БОМБЕ И СИРЕНЕ КАО СЕЋАЊЕ НА ДЕТИЊСТВО: Потресна сећања деце на НАТО агресију 1999. овековечена у књизи (ФОТО)

СНЕЖАНА из Бресја, поред Косова Поља, имала је 14 година када је почело НАТО бомбардовање, 24. марта 1999. Ноћи и ноћи провела је са породицом у подруму дедине куће, уз звуке јаких детонација, јер је константно гађан аеродром "Слатина".

Фото. Архива "Новсти"

Спавали су на клупама, душецима, некад на ћебету, само са мајкама. Очеви су били мобилисани, или су стражарили у улици на смену.

- Страх је увек био присутан. Тада од бомби, а пре тога од напада на наше село, од киднаповања, убиства... Страх од мрака кад легнем и питање да ли ћемо се ујутру пробудити живи - прича Снежана.

Касније се живот одвијао "нормално", осим што би свакодневно ту "нормалност" прекинула понека бомба, која би пала у околини.

- Већ смо знали да разликујемо беспилотне летелице и бомбе. Деда нас је упозоравао да ако у дворишту приметимо нешто жуто, односно касетну бомбу, то не дирамо и да се брзо склањамо. Хвала Богу, није их било. Мој разред, крајем маја, одлучио је да обележи малу матуру. Скупили смо се у неком локалу и обукли се најлепше што смо умели, углавном смо позајмили одећу. Почастили смо се соковима, пустили неколико песама и онда су нас сирене послале кући. Тада сам последњи пут видела цело друштво из основне.

Снежанину, али и многе друге приче људи који су били деца у време НАТО агресије на СРЈ прикупила је са друштвених мрежа Адријана Јевтић, а укупно њих 111 наћи ће се у књизи "Дневник једног пролећа, 78 дана", у издању новосадског "Прометеја".

Фото: Приватна архива

- Моја породица се за време НАТО агресије крила испод степеништа наше куће у Остружници, а ја сам три месеца спавала на замрзивачу, где су ми импровизовали кревет - прича Адријана. - Јако сам се плашила, буквално сам се тресла, за разлику од садашњег мужа, коме је отац у почетку рекао да нема чега да се плаши, да авиони имају своје мете и да то није он. Тако је лакше прошао кроз цео тај период.

На идеју да прикупи најразличитије приче тадашњих малишана, Адријана је дошла због многобројних туриста са којима се, као запослена у туризму, свакодневно сретала, а које је веома занимало бомбардовање и деведесете године. Тражили су да обиђу порушену зграду Генералштаба и друге гађане локације у Београду. Почела је прво да прикупља сећања пријатеља и колега, а онда и непознатих људи преко друштвених мрежа.

- Дирнуло ме је то што су многи осетили потребу да поделе своје највеће страхове, па и губитке. Некима је једино живо сећање из раног детињства управо бомбардовање, други су изгубили најрођеније - каже Адријана.

Међу записима о страшним недељама које су преживљали грађани наше земље је и сећање Николе из Београда који је имао непуне четири године кад је почело бомбардовање. Његова породица се са Звездаре преселила у стан маминих родитеља, у Ковилову. Дечак је убрзо у новој средини стекао другаре, али су игру повремено "кварили авиончићи", како су их звали.

- Четири авиона као симбол ваздушне опасности могла су се видети на једној ТВ, у горњем десном ћошку, одмах испод часовника. Авиончићи су мајци били знак да ме одмах покупи са игралишта, а мени да је игри крај. Мрзео сам их. Безброј пута бих утрчао у кућу да проверим да ли су авиончићи стварно у ћошку или ме она зафркава. Увек су били тамо - прича Никола.

Фото: Архива "Новости"

Кревет у његовој соби вазда је био уредно намештен, јер није спавао у њему, већ испод великог кухињског стола, са мамом и татом. Обожавао је кућице, скровишта и заклоне, па је то доживљавао као игру. А када би се од детонације затресли лустер, прозори и ролетне, мислио је да је олуја. У ноћима када је "олуја" била опаснија, прелазили су у суседни улаз, у комшијску вешерницу.

- Када је тата радио, а "олуја" била јака, комшије Влада и Цале су преносили мене и маму, којој је била сломљена нога, у вешерницу - и данас се сећа Никола.

А онда је једне ноћи заспао и сањао како стоји испред зграде, гледа у небо, ведро и пуно звезда, без "олује". Одједном се зачуло шиштање и убрзо се видело светло које, како каже, раздањује ноћ. Светлост је невероватно брзо прешла преко комшијске зграде, да би белину одједном заменио наранџасто-црвени блесак. Никола се пробудио и одмах испричао мами. Ујутру су сазнали да је погођена бензинска станица која је служила за снабдевање пољопривредних машина, па је експлодирала и позамашна количина горива. Дечак је све то видео у сну!

Никола каже да нема трауме од бомбардовања, али се и даље плаши звука сирене за ваздушну опасност.

Препоручујемо

Друштво

2 9

НОЋ КОЈУ СРБИЈА НИКАДА НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ: Вести су прекинуте у 2.06 сати, а НАТО бомбе убиле су 16 радника РТС-а (УЗНЕМИРУЈУЋИ СНИМАК)

23. 04. 2021. у 08:43

Друштво

0 0

ПРОЈЕКТИЛ ИСПАЛИЛА ЖЕНА ПИЛОТ: Ужичка пошта - како је НАТО уништио један од симбола модерног града који ни до данас није обновљен

23. 04. 2021. у 10:22

Друштво

0 4

НЕМА КАЗНЕ ЗА ЗЛОЧИН У РТС: И ове године породице и запослени у националном сервису сећају се 16 убијених медијских радника

22. 04. 2021. у 21:17

Друштво

1 5

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Немачка више не ратује, сем кад бомбардује Србе; Шредер за време НАТО агресије позвао Немце да "стану уз своје војнике"

18. 04. 2021. у 16:23

Друштво

4 7

КЛАРК УБЕЂУЈЕ СВЕТ ДА ЈЕ ХУМАНИСТА: Историчар Миле Бјелајац о лицемерју генерала САД и злочину алијансе 1999.

18. 04. 2021. у 12:00

Друштво

10 20

НИКАДА НЕЋЕМО ОПРОСТИТИ: На данашњи дан НАТО убио трогодишњу Милицу Ракић

17. 04. 2021. у 00:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације