СРБИЈУ ЈЕ БРАНИО И СА ЈЕДНИМ ОКОМ: Генерал Владимир Лазаревић је био командант руском добровољцу Алберту Андијеву, преминулом од ковида

КОРОНА је узела живот још једном хероју, ратном добровољцу Алберту Ахсарбековичу Андијеву, који је 1999. године дошао у Србију, спреман да погине као Србин за Косово и Метохију.

Фото приватна архива

Напустио је овај свет у ковид-болници у Батајници, и отишао у славу, придруживши се небеском строју сабораца са Кошара, Паштрика, Шаре...

- Алберт је био руски горостас који је прешао хиљаде километара да би постао нови српски Обилић - сећа се с тугом генерал Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса.

- Дошао је спреман да свој живот да за Србију, која је постала његова друга отаџбина. Када је дошао у команду Приштинског корпуса, захтевао је да га распоредимо тамо где је најтеже.

Фото приватна архива

Изванредно обучени снајпериста упућен је у 549. моторизовану бригаду, после рата одликовану Орденом народног хероја за јуначку одбрану граничног појаса Србије према Албанији. Андијев се борио на целом фронту од око 90 километара, од карауле "Митар Војиновић", у области Ђаковице, до тромеђе са Македонијом и још 60 километара државне границе према Македонији.

- Он је био јунак херојске бригаде која је сковала изреку: "Нема назад, назад је Србија!" - потресен је генерал Лазаревић.

ЈУНАК Алберт Ахсарбекович Андијев,Фото Depositphotos/ Принтскрин

- Они су зауставили све нападе у којима су учествовали албанска војска, терористи с Космета, Атлантска бригада, састављена од Албанаца, коју је послао Вашингтон, инструктори НАТО, плаћеници и ко зна ко још... Наш Рус Србин био је увек тамо где је најтеже.

Андијев је често говорио да човек не може да избегне смрт, али да она не сме да буде узалудна:

- За мене није никада није било питање да ли ћу умрети, већ да ли ћу испунити задатак, да непријатеља нема иза мојих леђа, а да оног испред себе онеспособим за борбу. Смрт није разлог да се задатак не изврши.

Ни када је 5. маја 1999, у окршају са терористима код Суве Реке, погођен у око, Андијев се није предавао. О том дану говорио је: "Снајпер сам пребацио на друго раме, језиком сам обрисао нишан од крви и наставио да пуцам".

- Није му страдало само око, погођен је и у руку, а чим је дошао себи у болници у

Приштини, хтео је да се врати у јединицу, па смо морали да га пребацимо на ВМА у Београд - сећа се генерал Лазаревић.

Сећање Генерал Владимир Лазаревић, Фото приватна архива

- Чим је залечен, вратио се у бригаду, у ватру најтеже, преломне, битке на Паштрику, када су непријатељи уложили све снаге да сломе одбрану Србије и омогуће копнену инвазију НАТО. Нису успели захваљујући људима као што је био Алберт Андијев, а таквих је било много у херојској 549. бригади. Зато је дошло до ситуације незабележене у историји ратовања, да Америка шаље своју стратешку авијацију, која је спржила цео Паштрик, али није победила неколико стотина српских бораца. Међу њима се истицао наш Рус Србин, наш Обилић Андијев, који је сину Лазару оставио завет: "Не смеш да волиш Русију више од Србије и не смеш да волиш Србију више него Русију. Мораш да их волиш подједнако!"

Ни народ, ни витезови не измишљају ратове, говорио је Андијев:

- Ратовање измишљају они који о ратовању немају појма и који ниједном нису осетили како је то изгубити сина, ћерку, фамилију, пријатеље...
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације