МАТИЋЕВЕ РУКЕ И ЊИМА СТВОРЕНО: Сећање на великог песника поводом 125 година од његовог рођења

Пише: Растко Лончар

28. 06. 2023. у 17:00

НА већини фотографија на којима се налази Душан Матић (1898-1980) постоји једна (не)вољна загледаност у песникове руке.

МАТИЋЕВЕ РУКЕ И ЊИМА СТВОРЕНО: Сећање на великог песника поводом 125 година од његовог рођења

У њих гледа Матић, у њих се нехотично загледамо и ми. На већини фотографија, песникове руке имају став, у смислу у ком су оне као посебан ентитет. Ниједан наш писац нема такве портрете (они су већински усредсређени на погледе). Матић је гледао у руке, и увек је знао шта да учини са њима, макар то значило да ће комплетно његово тело изгледати као да је у грчу. Пођимо од ове замишљености у кратко подсећање на великог песника Багдале, а онда се вратимо, још једном, Матићевим рукама и потенцијаном одговору на смисао њиховог присуства, и песниковог трајућег присуства у нашем времену.

Рођен у чиновничкој породици, Матић је прешао Албанију као средњошколац, школовао се у Француској, дипломирао филозофију, и са Растком Петровићем из Париза донео новости о надреализму. Марко Ристић и Милан Дединац су међу првима прихватили нову поетику, и тако се у Београду развијала можда најинтересантнија надреалистичка група (после оне у Паризу). Матић је потписао неколико француских надреалистичких манифеста, уређивао је надреалистичка гласила у Београду, истовремено бивајући гимназијски професор и надахнуће ученицима. Први је писао о Јавној птици Миме Дединца, најлепше разумео Тина Ујевића, отварао пут Оскару Давичу и Љубиши Јоцићу. Илустровао је Дружину 'Пет петлића' Александра Вуча, а са њим објавио и убрзо забрањену поему Марија Ручара. Раскинуо је односе са Ристићевом надреалистичком групом, иако се ни раније није успрезао да сарађује и са другим надреалистима - мање познатим часописом Вечност Ристе Ратковића и Монија де Булија, и 50 у Европи Звездана Вујадиновића.

Са Ристићевом групом је раскинуо односе почетком тридесетих година, да би са Вучом - у маниру Иљфа и Петрова у СССР-у - објавио заједнички роман, Глухо доба. Након што је Давичо завршио на робији, и Матић је био хапшен, и потом пензионисан. Рат је дочекао у Београду, и ускоро ће бити затворен у Бањичком логору. Прича каже да је са супругом, Лелом, једног дана, неуспешно пошао у партизане фијакером. Након рата је заузимао значајне позиције у културном животу, превео је десетак значајних наслова са француског, да би 1952. и 1954. објавио прве самосталне наслове - Један вид француске књижевности и Багдалу. Од овог тренутка почињу проблеми за књижевне историчаре и оне опседнуте филолошким категоризовањима: где је тачно Душан Матић? Када код њега престаје филозоф, а почиње песник? Где у његовој прози романсијер не говори гласом врсног есејисте, и у ком то есеју Матић није поета? Постоји ли, као Душан Матић, иједан песник у тако дугом, вечно трајућем говору свету, и тако експлицитном дијалогу са собом?

Душан Матић, који је први донео глас о Бекетовом Годоу, који је у Удружењу књижевника обнародовао појаву песника Миодрага Павловића, који је показао пут песнику Јовану Христићу, Бориславу Радовићу, Милосаву Мирковићу и дочекао Црњанског по повратку у Београд, једини надреалист који је постао академик, чији је есеј о Бретону илустровао Хуан Миро - целокупно своје дело је провео у разговору са собом. Другима је откривао себе као трагаоца, а својим делом је пренео фрагменте са путовања која је немогуће мапирати, која су лажна ако се покушају копирати песникови кораци. Душан Матић је на њима непрестано замишљен, вечито запитан, и то је, пре свега, наслеђе које је остало након што се од њега, у име свих нас, опростио Иван В. Лалић.

Матићево дело је једно велико зар, низови постављених зашто, наднетости над променљивим ко, и бескрај уочених дешавања, константи и неминовности. Цео песник стаје на границу онога што јесте, и запитаности због разлога таквог поретка. Сам Матић је веровао да као песник постоји док пише - не пре, нити после, и стога не треба чудити што је његов стан у Војводе Добрњца 26 увек за госте имао младе песнике, чак неретко и оне који се нису слагали са "идеологијом " надреализма. Фигура Душана Матића је фигура песника који је вјечито чуђење у свијету (А. Б. Шимић).

На крају, вратимо се песниковим рукама. Њихово упечатљиво присуство на фотографијама, показатељ су, можда, једне несумњиве Матићеве опседнутости трагањем и стварањем.

Поглед песников у сопствене руке, имање нарочитог места за њих, сведочанство су тога да је песник прешао границе конвенционалног стварања и пренео их и на портрете, као и да је био стваралац целим бићем. Загледан у руке, Матић гледа у моћ стварања, којом је једино могуће одговорити на питање смисла човековог постојања у свету.