ДЛЕТО ПО ПРИЗИВУ ПРЕДАКА: Четири деценије стваралаштва вајара Милутина Ранковића из Лајковца

ВАЈАРСТВО је за мене призив предака. Не каже се бадава да је и најмлађе дете старије од сваке древне грађевине јер носи гене ко зна колико генерација. Тако ни код мене није било дилеме, јер одмалена, пре поласка у школу, у радионици мога давно почившег деде Живорада, мајстора на железници, на којој су били запослени безмало сви Лајковчани, дочепао сам се длета и у дрвету, камену, почео да стварам неке резбарије, чак и ликове. Многи који су то видели, говорили су: "Овај мали мора бити живописац".

Милутин Ранковић у свом атељеу у Лајковцу / Фото Б. Пузовић

Ово говори Милутин Ранковић (57), вајар из Лајковца, који је управо навршио четири деценије уметничког стваралаштва, испод чијег су длета и чекића изашле на стотине скулптура и икона у дрвету и камену. Од прве на којој је учествовао, међународне "Рад, мир, слобода", у Сарајеву 1984. године на Зимским олимпијским играма, до данас, Ранковић је имао више од 250 изложби у Србији, региону и свету.

- Надимак, а вероватно и старо презиме мојих Ранковића је Кулача, што је свакако одредило моје уметничко бављење - каже Милутин. - Од Превлаке код Тивта у Црној Гори, где су их звали куљаче, преко Дурмитора, ужичког краја, до Војводине, где су биле кулаче, постојале су дрвене куће које су могле да се премештају, јер су наши преци често мигрирали. Те куће су се кушачиле или кулачиле, померале, а да би се склопиле или расклопиле било је мајстора који су то умели да раде. Касније, када су те куће постале статичне, мајстори су их украшавали резбаријама. Неки мој предак сигурно је био тај мајстор. Отуд моје бављење длетом и чекићем.

УМЕТНИК вели да Ранковићи - Кулаче потичу из колубарског села Стрмова, где су се у време Кочине крајине доселили из Дробњака у Црној Гори, братства у Косорићима код Шавника, које је том племену дало највише војвода, чак девет. Један од њих, Мирко, учествовао је у Косовском боју, а у Косорићима су изградили, каже, цркву у 13. веку, само годину дана млађу од манастира Мораче...

- Тај призив предака, сигуран сам, заслужан је што сам 1997. године, у Митрополији црногорско-приморској постао свештени иконописац и дрворезбар, уз јемство еминентних стручњака Музеја примењене уметности у Београду и Музеја Српске православне цркве - поносно каже Ранковић. - Томе је чинодејствовао, у царској лаври Светот архангела Михаила, на Превлаци код Тивта, отац Иларион Ђурица, уз благослов сада блаженопочившег митрополита Амфилохија. То и није случајно, јер је митрополит Амфилохије био духовно чедо Аве Јустина Поповића, у манастиру Ћелије код Ваљева. Опет, не чуди, што је река Колубара из свог корита баш пред мене изронила колубарски храст у ком сам открио скулптуру митрополита Амфилохија, коју је сама природа извајала. Моје је било да само длетом дорадим лик.

ДЕЛА лајковачког уметника, који је један од оснивача Српског академског друштва "Византија" у Београду, добитник између осталих признања Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Медаље Савеза Срба Француске и Грамате Савеза уметника Руске Федерације, налазе се у музејима и колекцијама широм света. Његова скулптура, као јединог страног аутора, изложена је у Богородском музеју у Москви, а у престоници Русије, на Факултету уметничких заната одржао је мастер-час.

- Где год сам излагао, сви су непогрешиво говорили да сам из Србије, очигледно постоји неки препознатљив рукопис - каже Ранковић. - У мојим делима су старословенски ликови и божанства, затим период Немањића, можда најзначајнији за српски народ, онда ликови динарских горштака, што се код мене, кажу стручњаци, у потезу длета препознаје. Овековечен је уметнички венац који ме окружује, од Балкана до колубарске котлине, где живим, а кроз скулптуре покушавам да очитам генетски код предака. У сан ми, опет, неретко, долазе сви ти безимени резбари дрвених кућа, кола и кошева, крстова по некрополама, и вазда ми дарују нову инспирацију да стварам.

НИЈЕ СВЕ РЕЧЕНО

- САМ приступ дрвету, храстовина која је провела векове под земљом или на дну реке Колубаре, напросто оживе везу са давним временима и прецима - каже Ранковић. - То је директна веза с њима, што се, уосталом, види у мојим радовима. За ове четири деценије, стварам у три правца под утицајем експресиониста, затим духовности, односно Византије и средњовековне Србије, те народне уметности, у којој је на мене највећи утицај оставило књижевно дело Марка Миљанова, о чојству, јунаштву, обичајима, култури. Имам још много тога да кажем у уметности, жељан сам длета и чекића са истим жаром, као када сам почињао.

Препоручујемо

Србија

0 1

ДАН ДРЖАВНОСТИ У ШАПЦУ: Почаст мишарским јунацима

16. 02. 2021. у 09:42

Србија

0 0

ЗАХВАЛНОСТ ОД СРБА ИЗ ПАРИЗА: Медаља вајару и свештеном иконописцу Милутину Ранковићу из Лајковца

12. 08. 2020. у 08:21

Култура

0 0

ОДЛОЖЕНА ИЗЛОЖБА СКУЛПТУРА И РЕЉЕФА: Крагујевчани због короне неће моћи да погледају радове Вукашина Миловића

17. 03. 2021. у 22:35

Култура

0 0

СКУЛПТУРЕ И РЕЉЕФИ ВУКАШИНА МИЛОВИЋА: Изложба у Галерији „Мостови Балкана“ у Крагујевцу

15. 03. 2021. у 21:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације