КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Лепота и смрт

О ИЗДВОЈЕНОСТИ лирског субјекта, као и о значају песничке недоречености сведочи и нова збирка Драгана Јовановића Данилова "Кањони кроз нас" ("Архипелаг").

Фото: Приватна архива

И док је у мислима загледан у моћне кањоне, чији је један од "вазала", док ови са боговима деле "власт над светом" ("Кањони"), и док, попут својих јединствених претходника, сања "трешње у цвету", које "дозревају бурно", и док посебност тог догађаја метафорично преводи у еротско искуство поредиво са "последњом вечером" ("Трешње") у "похоти писања" ("Жива преписка") ..., и даље је "на свом острву" ("Још сам на свом острву").

Подстакнути дубином његових сензација и начинима на које их - и за нас - најчешће поређењима, метафорама и парадоксима сугестивно слика и храни наша пробуђена чула, питамо се шта је све за њега острво.

Имајући у виду култ голотиње, потне телесности, али и божансвеност женског као највишег принципа, који у овој збирци заузима посебно место, један од одговора био би - жена.

Свестан је лирски субјект, као мушкарац, чињенице да се "не може стићи даље од женских тела, тих острва у океану" ("Жене"). Но, он ипак иде много, много даље када се враћа сећањима на сопствено детињство, у позицију сина, у време када су се у њему, на плану подсвесног, већ обликовале песме, о чему сведоче стихови једне од оних из ове збирке које би се сигурно могле наћи у антологијама: "Бог није могао бити присутан свуда, па је зато створио, / тебе, мајко, да легнеш преко мапе света и у ципелама / за беспуће поведеш ме, као некад док бејах дете, далеко / од места пустих од обећања, даље од сваког трага. (...) Нисам ни мислио да је то могуће - постати сироче у зралој доби, / а опет остати син Вечне Мајке. (...) Певам ово из гроба: самом себи недостајем без тебе! / Мајко, све моје песме написала су твоја уста..." ("Опраштање с мајком").

Фото промо

Други одговор на питање шта би могло бити то острво јесте - Итака. Уколико прихватимо да је то одговор, онда бисмо наслов једне од песама могли разумети и као упозорење - "Још сам на свом острву". Коме би то упозорење могло бити упућено? Онима који са поезијом немају ништа; онима који се речима и (зло)делима расипају, онима које не занима ничија бол, који не разумеју да је "крваво људско срце екстериторијално подручје које не подлеже законима". И само то срце, онога који је лутао с пером, над белином папира, не довршавајући тако никада та лутања, а у недовршености, и неиспеваности, сагледавајући смисао, о чему сведоче и друге Даниловљеве збирке, суштински не одлазећи никуда, постаје својеврсна Итака.

Трећи одговор на поменуто питање могао би бити - саживот са смрћу. У овој књизи, наизглед парадоксално, уочавамо хармонију између пролећа и смрти, чак и када је реч о оним смртима које долазе упркос било каквој логици и које немају ништа са старошћу ("Дунав, разбојничка река"). Повезаност лепоте и смрти, та хармонија, верује лирски субјект, биће потпуна када се "све сломи о пролеће", када "из свега онога што је болело" изникну песме.

Песмама на "острвима" и о "острвима", у тишини која је заправо драгоцена "уштеђевина", без сувишка, у зрењу мастила испуњени су "Кањони кроз нас".

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Искуства града

23. 11. 2023. у 10:00

Додатак Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Мрачне стране човека

15. 11. 2023. у 13:00

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: На ивици опстанка

12. 10. 2023. у 08:00

Додатак Култура

0 3

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Свет којег више нема

04. 10. 2023. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације