Био је то у оно доба велики помак у комуникацији људи. У својим истраживањима Рајс је дошао до саблажњујућег податка. Аустријанци су, изгледа, били ватрене присталице илустрованих поштанских карата, али су бирали слике на језовит начин. Када су напали Србију, наступила је манија штампања разгледница на којима су овековечена вешања по нашој земљи! У првој серији разгледница је слика вешања шесторице сељака y Крушевцу. На другој је вешање шесторице грађана y Јагодини. Док су на прве две "мотиви" из окупиране Србије, на трећој је вешање сељака и попа из села Афтовца, у Херцеговини, на аустријској територији, али у којем су живели Срби. Судећи по поштанским жиговима ове карте су датиране марта и априла 1916. године. Али, то није све, појавила се и разгледница cа одељењем војника одређеног за извршење казне, потом је уследила карта са сликом обешених, поређаних по земљи као низови дивљачи после успелог лова. И најзад, штампана је и "уметничка разгледница" на којој се осам вешала са обешеним жртвама јасно оцртавају на небу на коме ce сунце крије иза облака...

"Шта да ce каже о замисли тих џелата да све ово ставе на карту? - пита се Арчибалд Рајс. - Je ли то садизам или суровост животиње која више већ не зна како да задовољи своју крвожедност. У сваком случају, такви поступци обешчастили су њихове ауторе за вечита времена."

По завршетку рата, Рајс је одлучио да остане да живи у Србији. Волео је српски народ искрено и предано, са свим његовим врлинама и манама. Књига "Арчибалд Рајс, војник истине и правде" новосадског издавача "Прометеј", значајан је стуб и путоказ за наше садашње и будуће генерације.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЦЕНЗУРА ЈЕ УМЕСТО СТРАХА РАЂАЛЕ ОТПОР: Скица за хронологију забрана књига, часописа, листова, филмова

19. 12. 2020. у 17:03

Друштво

1 4

ТАЈНА ТРЕЋЕГ МЕТКА И ДРУГОГ АТЕНТАТОРА: Нови прилози о убиству краља Александра Карађорђевића у Марсељу

06. 12. 2020. у 18:00

Друштво

0 5

ТАЈНА ТИТОВОГ ДНЕВНИКА: Личне списе Броза нису спомињали ни биографи, а ево шта пише у њима (ФОТО)

29. 11. 2020. у 19:00

Друштво

4 11

ТРАГИЧАН ЖИВОТ ПОСЛЕДЊЕГ КРАЉА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Пре пола века у манастиру Свети Сава у Либертивилу сахрањен Петар II Карађорђевић

15. 11. 2020. у 19:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације