ЧОВЕК И ЗЛО: За разлику од добра, зло је "боље за мишљење" и стваралачки подстицајније

Бoјан Јовановић

05. 03. 2024. у 14:00

ОД многих прича које је човек створио, најзанимљивија је она о његовој животној авантури у којој је он као најсложенији плод еволуционог процеса настојао да се и историјски потврди као мислеће биће, homo sapiens.

ЧОВЕК И ЗЛО:  За разлику од добра, зло је боље за мишљење и стваралачки подстицајније

Фото приватна архива

Неизвесност у погледу адекватног остварења његовог природно датог потенцијала увећава ту занимљивост због његове склоности да подлегне искушењима негативитета у себи и изван себе. Иако сматра да зна ко је, човек је себи највећа тајна, често и сам изненађен оним што помишља, што говори и што чини. Позитивни аспект тих изненађења остаје у сенци оних негативних, изражених у свесним и несвесним тежњама и интересима да се другоме напакости, направи нека штета и учини зло.

Од времена када је еволуцијом стекао потенцијал да као креативно биће потврди себе и културом утемељи стварање свог света, он је развијао и могућности самоостварења. У култури се формира његова друга природа и у њеном амбијенту он постаје биће способно да контролише свој негативитет, кога се он, упркос тој способности, и неконтролисано ослобађао. Ирационално у њему битан је чинилац његовог постојања, а моћ рационалног исказивао је не само способношћу контролисања природних импулса и њиховим адекватним ослобађањем у културном контексту, већ и могућношћу чињења зла. Било, дакле, да има ирационални или рационални предзнак, његов идентитетски потенцијал се остваривао и у негативном односу према другом. Уколико је фрустриран и ускраћен да се креативно самопотврди, појединац то чини повишеном агресивношћу и деструкцијом према другима.

Потребу да разуме све оно што се око њега и у њему догађа, човек показује и у тежњи да разуме корене и свеприсутност зла у свету. У тежњи да о људима размишља као бићима која су у основи добра, животном праксом о њиховим злочинима он стиче и другачије искуство. У односу на теоцентрична схватања којима се настојало оправдати постојање свемогућег доброг Бога као Творца света у контексту постојања зла и патње у том свету, антропоцентрична мишљења сагледавају човека као актера негативних појава које угрожавају опстанак природе и прете и самом његовом опстанку. Сходно теодицеји, као покушају богооправдања, антроподицеја би требало да сагледа и разуме човека способног да не само ствара и чини добро, већ и да својим деструктивним понашањем и чињењем зла другом човеку доведе и себе до границе самоуништења.

За разлику од теодиције, као богооправдања за постојање зла у свету, антроподицеја проистиче из настојања за разумевањем човека и осветљавање његових мотива, разлога и повода да чини зло, што не значи и оправдање за његову малигну активност, деструктивно понашање и непримерено ослобађање свог негативитета. У могућности да човек искаже своју слободу и чини зло не доводи се у питање постојање потенцијала за добро оличено божјим принципом. Настојећи да се потврди активношћу која је у супротности са тим принципом, човек је екстремним облицима испољавања свог негативитета указао да је проблем зла у свету првенствено антрополошко питање.

У том светлу треба сагледати антропоцентричност и моралну релативност представа о добру и злу, јер променом интереса један те исти чин може имати два дијаметрално супротна значења. За оног који профитира на неправди коју чини другима, његово понашање и читав систем који му омогућује и легализује такво понашање су добри, док исти тај систем и привилеговани у њему, за потчињене и принуђене да трпе неправде, оличавају зло. Ту релативност морала у погледу одређења добра и зла превазилази етичка универзалност која без обзира на корист не може учињеном злу дати позитивну вредност и проглашавати добрим. Међутим, изван границе која моралом и етиком дефинише људски свет, постојећа природа исказује своју виталност и обнавља живот изван тих категорија. У тој животној реалности не потврђује се култура већ природа, оличена у снази лукавих, спретних и бескрупулозних, који под маском највиших вредности постају носиоци промена и успостављања другачијег стања. Та знатно шира реалност људског постојања и самопотврђивања од оне која је одређена позитивним атрибутима релативизује дефиницију хуманог као основе за животну афирмацију.

Може изгледати парадоксално, али је факат да зло изазива у човеку веће интересовање од добра. Наиме, док се добро прихвата као нормална датост којој не тражи порекло, злу се увек настоји да открије узрок. За разлику од добра, зло је "боље за мишљење" и стваралачки подстицајније, што се и огледа у чињеници да су најзначајнија уметничка и књижевна дела инспирисана тамном страном људске природе и злом које је човек починио. Драме Есхила, Софокла и Еурипида, Гетеов "Фауст", дела Достојевског "Злочин и казна", "Записи из мртвог дома" и "Браћа Карамазови", Драјзерова "Америчка трагедија", Манов "Доктор Фаустус", "Дневник о Чарнојевићу" Црњанског, Андрићева "На Дрини ћуприја" само су нека у дугом низу тих антологијских остварења, па зато и не изненађује да је "Пакао" уметнички успешнији и занимљивији део Дантеове "Божанске комедије" од "Раја". Толстој је манифестацију добра и зла сагледао и на нивоу оствареног обрасца срећног и несрећног породичног живота, па је и започео свој роман "Ана Карењина" тврдњом: "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин".

Уколико је због типизираности њиховог срећног живота довољно познавати једну такву породицу и знати све остале, онда је јасно зашто је људско интересовање знатно веће за сваку несрећну породицу. Подстицајна за уметнике и књижевнике, али и привлачна за гледаоце и читаоце, тематика и проблематика зла исказује своју атрактивност у препознавању човековог негативитета. Атрактивно за мишљење, зло са становишта хуманости није добро за живљење. И управо је научно промишљање зла и стварање уметничких и књижевних дела које тематизују испољавање људског негативитета својеврсна превентива од његовог потврђивања у стварности.

(Из књиге "Антроподицеја", која ће бити представљена сутра у 18 сати,
у Малој сали Коларчеве задужбине)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева

ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева

АДМИНИСТРАЦИЈА америчког председника Џозефа Бајдена укинула је данас ограничења која су досад Украјини блокирала употребу америчког оружја за нападе дубоко на руску територију.

17. 11. 2024. у 19:48

Коментари (0)

ТАЈ БОЛ НЕ МОГУ ДА ОПИШЕМ: Џејла Рамовић доживела незгоду на наступу