ЈЕДНИМ ОКОМ НА ВУКА, ДРУГИМ НА ЊЕГОША: Друго коло сабраних дела академика Мира Вуксановића у издању Архива Војводине

ДВЕ године после првог, ових дана објављено је и друго коло "Сабраних дела Мира Вуксановића (1944), академика и једног од најистакнутијих и најнаграђиванијих наших писаца.

САНУ

У издању Архива Војводине, у 11 томова, издвојене су беседе, огледи, есеји, портрети, жанровски разноврсни текстови објављивани у часописима или као предговори у књигама, настајали у пола века, од 1972. до 2022.

У њима се огледа не само Вуксановићев рад у књижевности и култури, већ и оно што је учинио за библиотеке Матице српске и САНУ, као и за Андрићеву задужбину, чији је председник УО.

- У садашњим условима када књижевност више није свакодневна тема у разговорима, када Београд нема редовног књижевног часописа, када се нове књиге приказују пред малим бројем посетилаца, када је ђацима лектира постала досадна и када се на факултете уписује премало студената српске књижевности, морам рећи да се осећам као изузетак. Посебно сам захвалан приређивачима мојих књига чија су имена Мина Ђурић, Данка Кужељ, Бранко Вранеш, Александар Ћуковић и Ратко Чолаковић. Њихов сам дужник.

Сваки човек, а писац нарочито, има потребу да забележи тренутак који му је занимљив и за који мисли да је достојан памћења. Антологијски модел у таквом послу Вуксановићу је дао Иво Андрић у "Знаковима поред пута" о чему за наш лист каже:

- Мени као редовном читаоцу те књиге и њој сличних издања, наших и страних, није био циљ да запишем књишки доживљај. Двадесетак година, повремено, највише у радном и планинском летњем одмору, дотеривао сам, под бројевима, мале мисли, изреке, драмске и есејистичке скице, песме у прози, понешто од оног што сам негде чуо, успомене и директна запажања, увек у сажетом облику, у штиву које се лако чита. За такве радње смислио сам реч даноноћник под којим је равно две хиљаде записа. Три раније објављене књиге таквих бележака сада су први пут на једном месту и видим да се боље и друкчије међусобно споразумевају. Понекад их читам као да их је неко други написао и то ми доноси двоструки утисак: некад сам узбуђен и задовољан, а некад бих кренуо да изостављам.

Фото Д. Миловановић

Ништа необично, увек је тако.

Стари је међународни обичај да академици поводом избора казују своје приступне беседе.

Тако раде и редовни чланови САНУ, најпре по краљевском закону, а касније, и данас, на тематским скуповима.

- У три тома сам објавио све беседе академика из времена Српске краљевске академије, од 1886. до 1947. У предговорима сам саопштавао истину да су наши учени људи у ранијим вековима били свестрано образовани, радознали и одлични стилисти, да су писали јасно и о мало познатим научним областима. А онда сам добио прилику да и ја у САНУ говорим беседу, најпре о писању романа о речима, а касније да одаберем најдражу реч и саставим баладу о њој. Заједно с академским беседама, у истим корицама, окупљена су и моја свечана казивања на светосавске и свесрпске теме. Уз напомену да није једини писац који једним оком гледа Вука а другим Његоша, Вуксановић каже да су увек истовремено били преда мном и то би требало да је сваком српском писцу природно:

- Вук је правило, Његош је узор. "Смијешани" најлакше се узимају. У пола века сам писао о њима и сад је то срасло у целовиту књигу која стоји на Српском рјечнику и Горском вијенцу. Тешко је наћи сигурнији ослонац. Лаза Костић је имао обичај да прочитане књиге даје другима или да их баца "у кошар под шупу", али је Вуков "Рјечник" увек носио са собом и уписивао речи које тамо није нашао. Када сам живео у Сомбору, поведен Лазиним примером, пожелео сам да опишем песников петнаестогодишњи пут до знамените љубавне песме и то сам почетнички учинио. У томе ми је помагао сликар Коњовић који је Лазу добро памтио. С Коњовићем сам био пријатељ и о томе имамо заједничку књигу. У првом колу Сабраних дела је роман о мојим раванградским савременицима и тако се књижевни кругови састављају.Истичући да му је Иво Андрић редовна лектира и да је давно разумео да мора читати добре писце и то свакодневно, чиме се одржава "кондиција" и тако се бежи од лоших утицаја, Вуксановић каже:

- И десило се да могу у Андрићевој задужбини да се одужујем Андрићу и то са задовољством чиним. Текстови о Андрићу, настајали различитим поводима, сада су у истим корицама. Има правде што је тако. Учинио сам колико сам могао, а не колико би требало.

Не у целости, то и није могућно, већ само у примерима, у парчадима огледала, дао сам портрет двеју установа у којима делујем. САНУ и Матица су главне станице на мојем путовању кроз знање заслужних људи. То сам бележио као доказ да су библиотеке најбоља места за писца и да је посебно важан сваки покушај да се састави библиотека најбољих књига и писаца једне књижевности. Србима је такав књижевни "стуб" растао читав миленијум. Три четвртине посла смо пробраним примерима показали и већ петнаестак година пишем о томе, па се и то нашло, сада, на једном месту. За осам књига из другог кола аутор је одредио исти наслов - "Клесан камен", са очигледном жељом да покаже колико се трудио да буде клесар матерњих речи и колико је пожелео да оне живе "мирним животом камена".

- Ту су смештене моје беседе, огледи, портрети и есеји, ликови мојих пријатеља из књига и из живота, а међу њима је највише писаца, новинара и свих људи који су одлучили да буду служитељи књиге. Тај део Сабраних дела је можда најживљи, а свакако јесте најзанимљивији, јер се окреће на разне стране и доноси лепе вести о драгим људима из прошлог и нашег доба. Цела једна књига покрива завичајни предео, некад у лирском и заводљивом а некад и јетком приступу. Хронолошки су дате и речи са отварања сајамских смотри и других сусрета с књигама, као и свака реч захвалности коју сам упућивао као сићушну замену за добијена признања.

Откуцаји јавног часовника

- НЕМА сабраних дела у којима је све - каже Вуксановић. - Рецимо, дао сам тек одломке тематски распоређених интервјуа, али библиографија, у две целине, у пажљивом попису, прегледно даје све што сам у педесет година објавио. То доследно и стручно бележи Слађана Субашић. Библиографи су драгоцени сарадници, недовољно запажени, а без њихових путоказа не можемо. Кроз тематске мамце издвојио сам и путописне дневнике, као бројчанике који су заустављени, а сада сређујем своје свакодневнике што сам их упорно писао од првог дана 2000. до последњег дана 2003. Свуда, испод сваког аутентичног сведочења, стоје датуми, сати и минути, свуда се види како је почео да нас узима трећи миленијум и како је један писац покушао да сачува откуцаје јавног часовника који увек неподношљиво жури.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

СИМБОЛИКА ЗАВИЧАЈА И СВЕТЛОСТИ: Књижевно дело истакнутог српског писца Петра Сарића (1937-2023)

12. 10. 2023. у 13:00

Додатак Култура

0 0

БАЈА, КУДА ЋЕШ? О приповедачком умећу једног од највећих српских писаца Бранка Ћопића (1915-1984)

04. 10. 2023. у 18:30

Додатак Култура

0 0

КРАЈ ВЕНЕЦИЈЕ

04. 10. 2023. у 10:00

Додатак Култура

0 1

РАЗГОВОРИ СА САМОЋОМ: "Мостарске кише" Пере Зупца у рангу са "Не дај се, Инес", "Вером Павладољском", или Преверовом "Барбаром"

27. 09. 2023. у 13:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације