ПОНОСАН САМ НА КОЖУХ ЗА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА: Последњи бијељински ћурчија Ђорђе Дрвеница скинуо таблу са своје занатске радње

СКИДАЊЕМ табле са своје занатске радње, последњи бијељински ћурчија Ђорђе Дрвеница (74) као да је затворио књигу о једном времену бијељинског занатства, коју су деценијама уназад исписивали опанчари, сајџије, абаџије, ћурчије, ужари...

Фото Б. Милошевић

А све је почело давне шездесете године прошлог века, када је једног јутра Ђорђу мајка рекла да га отац Брано, познати бијељински ћурчија, очекује у радњи...

- Нисам волео школу, радије сам јурцао за лоптом, па је отац, због неколико кечева у школском дневнику, одлучио да учим занат код њега. Тог јутра, у радњи ме сачекала радна кецеља, коју нисам скинуо у наредних шездесет година - прича Ђорђе. На почетку шегртовања, мој задатак је био, да дођем у радњу пре оца, почистим шта је остало од претходног дана. Једног јутра, нешто звецне испод метле, погледам, оно пет динара. Узмем и ставим на полицу, па кажем да сам нашао петодинарку. Тада си за пет динара могао купити пет најбољих колача у посластичарници... Након неколико дана, опет чистим, кад, оно два динара. Опет узмем и ставим на полицу. Сутрадан ме отац позове, посади на столицу прекопута себе, и каже - Ово сам ти ја оставио да их нађеш, да видим хоћеш ли да крадеш, или ћеш бити поштен. Немој никада да крадеш, јер, ако нас десет ради, а само један поткрада, лоше нам се пише.

То је био први тест, тест поштења, који сам положио, и тако је остало све ове године, до дана данашњег, присећа се Ђорђе.

 

Фото Б. Милошевић

Тих година, радни дан је почињао у пет сати ујутро, а завршавао у шест по подне. Занатска улица је, посебно пазарним данима, била закрчена коњским запрегама - људи са села су продавали житарице, поврће, сир, кајмак, млеко, а онда, куповали ужад, шубаре, кожухе, опанке...

- Доста се радило, али се доста и продавало и зарађивало. Са оцем сам ишао у набавку материјала у Суботицу, Загреб, Нови Сад, Сплит. У Сплит су нам стизале јагњеће коже из Аргентине и Уругваја, од којих смо правили изузетне шубаре. Годишње смо израђивали преко 600 кожуха и шубара, и све бисмо продали, ова роба је имала своју муштерију. Седамдесетих година, од ћурчијског заната сам могао купити нови ауто, а данас не успевам измирити ни режијске трошкове.

Све се окренуло наопачке. Људи више не гледају квалитет, можда и због сиромаштва, па се у продавници половне робе, за двадесет марака (10 евра) обуку од главе до пете.

 

Фото Б. Милошевић

- Урадио сам хиљаде шубара и кожуха који су стигли до Америке, Канаде, Аустралије, и земаља широм Европе... На један кожух сам посебно поносан, који сам на позив београдске Патријаршије, својевремено урадио за патријарха Павла. Патријарх ми је појаснио само неке детаље, и урадио сам испрве, диван кожух на који није имао ниједну замерку. И Валентин Инцко, високи представник међународне заједнице у БиХ, пожелео је да има кожух, па сам и њему урадио... Нажалост, дошао је крај ћурчијском занату, као и опанчарском, абаџијском... Одавно су одбачени природни материјали, кожа, вуна, перје, завукли смо се у синтетику и вештачке материјале. За последње четири деценије, нико ми није ушао у радњу и довео дете да учи овај занат...

Мајстор Ђорђе, док скида таблу са радње, каже, да више нема снаге да се бори са бирократијом, наметима, порезима,затезним каматама, и свим и свачим што прати ово чудно време које данас живимо.

Радња, у којој време као да је стало, са мирисом уштављене коже, који је испуњавао и душу мајстор Ђорђа претходних шездесет година, већ личи на музеј занатства.

Ту је тезга за кројење, стара преко 120 година, набављена од Јохана Рида из Новог Села, сингерица произведена у Бечу 1921. године, калуп "шајтов" за проширење шубара, мајсторска столица стара 140 година...

Фото Б. Милошевић

Код мајстора Ђорђа свакодневно наврате виђенији Бијељинци, доктори, новинари, адвокати... Дођу да попију кафу, и да се присете неких добрих, старих времена. Нижу се успомене, уз мирис уштављене коже, и брезе која је изникла из бетона поред радње...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације