ОВО СУ НЕКИ ОД МУРАЛА КОЈЕ ОБОЖАВАЈУ СТРАНЦИ У БЕОГРАДУ: Вођене туре у престоници са разгледањем уличне уметности све популарније (ФОТО)

ГОТОВО да нема зида, ни фасаде на Горњем или Доњем Дорћолу без графита, мурала или интервенције у јавном простору. На десетине њих шаљу најразличитије поруке, настали су у различитим периодима, неки су прекречени, тј. „прегажени“, па су на њиховом месту осванули нови, док су други обновљени…

Фото: В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ

Ова врста уличне уметности у Београду све је популарнија и све је више вођених стручних тура у којима се обилазе најатрактивније локације: оба Дорћола, Врачар, Топчидер, Хиподром, Блок 45. Репортер „Новости“ прошао је туру по Горњем Дорћолу, односно најужем центру града, са историчарком уметности Љиљаном Радошевић, која се већ две деценије бави „стрит артом“ и спрема докторат на ту тему, као и са људима из организације „Street art Belgrade“, која организује овакве туре, врло често у сарадњи са општинама.

Да је улична уметност процветала од почетка короне и затварања многих институција, потврдила нам је Љиљана Радошевић, која најављује најмање две стручне туре месечно.

Горњодорћолска рута креће од једног од првих сачуваних мурала, у Рајићевој улици, који су 1984. осликали студенти и професори Ликовне академије.

- Пре тога је сликар Лазар Вујаклија урадио мали мурал у тадашњем Булевару револуције, а 1979. је осликао сводове на улазу у Генекс палату на Новом Београду. Почетком седамдесетих су студенти из Латинске Америке, из Бригаде Салвадор Аљенде, осликали зид СКЦ-а. Он је недавно рестаурисан, али је и даље у лошем стању – каже Радошевић.

А онда је, уз спонзорство ондашње „Југобанке“ и у договору са челницима Београда, професор Чупић организовао студенте Ликовне академије да осликају мурал у Рајићевој. Човек на муралу, који је уједно и учествовао у његовом сликању, јесте тадашњи студент, а садашњи професор Факултета примењених уметности, Мирко Огњановић. Убрзо је проф. Чупић ухапшен под образложењем да његова екипа није добила дозволу Завода за заштиту споменика културе, па је Факултет морао да гарантује да мурал нема политичких конотација и да имају „зелено светло“ Града, да би ухапшеног пустили.

Упркос овом инциденту, Београд је препознао важност уличног сликарства, па је наручио мурале пред Конференцију Покрета несврстаних, 1989. Тако су никли мурали у Кнез Михаиловој и код Филозофског факултета.

Графити су у Београд стигли осамдесетих, али нису заживели све до средине деведесетих, када се издвојио графити уметник Миша Јенс, познат и као „тата“ графитера. Њихова „мека“ био је београдски блок 45, а многи и данас постоје јер их чувају станари из комшилука. Чак и познати графитери тамо воде своје ученике на неку врсту „праксе“ и „обуке“.

- То је био период када су неке земље увеле нулта толеранцију на ову врсту уличне уметности, јер је она свуда, па и у нашој земљи, забрањена уколико уметници немају дозволу. После десет година Финска је схватила да је за уклањање графита потрошила толико новца да је могла да изгради још једно крило метроа – каже Радошевић.

Друга станица на вођеној тури је сасвим мали цртеж на керамици са рамом, непознатог аутора/ке. По граду има све више ових ситних интервенција на фасадама од најразличитијег материјала - дрвета, керамике итд, и толико су мали да их спазе само посвећеници и заљубљеници.

Трећа станица је Улица 1300 каплара, у којој се могу наћи примери различитих графита: од почетничких, тзв. тагова, на којима графитери вежбају слова пре него што изграде сопствени стил, до тзв. „throw-up“, графита који се раде великом брзином, на већем простору. Највиши степен умећа су такозвани „piece“-ови (скраћеница од masterpiece, односно ремекдело), чији аутори, са већ препознатљивимим стилом, заслужују титулу краља, тј. кинга, и потписују се круном.

Током деведесетих, графити уметност се спаја са брут артом, ланд артом и различитим врстама перформанса, а са појавом интернета, и повезивањем америчке и берлинске сцене, као најпознатијим, добијамо оно што данас виђамо на зидовима. Када су рађени без дозволе, илегално, радови спадају у стреет арт, а када су рађени легално, категорисовани су као нови мурализам. Графити су, дакле, претеча мурала, а један од занимљивих примера у Улици 1300 каплара, је Човек-птица који плаче, а потписао га је 2016. Биск, који се пре тога, као графитер, потписивао са Сектор.

Посебно занимљива је четврта „станица“ на вођеној тури – позадина здања ПМФ-а. На њему је било много графита који су прекречени, да би уместо њих никли нови. Од старих, остао је само један. Велики мурал посвећен реге музичару Едију Гранту, у „Партизановом дресу“. Ово је највиши мурал из едиције Партизановог треш романтизма, који је наручила Група ЈНА. Зашто треш романтизам?

- Треш зато што је уметник свестан да подстиче наше најбазичније емоције, а романтизам зато што су на муралима познате личности којима се на овај начин одаје почаст. То је рађено у 19. веку, када су у јавном простору стално ницале скулптуре заслужних уметника, мислилаца, војсковођа и других – каже Радошевић.

Први мурал „гробарског треш романтизма“, како је назван покрет, био је посвећен писцу Душку Радовићу, а уследили су посвећени Милени Дравић, Драгану Николићу, Џорџу Орвелу, Зокију Радмиловићу, Тањи Бошковић, Цанету из „Партибрејкерса“... Све их ради исти уметник, по професији рестауратор, који је завршио на Академији зидно сликарство и жели да остане анониман. Како Радошевић каже, од четири до шест ујутру слика мурале, а онда се истушира, обуче и оде на посао.

Еди Грант је заслужио „Партизанов“ дрес је је приликом једног гостовања код водитеља Ивана Ивановића, када му је овај поклонио „Звездин“, скинуо сако и испод њега је имао „Партизанов“!

Foto: Фото: В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ

POGLEDAJ GALERIJU

Занимљиво је да је, пошто је управа ПМФ прекречила претходне мурале, уметник који се потписује као Вудемн, а бави се и филозофијом и писањем, оставио стенсил са нацртаном руком која држи спреј и текстом „У случају панике уништити зид“.

Ту су и стенсили (шаблони) чувене уметнице Јане Даниловић, коју је „Конверс“ ангажовао у осликавању кампање за родну равноправност, као и Јоде Згужваног, препознатљивог свом заштитном знаку - псу. Реч је о његовом псу Паксу, Јодином алтер егу. Ту су и шаблони ТКВ (Тхе вила краљица), као и огромни мурали Енда Вупера, Лотрека и групе МФС, код „Алонса“, настали 2013-2018. Лотрек, један од оснивача групе МФС, радио је са два брата близанца, Вубеком и Кцисом. Браћа су уписала графички дизајн у Бечу и постала праве звезде у Аустрији.

Иначе, како каже Радошевић, на уличној уметничкој сцени готово да нема аматера, ако се изузму навијачи и реализатори политичког, тзв. герила маркетинга. Зидове Београда украшава најмање 10 свршених архитеката, исто толико сликара, мноштво графичких или дизајнера ентеријера, керамичара итд.

Посебну пажњу туриста привлаче мурали преко пута галерије „Пароброд“. Осим „гробарског треш романтизма“, ту је и велики мурал удружења „Курс“, које се бави званичним осликавањем мурала и левичарске је провинијенције. На супротној страни улице је паркирани бицикл, који је на зиду оставио иза себе гостујући уметник Мик О Донел.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације