САМ У СВЕТУ, САМ У ПОЕЗИЈИ: Са Алеком Вукадиновићем отишао је и последњи представник симболистичког тока српског стиха

Пише Радивоје Микић

05. 12. 2024. у 09:30

ИАКО је прву песничку књигу ("Први делиријум") објавио 1965. године, због врло видљивих трагова ране лектире у њој, Алек Вукадиновић је, у ствари, своју праву песничку објаву имао 1969. године, када је тада водећи и најутицајнији издавач, београдска "Просвета", читаоцима понудила књигу "Кућа и гост", књигу од које започиње песничка биографија Алека Вукадиновића, књигу у којој више нису видљиве "године учења".

САМ У СВЕТУ, САМ У ПОЕЗИЈИ: Са Алеком Вукадиновићем отишао је и последњи представник симболистичког тока српског стиха

ПЕСНИК Алек Вукадиновић, Фото Жељко Кнежевић

И из ове чињенице је више него видљиво нешто што је карактерисало књижевни живот током шездесетих година прошлог века - у више него израженом многогласју, доминантан тон је припадао оном поетичком току који се, по основним обележјима, може означити као симболистички. Само што је тада на сцени било неколико модела симболистичког певања.

Алек Вукадиновић је, поштујући своју "склоност ка мелодијском начину изражавања", за коју каже да га је пратила од детињства, изабрао онај облик симболистичког песништва који је један други песник, Љубомир Симовић, најбоље описао у есеју "О једној грани српског симболизма", указујући на то да, због доминације звуковно-мелодијског слоја у песми, "слушајући ове стихове ми можда мало разумемо али много чујемо... Ми само чујемо жубор језика на извору, или сатенско брујање алитерација. Истовремено, овај музикалан, магловити и неухватљиви језик ми чујемо као изворно наш".

А кад се помене песнички израз у коме читалац више чује него што разуме, јасно је да и Алек Вукадиновић припада оној струји српских песника на чијем челу стоји Ђорђе Марковић Кодер, први српски песник који је настојао да, за песничке потребе, толико преуреди српски језик да он постане, за највећи број читалаца, потпуно неразумљив. Да би умањио ту херметичност, Кодер је писао своје "разјаснице", односно неку врсту свог високо индивидуалног песничког речника. Пишући много после Кодера, долазећи после песника какви су Момчило Настасијевић и Десимир Благојевић, са којима га много тога повезује, a најпре, на једној страни, приврженост ономе што је Настасијевић звао "матерња мелодија", а, на другој страни би било настојање да се песма оствари као акт чисте имагинације, језичког брујања, Алек Вукадиновић је и сам трпео приговоре за херметичност. И, што је посебно важно, ти приговори нису долазили од читалаца, већ од других песника. Душан Радовић је у једној расправи о питању нејасности у поезији као илустрацију користио Вукадиновићеве стихове из књиге "Далеки укућани", а, по Вукадиновићевом сведочењу, и Бранко Ћопић је, после књижевне вечери у Љубовији, имајући на уму Вукадиновићеву песму "Коловрат", говорио да не би требало, у таквим приликама, читати "неразумљиве песме". Зашто је Алек Вукадиновић био "неразумљив" песник?

Кућа и гост

Уснула кућа и гост спава
Ништа је у сну не пресеца
Само лист росе лист месеца
Благо је с врха осветљава

Из ваздуха кô из рова

У ноћ зуре благи петли
Кућа сања а гост светли
У подсвести испод крова

То кућа у сну госта спава
Ништа јој пламен не пресеца
Само лист росе лист месеца
Осветљава је осветљава

Алек Вукадиновић

Нема сумње да је, као и код Бранка Миљковића, родоначелника новог смера српског симболизма, и код Вукадиновића реч о свесном, програмском опредељењу за израз који ће бити нејасан. Али за разлику од песника који су нагласак стављали на оно што Вукадиновић назива "картезијанском онтолошком традицијом", он сам је био чврсто уверен да "слушаоцу је довољно да ужива у чаролији једне песме, у њеној језичкој и звучној магији: он осећа да у њеној 'неразумљивости' има система, и да за смисао има времена, тј. да се он може и накнадно одгонетати". Ово Вукадиновићево поетичко начело би потписао сваки симболиста, Маларме сигурно међу првима, јер је у њему садржано језгро симболистичког обрасца певања. А Алеку Вукадиновићу је било стало до тога да у песми оствари оно што је сам звао "потпуно осамостаљено језикотворно здање" и да тек потом долази "значењска грађевина". Користећи у својим песмама један скуп симбола (кућа, гост, ловац, плен, даљина, лампа, ноћ, стрела, ласта, жишка, крила, квадрат и сл.) и редукујући језичку материју до крајњих граница (Вукадиновићеве песме су, по правилу, кратке, засноване на апстраховању, удаљавању од свега што би припадало неком препознатљивом свету реалија), овај наш песник је добро знао да ће читаоцу морати да понуди један шири асоцијативно призвани простор "значењских грађевина". А тај простор Алек Вукадиновић проналази у свету басми, бајања, магијске употребе речи и језика, тачније речено, у митолошкој сфери националне културе у којој важну улогу има не језик којим се преносе саопштења већ језик којим се сугерише и наговештава, језик којим се конституише један свет неразумљивих чудеса.

Коју год од амблематских песама Алека Вукадиновића да узмемо, а то су, примера ради, песме "Кућа и гост", "Поноћна чаровања", "Биљна чарања", "Укрштени знаци", "Кућа немогућа", "Слово Григорија Дијака", "Ружа језика", видећемо неке од оних особина лирског које је Емил Штајгер узимао за основне одлике овог књижевног рода. Увек се чувајући да било шта представи и дочара у ма ком облику миметичке конкретности, Алек Вукадиновић је увек настојао да у језику дође до онога што је основно и првобитно, да буде сведок тренутка у коме сам језик потврђује своју моћ да нешто каже о ономе што се догађа у тренутку "Сушт кад вечне зраке пушта", кад се одвија, како би Момчило Настасијевић рекао "неко бивање у стварима самим", бивање које је услов да све буде у знаку несазнатљивости, удаљавања од коначног облика: "Трепти траје / Боже шта је - / Нити друга ни иста је". А кад узмемо у обзир да је предмет о коме Вукадиновић пева "Ружа језика", односно сама могућност да се речима нешто створи и да то што је створено буде далеко од свих ефемерних облика постојања, ми јасно видимо оно што је основна тежња овог песника - не задовољавати се простом репродукцијом, увек бити онај ко ствара, ко у језику налази могућност за двоструко активирање. Активирање неке мелодије која је "изворно наша" и активирање оног облика тумачења света који је положен у најдревније слојеве наше културе и тако спаја "древну, архаичну имагинацију и симболистичко искуство".

У свим својим књигама Алек Вукадиновић песме повезује у циклусе, у обухватније целине и тако, попут Васка Попе, и он, од кратких лирских облика, иде ка неком обухватнијем облику, ка некој врсти епа у чијем је средишту оно што сам песник назива трагањем за "матрицама неког праисконског постојања, архајске душе света". Да је уистину тако показује и једна од ретких Вукадиновићевих песама у којима срећемо врло прецизно датирање и тренутка кад је настала песма и готово веристички приказ околности које су изазвале настанак те песме. То је песма "Зимско јутро, 24. јануар 1987". А у тој песми сасвим конкретно дочарани тренутак не остаје у равни лирске дескрипције (а у тој равни песиниковом оку се указују пахуље које су готово црне боје), већ се оно што се одвија пред песниковим оком преноси у један шири контекст и повезује са сликама апокалипсе, сликама свеопштег потонућа, као у песми "Јутарња идила" Владислава Петковића Диса. Али док Дис хоће, типично у маниру модерних времена, да објави један нови облик лепоте, лепоте која се, парадоксално, рађа из онога што је страшно, Алек Вукадиновић иде у другом правцу, он настоји да нам покаже да је унутарња стварност, да је песникова имагинација, снажнија од свега што долази из спољног света и да она том свету одређује коначни облик и садржај.

Одлазак Алека Вукадиновића је и сам постао симбол: заједно са њим отишао је и последњи представник оног симболистичког тока српске поезије после Другог светског рата који је започео са Бранком Миљковићем. У исто време, са наше осиротеле књижевне сцене је нестао и један модел песничке судбине: готово да више неће бити песника који су до краја посвећени само свом песничком позвању, који суштински живе само у својој песничкој лабораторији, окрећући леђа и тзв. стварности и ономе што она нуди. А то значи да више нема људи који су спремни да зарад свог подвига жртвују све оно што у тај подвиг не може да стане.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи

БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.

14. 12. 2024. у 20:04

Коментари (0)

МВП Моззарт спорт: Нека ово постане традиција!