СИМБОЛИКА ЗАВИЧАЈА И СВЕТЛОСТИ: Књижевно дело истакнутог српског писца Петра Сарића (1937-2023)

Марко Недић

12. 10. 2023. у 13:00

ОДЛАСКОМ Петра Сарића српска књижевност и култура изгубиле су свог најистакнутијег писца који је живео и писао на простору Косова и Метохије, истовремено и једног од наших најсамосвојнијих романсијера последњих деценија двадесетог и првих двеју деценија садашњег века.

СИМБОЛИКА ЗАВИЧАЈА И СВЕТЛОСТИ: Књижевно дело истакнутог српског писца Петра Сарића (1937-2023)

Петар Сарић је својим прозним делом био изразити књижевни тумач живота и културе српског народа у завичајној Црној Гори, док је последњих животних деценија стекао глас одлучног борца за слободу и права свог народа на Косову и Метохији. Зато ће његова постојана личност и дубоко национално осећање остати трајан знак високих етичких вредности значајних представника српске културе нашег времена.

Почетак свог књижевног рада обележио је поезијом. У пет песничких књига подједнаку стваралачку концентрацију усмеравао је и према завичају и према свом новом животном простору - Косову и Метохији - у којем је провео цео радни и стваралачки век, најдуже као уредник у новинским и издавачким кућама у Приштини, да би после Нато бомбардовања наше земље отишао у Брезовицу на Шари да ту живи и ствара.

Паралелно с књижевном, моралну димензију своје личности потврђивао је и друштвеним и културним активностима, најгласније познатим "Отвореним писмом" које је у име српског чланства тадашњег Друштва писаца Косова и Метохије 1985. године упутио нашим и страним јавним личностима, у којем је детаљно представио тежак положај свога народа у родном простору српске културе и државности. На сличан начин реаговао је и емотивним изјавама када се Црна Гора 2006. одвојила из заједничке државе са Србијом и када је након две године, упркос противљењу већине свога становништва, признала Косово као државу. Резултат такве активности била је његова књига публицистичких текстова о Косову и Метохији И времену се затурио траг из 2015. године.

У књижевним делима Петра Сарића стварни или имагинарни простор у којем се, са изузетком првог романа, Великог ахавског трга (1972), највећим делом одвија садржина његових романа, сведен је на простор његовог завичаја у Бањанима, на граници Црне Горе и Херцеговине, у којем је рођен и у којем је провео детињство и младост. У њему су епска традиција, патријархална култура и њене етичке и обичајне норме умногоме одређивале не само судбину колектива, него и појединачне животне путеве његових припадника и њихове реакције на догађаје из непосредне стварности.

Оне су условљавале и избор тема у Сарићевим романима Сутра стиже Господар 1 и 2 (1979, 1981), Дечак из Ластве (1986), Петруша и Милуша (1990), Сара (2008), Митрова Америка (2012) и Клобук (2021), као и типове његових књижевних јунака, њихов језик, психологију, морал и поступке. Зато је стварност његовог завичаја у прошлости, која се у великој мери пројектује и на садашњост, кључна мотивациона тачка његових најважнијих књижевних остварења. Завичајни простор је, међутим, у његовој прози подигнут на један виши емотивни и семантички ниво, који јој је омогућавао веома висок вредносни стандард.

И друга Сарићева животна средина, Косово и Метохија, за њега подједнако важна као и завичајна, веома значајно је условила његов књижевни рукопис. На један начин је уграђена у његово прозно, на други у поетско дело. У његовом првом роману ту средину је, на основу укључених социокултурних појмова, могућно идентификовати као косовскометохијску. У роману Сара породична историја његових главних протагониста вуче корене из косовског простора, у Митровој Америци један од важнијих књижевних ликова потиче са Косова, док се у Клобуку, последњем Сарићевом роману, простор Метохије доживљава као симболични простор српске историје и културе.

Такође се трагични положај нашег народа у садашњем времену, с веома потресном животном причом, тематизује у његовој јединој објављеној приповеци, у Сахрани у Сушићу из 2015. године. С друге стране, готово цело Сарићево рано поетско дело, синтезом завичајног и доцнијег животног искуства, садржи пројекцију целине и природне повезаности националног простора и његове историјске традиције и симболике. То такође значи да је поетски потенцијал понесен из завичаја и осмишљаван у косовскометохијском амбијенту интегрисан у саму структуру његовог целокупног књижевног дела.

У њему су, поред завичајне симболике и културноисторијског значаја који је носио нови културни простор, посебно снажно деловали и неки посебни књижевни мотиви. Међу њима је изузетан значај имао мотив светлости. Светлост је у његовим романима, као и у поезији, поседовала не само поетску подлогу и симболику, него и важну садржинску и значењску димензију. Она је у многим романима, од Саре, чији први део је у наслову имао реч "светлост", преко Митрове Америке до Клобука, истовремено била и пројекција наглашене емотивности књижевних ликова, посебно женских, и визија њиховог сањаног будућег живота.

Непосредно повезана с тематским и симболичким оквирима Сарићевих романа јесте и њихова изабрана садржинска основа, у којој се највећим делом тематизују односи у породици и у њеним неписаним правилима понашања и мишљења, посебно у тренуцима у којима на њих почну да делују закони индивидуалних емотивних потреба и измењених социокултурних чинилаца, а у последњим романима и великих историјских потреса. У том контексту посматрана, проза овог писца, с великим наслагама нагонског и архетипског у себи, одиста се у појединим тренуцима могла поредити с прозом таквих аутора какви су били Бора Станковић, Иво Андрић или Миодраг Булатовић.

Зато се у неминовном сукобљавању индивидуалног и колективног, личног и ауторитарног, поготово што је индивидуално трајно обојено скривеном емотивношћу и подразумеваном етичношћу, налази једна од најважнијих садржинских и значењских основа Сарићеве прозе. Та проза је, међутим, прекривена веома динамичном и експресивном нарацијом и синтаксом, у којима су богатством језика и стила додатно осмишљаване све важније особине његовог прозног рукописа.