КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Зебња човека

Слађана Илић

06. 08. 2024. у 18:27

ЗБИРКА поезије Душка Бабића "Пасја зима" (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Ново Сарајево 2024) израз је егзистенцијалне тескобе, зебње човека баченог у дисхармоничну и антихуману савременост.

Његов поглед је, из актуелног светског невремена, усмерен на утемељујућу прошлост. "Пасја зима" истовремено је и књига наде за свакога који услед сталних искушења није поклекао у вери, који је с коренима у хришћанској традицији, отворен за више вредности, као и за заветни дух српског народа.

О томе сведочи песма "Као на фресци", која отвара збирку. Због њеног тона, топлине и свет(л)ости која из ње зари, осећамо најпре свеприсуство љубави као услова породичне снаге. Зато бисмо могли казати да лирски субјект, који се с позиције одраслог човека сећа сопственог детињства и свог "дједа Рада" који је, извесно, у том времену за њега био централна фигура, посве наликује јунаку приповедачу из Ћопићеве "Баште сљезове боје" који такође има свог "дједа Раду". Читајући ту песму уочавамо како се, сасим природно, неупитне вредности преносе с колена на колено, какав значај оне имају и за најстарије и за најмлађе чланове породичне заједнице, како се, због начина на који се оне преносе млађима, одвија процес сакрализације дединог лика, како он остаје трајно присутан у меморији својих потомака...

Да је много тога у породичном и духовном свету лирског субјекта права гозба љубави сведочи и песма "Оно што у сну вечерамо". Повлашћени простор (сан) место је збора "силне чељади - од сукурдова и белих пчела". Само у њему могуће је окупити сва поколења, но, читајући ту песму, преплављује нас утисак да се скромност и испуњеност присутних прелива у све димензије, те тако миноризује профаност света, чинећи је неважном:

"Да вечерамо што се нашло / за трпезом невољног поста: / у белом хлебу црно брашно, / ничега довољно, а свега доста. (...) Оно што у сну вечерамо, / храни нас увек - овде и тамо".

Агапе овде могуће је неоскрнавити, казује лирски субјект, уколико човек поштује дечји свет - чистоту, лудизам, наивност, идеју, вољу, креацију, ведрину - све што је потребно за стварање и за опстанак: "Стижу немиле вести - поплаве, земљотреси / (што на ћуприји нисмо на мосту ћемо дати!), / а доле дечја душа земљине колаче меси / и спрема општу гозбу у краљевској палати" ("Док се играју деца").

У контрасту с тим сакрализованим светом, осим природних несрећа, толико је тога што је (не)дело оних који су трпезу одавно напустили - тих нових варвара, што их је изнедрило време постхуманизма и посткултуре. Они и њихова дела пример су кризе људскости, националног и сваког другог идентитета, злоупотребе обдарености слободом и безобзирног делања са позиције моћи. О томе су друге песме из збирке "Пасја зима" која је и својеврсно упозорење, опомена и стална молитва којој ће, извесно, читалац хтети да присуствује до краја, у чијој аури жели да остане чак и када се она заврши.