КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Свет којег више нема
ЗБИРКА песама Радосава Стојановића "Стазе и пртине" ("Ревнитељ", Ниш 2022) својеврсна је лирска ретроспектива једног света којег више нема.
Фото: Приватна архива
Није необично да то буде тема једне књиге. Многи песници, кроз историју књижевности, као и наши савременици, сећају се сопственог детињства као повлашћеног времена, ближњих којих више нема, родног краја из којег су одавно и заувек отишли... Свако од њих, наравно, то чини, на себи својствен начин, у складу са сопственим сензибилитетом и поетиком.
Шта је онда специфично у вези са овим ствараоцем? То што је он један од најзначајнијих писаца са југа Србије, што је важан глас у савременој српској књижевности који је, поред бројних песничких збирки, драма, публицистичких књига и аутор збирки прича и романа од којих су неки сигурно остали трајно уписани у меморију пасионираних и захтевних читалаца. Овде ћемо споменути тек неке: "Дивљи калем", "Ангелус", "Месечева лађа", "Три хвата неба", "Земаљски дни Наде Кристине".
Пишући у било којем жанру, на дијалекту или пак на стандардном књижевном језику, овај уметник нас упознаје са светом о којем скоро да не знамо ништа. Реч је о просторима Црне Траве на којима, према последњем попису, живи нешто мање од 1.100 становника, особито о селу Млачишту, које је, према попису из 2011. имало 20 становника. Радосав Стојановић тај свет брижљиво, готово реликвијски, чува, враћајући се на сва његова митска места, на веровања и легенде, обичаје и свакодневни живот - у прошлости - док је ту још увек било људи, у свет који је - књижевно уобличен - увек у аури Сунца и Месеца, мистике коју они носе, а која утиче на лирске јунаке, на оно што они осећају, говоре и чине.
Ту све пулсира од птичјих звукова, боја и мириса разноврсног биља, покошених ливада, различитих укуса, врелина и страсти, често оличених и у фаталним женама. Тако је, дакле, било некада. Сада, лирски субјект "Стаза и пртина", док траје његово "сушто путовање" и даље између моћи Сунца и Месеца, осветљен првим, а пресењен другим, неминовно се удаљава од времена када му је мајка раним јутром пртила завејане путеве - према школи - и потом брижно, са прозора породичне куће, очекивала његов повратак. Удаљава се од места среће, где су кошуте силазиле на појило, и где је, "у Васиљковици и на Големом риду" одбијајући откосе био у "чаробном усхиту" мислећи на Андријану. Удаљава се од времена плоти и плодности у којем је "Стамена / од крви и пламена" ("И би Стамена")...
Фото Промо
Тим идиличним и страственим сликама контраст су оне изразито натуралистичке којима је приказано наличје тог живота, мука и духовна снага обичног човека тог поднебља који, кад није у печалби, далеко од благости дома и ближњих, јесте у пољу или брине о "благу" (домаћим животињама) настојећи да стоички издржи увек присутне манифестације зла:
"Никада нисам размишљао о томе / Како је било мом оцу / Када је морао да убије најбољег бика из наше штале / Јер му је неко од комшија колцем поломио кичму / А како је тек било бику - сеоском ћаји! / Никада! // А помагао сам му као дечак држећи поводац / Да га мацолом у челенку / Потом прекоље, одере, среди, распастрми / И гледао како загрцнут / На длану држи / Његово врело големо срце / Још пуно живота" ("Неслућени бол").
Ову песму Радосава Стојановића због трауматичног, веома дубоког дечачког доживљаја, асоцијативно повезујемо с песмом Мирослава Максимовића "Упамтио сам то", с тим што подвлачимо значајну разлику - у потоњој клање животиње наслут је скоро долазећег, другачијег зла, у ком клање није ни нужност, ни милост.
Ипак, и лирски субјект у збирци "Стазе и пртине" размишља о тријумфу смрти, о земљи за коју кажу да више није његова, ни наша, о заумљу у којем ће се једног дана пробудити "са туђим језиком на уснама", али и о "миомирисима вечности [...] са камена и олтара" где је "наше откровење" - о Призрену ("Поћи ћеш са мном").
НАПУСТИЛА ГРАД И НА БАБОВИНИ ОДГАЈА ДЕЦУ: Млада Београђанка Александра одлучила да се пре 14 година врати у планинско село Власе код Врања
МОЈ тата се љутио на мене, говорио је, ја сам одатле отишао, а ти се враћаш, али ја сам одлучила и на крају је живот тако све уредио да на месту у планинском селу Власе, где је његова мајка Љубица одгајала тројицу синова и једну кћер, то сада радим и ја - започиње своју по много чему необичну причу тридесетшетогодишња учитељица Александра Љубић, књижевница, сликарка, супруга, одборница у скупштини града и, како каже, најважније мама Дарка (14), Ђорђа (10), Вељка (8) и Маријане (7).
10. 01. 2026. у 15:08
ФРАНЦУСКА ПРЕТИ ИЗЛАСКОМ ИЗ НАТО-а: Гласање у парламенту, бес према Трампу због Венецуеле, Израела и Гренланда
ФРАНЦУСКА је запалила политичку фитиљ-бомбу у самим темељима НАТО-а, у тренутку када се глобалне тензије убрзано преливају са периферије на саму структуру западног безбедносног система.
10. 01. 2026. у 06:30
СКРИВЕНА ПРЕТЊА ИЗ ВОЈНЕ БАЗЕ: Тајни град величине 100 Москви на Гренланду - дубоко испод леденог покривача
НАУЧНИЦИ упозоравају на озбиљан еколошки ризик од напуштене америчке војне базе Камп Сенчури, познате као „град под ледом“, коју је случајно поново открио НАСА-ин радар 2024. године дубоко испод леденог покривача Гренланда.
10. 01. 2026. у 15:43
Коментари (0)