МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ - ТРАГЕДИЈА ГРAЂАНСКОГ РАТА: Религиозна осећања су суштински делила Југославију

Покушај српских интелектуалаца да на „Историјском форуму“ "Књижевних новина" 1988. пронађу формулу за опстанак Југославије, окупио је значајна имена. Ево шта је на том скупу рекао Милорад Екмечић:

Милорад Екмечић

- ХТЕО бих да одговорим на Ћосићева два питања. Да ли је исто национална идеологија и национална свест? Није исто, без сумње. Али, не поричем да српски сељак зна да је Србин. То је евидентна чињеница; документи из средњег века у Босни и Херцеговини, турски документи, говоре: српско село, српски језик. О постојању те свести нема никаквог спора. Спорно је то што постоје читаве епохе у којима обичан човек себи то питање не поставља. Он зна да је Србин, као што ја знам да сам Европејац, али то што ја знам да сам Европејац, то за мене савршено ништа не значи. Никаква обавеза не постоји. Према томе, постојао је један период када је Србин био свестан тога да је Србин, али је постојала и епоха, када је за њега било далеко значајније да се идентификује као православни хришћанин. Мислим да до ове поделе у интеграцији нација никада не би дошло да није постојала идеитификација на религиозној основн. Свест да говори заједничким језиком, без обзира како ће тај језик називати, „нашки" су га називали, то је већ идентификација, да је то нешто наше и заједничко. При том, то га још увек ништа не обавезује. Затим, долазе епохе где је тај сељак потпуно свестан тога, када му та свест далеко више значи, али не више у том смислу као пре — да је то само један податак који га не обавезује на акцију. Другим речима, свест сама по себи у различитим епохама, не мора да буде творачки фактор, она се мора претворити у једну институцију, мора се идеологизовати. То се ствара великим системом култивисања селекцијом. Током култивисања, ипак се интегрише оно што је природно, а сви покушаји да се направи некаква неприродна интеграција, да се каже српска граница је до Беча, на пример, таква интеграција мора да отпадне. У том погледу, национална идеологија и национална свест нису исто. Међутим, различита су времена када се јавља једно или друго.

ЛИЧНО мислим да у Европи долази време када ће национална свест полако да отупи. У том смислу, та ће се свест и развијати. Да ли Европа, као целина, може утицати на решавање будуће југословенске судбине, да ли је утицала на стварање Југославије? Ћосић је добро навео став појединих држава које нису биле за распад хабзбуршке државе, као и да се Југословенима да некаква шанса да се уједине. Хоћу ово да кажем: ми смо овде ипак неки интелектуалци, а један интелектуалац мало другачије види стање у друштву него што оно изгледа. Да ли се Југославија баш распада и где се највише распада? Мислим да криза Југославије није криза југословенског јединства, већ криза режима. У свести народа постоји то да је данас југословенско јединство чвршће него што је било 1941. или 1914. Развој цивилизације, и мноштво других фактора који на то утичу, не доводе човека у ситуацију да каже како није Србин или Хрват и да то неће више да буде. То не.

Не сматрам да је Европа својим политичким формулама утицала на стварање Југославије 1918. године, већ идејом рационалистичке филозофије, идејом да је нација језик, што, на крају крајева, када се решава каква ће Југославија бити држава, ипак преовлађује. Ми једнако говоримо да је Женевска конференција промашила, да Пашић није одржао решење, а заборављамо да су велики савезници једноставно рекли да Југославија не може бити дупла држава. Не може бити двојна, већ унитарна држава. Према томе, чак да је Пашић и пристао да се створи некаква федеративна или конфедеративна држава. Европа би рекла да те наше бољке оставимо на страну, јер мора постојати некакав факгор јединства. При том, та.ј фактор није узет из нашег искуства, већ из европског. Исто то имам на уму и за будућу Европу. Европа је нудила једну културу, у којој, далеко више него на Балкану, има грађанске толеранције. Видимо да данас у Француској влада страх да ће та земља, у наредној генерацији, бити многорасна држава. Митеран је онда рекао да то није први пут да у Француску долазе нове расе и да их је Француска „скувала”. То је 1860. године рекао Мацини: у Италији, расе постоје, али их је Италија „сажвакала”. Тај страх од деобе не постоји у Европи. Према томе, дух толеранције који постоји, дух отупљења национализма, тај дух ће једном морати захватити и нас. На то сам мислио кад сам рекао да ће нас Европа и разграђивати.

СКЕРЛИЋ је, пре 1914. године, рекао да Југославија има само једну шансу да заиста постоји, а то је паралелно и подједнако слабљење религиозне свести. Ако онда то није било тако, посебно не после 1918. године, и данас је то један додатни фактор. Религије нису ишчезле. Ја сумњам у источноевропски атеизам, сматрам га првим степеном религиозности. Чињеница је да данас већина Француза себе не идентификује као католике и да већина Енглеза себе сматра агностицима. Тај западноевропски квалитет и овде ће морати да има последица. Религиозно осећање код нас мора ослабити, а религиозно осећање је делило Југославију. У Европи се ствара једна духовна клима која ће и код нас позитивно деловати. Кад сам рекао да Европа може и разградити Југославију, на то сам мислио.

Европа за сада неће укинути границе, то је више него сигурно. Међутим, европске земље настоје да створе велико слободно тржиште, са комуникацијом људи, добара, новца и радне снаге, што је најглавније, то ће се остварити у будућности. На крају, Југославија је увек ишла куда су ишли њени незапослени радници. Већина наших народа се окренула према западној Европи и тамо гледа. Када су се одржавали словенски конгреси на којима се говорило да се југословенске реке утапају у руско море, Скерлић је рекао да је запад жижа живота. Ко се прилагодио западу, прихватио његов стил живота, тај је оживео, ко није, тај је, као црвенокожац у Америци, морао да ишчезне. То и данас вреди. Најгора ситуација била би да се Европа, опет, нама представи у двојном издању, као што су били, рецимо, Хитлер и Стаљин, односно да се Европа поцепа на источни и западни део. Ја претпостављам мирнодопска друштвена кретања и сматрам да би била ужасна трагедија да у Југославији почне грађански рат. Он није немогућ. Ако би се таква трагедија догодила, не треба сумњати да ће основна подела бити на религиозној основи, каква је била 1941. године. Не треба, такође, сумњати у оно што је рекао колега Митровић, да је наша револуција испливала на унитарној идеји, идеји југословенског јединства. Ако би у Југославији пукло, онда све ово што ми причамо отпада, и ствара се једна нова логика...

Препоручујемо

Друштво

0 1

СТВОРЕНА ИЗ ИДЕАЛА ИЛИ НУЖДЕ? Покушај српских интелектуалаца да на „Историјском форуму“ 1988. пронађу формулу за опстанак Југославије

29. 12. 2020. у 17:14

Друштво

1 1

НАЦИОНАЛНЕ ПАРАНОЈЕ И ЕКОНОМСКЕ ЛУДОСТИ: Кардељеви СОУРИ и ОУРИ су делегатско-договорна наивна мешавина бољшевизма и анархизма

26. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 4

ГРАЂАНИН ЈЕ ОСНОВА ДРУШТВА А НЕ НАЦИОН: Могућност опстанка заједничке државе Добрица Ћосић је видео у темељној демократској реформи

25. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 4

ЕВРОПА ЈЕ ГРАДИЛА И РАЗГРАДИЛА ЈУГОСЛАВИЈУ: Академик Милорад Екмечићо историјским претпоставкама рађања заједничке државе

24. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације