ОД УЗЛЕТА ДО САСЕЦАЊА СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА: Представници критичке мисли југо-стварности су етикетирани као "екстремна левица", "анархисти"...

ДОНОШЕЊЕМ данас готово заборављене посебне уредбе - неке врсте lex specialis - Народна скупштина СР Србије је 28. јануара 1975. године коначно, после вишегодишњих довијања и примене блажих или оштријих мера партијско-државне репресије, уклонила са Филозофског факултета у Београду групу од осам професора и асистената, наставника ове угледне академске установе.

Управни одбор Корчуланске летње школе

Загорка Голубовић (1930-2019), Михаило Марковић (1923-2010), Љубомир Тадић (1926-2013), Светозар Стојановић (1931-2010), Миладин Животић (1930-1997), Небојша Попов (1939-2016), Триво Инђић (1938-2020) и Драгољуб Мићуновић (1930), онемогућени су да наставе академску каријеру у земљи. Са становишта власти поготово је било важно што је тим потезом елиминисана могућност да ови филозофи, социолози и антрополози, заступници праксис филозофије, угледни код нас и у свету, остану у непосредном, сталном контакту и дијалогу са својим студентима.

Само неколико месеци раније, онемогућени су даље излажење часописа Praxis и рад Корчуланске летње школе. Осмотрено из угла државно-партијске номенклатуре, поготово њеног врха, тако је наизглед био окончан најдубљи, не само теоријски, него и идејни, идеолошки и политички сукоб власти са заступницима оне школе мишљења која је своју критику стаљинизма, догматског марксизма и етатистичког социјализма заснивала на начелу "критике свега постојећег" и етичких постулата које ће у својим раним филозофским радовима, писаним између 1843. и 1845. године, утемељити млади Карл Маркс (1818-1883).

Као и већина акција сличног типа о којима сведочи историја, када власт државе, цркве или партије, посеже за кнутом и ућуткује неподобне који устају против зацементираних канона, а поготово када се те власти устремљују на јеретике, и овај lex specialis био је нека врста привремене, Пирове победе.

АУТОРИТАТИВНА власт је тада већ увелико била аутистична пред стварношћу живота и магистралним токовима које нове историјске околности стављају на дневни ред. Била је заробљена и старачким, геријатријским синдромом који је давао печат управљачкој номенклатури; оптерећена све снажијим страхом за сопствене позиције и привилегије, поготово после студентске побуне 1968. године. Разуме се, зато и није могла да појми оно што је очигледно - избацивање осморо наставника са Филозофског факултета, а годину пре тога деветоро наставника с Правног факултета, било је у ствари израз немоћи власти да се суочи са слободним критичким мишљењем и неспутаним дијалогом, поготово да се суочи с одговорношћу за ситуацију у коју је довела друштво.

Затворени у себе, а изнутра већ дубоко подељени по линијама републичко-покрајинских спорења, надметања и уцена, уз снажан ослонац на матрице аутархизма и национализма, носиоци партијско-државне власти нису имали одговор ни на једно од битних питања наметнутих све дубљом друштвеном кризом. Током шездесетих и седамдесетих таква питања као да су извирала из неког снажног гејзира. Критичка интелигенција се с том врстом питања спремно и смело суочавала, с упориштем у слободама које ће почети да осваја у судару са стаљинистичким догматизмом после почетка сукоба Југославије са Коминформом 1948. године.

Због онога што ће се догодити у "случају групе професора" Филозофског факултета у Београду, неизоставно треба подсетити управо на тај судар који је отворио простор да се врло брзо на филозофском, књижевном, уметничком и другим пољима развију крила слободног критичког мишљења, да се распламсају данас готово незамисливе, врло оштре полемике, у судару са верним заступницима стаљинских канона у свим областима живота.

И пре него што је сукоб избио у јавност 28. јуна 1948. године, југословенском партијском и државном врху је било јасно да расте напетост између Москве и Београда, КПЈ и СКП(б), између Стаљина и Тита. Скривано је то не само од најшире јавности, него и од партијског чланства. Истина је забашуривана и инсистирањем истог тог врха на убрзању совјетизације југословенског друштва на свим пољима, од сељачких радних задруга до културе, од науке до књижевности, од штампе до правосуђа.

НА ШКОЛОВАЊУ у Лењинграду и Москви, баш у то време, с групом студената из Југославије, био је и млади, деветнаестогодишњи Гајо Петровић, доцније један од несумњиво најугледнијих филозофа касније праксис оријентације. Имао сам задовољство да далеке 1986. године не само разговарам, него и да будем тродневни гост Гаје Петровића и супруге му Асје. У дугом разговору вођеном у професоровој радној соби дотицане су разне теме. Интересовало ме је и да од професора Петровића чујем бар неке његове импресије из времена када је студирао филозофију у СССР-у. Отишао је школовање у јесен 1946, као младић већ одлично обавештен о светској и домаћој књижевности, филозофији, математици и физици, као зналац немачког, француског, латинског и енглеског језика.

Суочен с наставом која је била тешко окована тзв. дијаматовском (дијалектички материјализам) филозофијом, за коју је била карактеристична Стаљинова формула о "четири црте дијалектике и три црте материјализма", Гајо је брзо сазревао. Почео је да збуњује своје професоре почетним критикама дијаматовске филозофије, што је, на другој страни, јачало притиске да се држи "јединог исправног пута", оног који су оличавали Стаљинова мисао и епигони у филозофији предвођени Тодором Павловом.

Крајем фебруара 1948. године, током посете Москви, Милован Ђилас је дошао међу наше студенте и ступио с њима у изненађујуће отворен разговор. У једном моменту их је упозорио да ће доћи до отвореног сукоба између југословенског и совјетског руководства, да ће тај сукоб бити оштар, што је на све присутне оставило изванредно снажан утисак, укључујући и Гају Петровића. За њега је то значило не само потврду ставова које је заступао, него и више од тога - био је то снажан подстицај да одмах по повратку у земљу критику дијамата продубљује и изоштрава.

Када је у букнуо сукоб са Коминформом, вратио се у Југославију и наставио студије на Филозофском факултету у Загребу, али је већ у фебруару 1949. године - осумњичен за наводну подршку Резолуцији Информбироа - избачен из Комунистичке партије и с Филозофског факултета. Уз низ перипетија, ипак је враћен на факултет и у партију, уз преиначену казну да је показао тек "небудност" према неколицини пријатеља који су, опет наводно, заступали позиције Коминформа.

ПАРАЛЕЛНО су и у Београду почели да се јављају критички гласови на рачун совјетске филозофије, али под будним оком свемоћног контролора филозофског живота, професора др Душана Недељковића, који је за своје асистенте изабрао двадесетшестогодишњег Михаила Марковића и двадесетчетворогодишњег Драгана Јеремића. Марковић је као тек свршени студент објавио 1950. рад "Тероризам ждановштине и страх совјетских филозофа", док је Јеремић, исте године, коме је Недељковић поверио да се критички бави западном филозофијом, објавио чланак "Нобелова награда Бертранду Раселу, филозофу империјализма". У том раду је написао да Нобелова фондација "награђује човека који пропагира рат" (!)

У околностима ондашњег снажног интелектуалног и стваралачког врења, био је неиминован судар ослобођеног критичког мишљења и стаљинизма, карактеристичног током педесетих не само за филозофију, него и за књижевност, уметност, културу. Окоштали модели мишљења и стваралаштва, поготово стаљинистичке идеолошке и политичке догме и рецепти, повлачили су се и пред филозофском оријентацијом која је на своју, условно речену заставу, утиснула начело "критике свега постојећег".

Власт је, 1954 године забранила даље излажење "Погледа", а један од покретача и члан редакције, Милан Кангрга, који је у партију примљен годину дана раније, избачен је из њених редова, да се у СКЈ више никад и не врати.

Није то било неко велико изненађење, пошто је почетком 1954. забрањен и несумњиво најугледнији и најутицајнији часопис оног времена "Нова мисао", зато што је на његовим страницама, у првом броју за ту годину, Милован Ђилас објавио есеј "Анатомија једног морала". Југословенска револуција је почела да рађа јеретике.

УПРКОС томе, иако је било очито да се власт неће устезати од примене репресивних мера према носиоцима продорније критичке мисли, критика стаљинизма и отуђења у савременом капитализму проширивана је на све снажнију критику етатистичког "реалног социјализма", не само на Истоку него и у његовим домаћим варијацијама. Значило је то и супротстављање идеолошком монополу партије на "једину истину", утолико пре што су у начелима Програма СКЈ из 1958. године нађени ослонци за поимање револуције и социјализма у кључу слободе грађана, а не државе.

Широко прихваћене на најширем пољу филозофије, науке и стваралаштва, ове идеје су значиле преиспитивање места и улоге партије и државе у околностима изражених друштевних промена: било је то време увођења радничког самоуправљања и ширења демократије, убрзаног привредног раста, изражених промена у структури друштва због индустријализације и урбанизације, отварања ка свету уз ослонац на ванблоковску политику несврстаности.

Примерак "Праксиса"

СНАЖЕЊЕ овог критичког мисаоног круга довело је до покретања Корчуланске летње школе 1963, исте године и часописа "Гледишта" на Београдском универзитету и часописа "Праксис" 1964. године у Загребу. Као неприкосновени партијски идеолог, не само у Хрватској, Владимир Бакарић је убрзо после покретања часописа "Праксис" изрекао низ критика на рачун објављених текстова што је указивало да ће доћи и до ширег сукоба дела интелигенције и апарата идеолошке и политичке власти око слободе стваралаштва и политичких слобода. Уосталом, у Љубљани је баш 1964. забрањен часопис "Перспективе", ухапшени су Томаж Шаламун и Јоже Пучник коме је суђено због "деликта мишљења".

Наводну теоријску, а несумњиво идеолошку и политичку основу са које треба доводити у питање и дискредитовати заступнике праксис филозофије, изложио је Едвард Кардељ 1965. године када је објавио књигу "Белешке о нашој друштвеној критици", што је вероватно требало да покаже како власт неће према овој интелектуалној групацији примењивати силу и опробане механизме репресије. За сваки случај, Кардељ их је прогласио за представнике "апстрактног хуманизма", за кокетирање са "либерализмом" и "анархизмом".

У НЕЗАОБИЛАЗНОЈ социолошкој студији Contra fatum, о "случају групе професора" са Филозофског факултета, аутор књиге Небојша Попов је сажето изнео шта је хуманистичка филозофија праксис оријентације, у ствари, ставила у први план својих разматрања:

"Предмет критике биле су: (1) ауторитарне тенденције из предреволуционарне прошлости (патријархални обрасци власти и национализам); (2) 'бољшевички' баласт револуције и подражавање стаљинистичког узора; (3) некритичко преузимање потрошачког 'стила живота' без одговарајућег радног покрића; (4) фатално обнављање старих и настајање нових национализама и (5) покушаји економске реформе без визије демократских и социјалистичких компоненти (обнова конзервативног економског либерализма без политичког либерализма или 'етатистичке' реорганизације као репродукција политичког волунтаризма). У таквој критици наговештена је артикулација различитих теоријских становишта, од општих хуманистичких идеја, преко различитих либералних становишта, до различитих школа социјалистичког мишљења. Ниједно од њих, међутим, није изложено у целовитом виду, па ни 'стваралачки марксизам', иако је он, чини се, био артикулисан потпуније од других. (Исто тако, нема основа за тврдњу, заправо идеолошку дисквалификацију, да је 'ултралевица' омела реформу настојањем да одмах оствари бескласно друштво!)", написао је Небојша Попов.

У ИДЕОЛОШКОЈ и политичкој равни, све конкретнија и оштрија критика поменутих појава наилазила је на све снажнији удар који су на почетку формулисали Бакарић и Кардељ. Схваћена у номенклатури као претећа јерес, праксис филозофија је све више означавана као "праксисовштина", а њени представници су, зависно од текућих политичких потреба, све чешће етикетирани као "прозападни" и "америчка агентура"; као "екстремна левица", "помахнитала утопија", "комуњаре", "анархисти" и "троцкисти"; као "либерали" и "анархолиберали"; као "антиреформске снаге" и "контрареволуција".

Можда се у оно време и није јасно видело да ће доћи до отвореног, жестоког сукоба између кључних носилаца власти и моћи, а са друге стране оних који су као јавни интелектуалци - како се то данас каже - критиковали ту исту власт и моћ, делујући не само као спознајни него и као њихов морални коректив.

Студентска побуна 1968. само је убрзала ток догађаја који ће довести до обрачуна с "групом филозофа" и њиховог одстрањивања с Филозофског факултета у Београду у јануару 1975. године.

Препоручујемо

Друштво

6 37

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како је италијанска војска спречила да усташе отму Тита

31. 01. 2021. у 18:20

Друштво

1 15

ТИТО: НИШТА БЕЗ БАТИНА! Стенограм разговора Јосипа Броза са српским партијским руководством 1971.

06. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 5

СМИШЉЕНЕ СМУТЊЕ ЕЛИТЕ: Михаило Ђурић и његов асистент Данило Баста као да су имали стаклену куглу из које су видели судбину Југославије

05. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

БРИОНСКЕ ОДЛУКЕ О СУДБИНИ НАРОДА: Шта су говорили Јован Ђорђевић, Андрија Гамс и Коста Чавошки о уставним променама у СФРЈ

04. 02. 2021. у 13:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације