ЧЕХОВЉЕВИ ИСЕЧЦИ ИЗ ЖИВОТА: Обележава се 165 година од рођења једног од највећих и најутицајнијих руских и светских писаца
У ДРУГОЈ половини 19. века руска књижевност освојила је читаоце на Западу захваљујући плејади романсијера: Тургењеву, Достојевском, Толстоју.

Фото Профимедија
Почетком наредног столећа та културна инвазија наставила се и у другим жанровима, а на два поља, приповетке и драме, предводио ју је један исти писац - Антон Павлович Чехов (1860-1904). Умро је већ на почетку века, са свега 44 године, али је извршио огроман утицај на писце наредних генерација, можда највише на англоамеричком подручју. Међу осталима и на Хемингвеја, а потом и на Рејмонда Карвера, који је у сјајној причи "Налог" описао Чеховљеве последње сате у Баденвајлеру. Својим драмама утицао је на Шоа, али и на Џојса, за кога се не зна да ли је уопште читао његову прозу.
У радовима који истражују могући утицај на Тенесија Вилијамса углавном се помињу Вишњик на једној, а Трамвај звани жеља и Стаклена менажерија на другој страни. Има нечег заједничког у чамотињама далеке руске провинције и америчког Југа, у фрустрацијама и чежњама њихових житеља. Занимљиво би, такође, било знати да ли је Јуџин О'Нил гледао неку од поставки Московског художественог театра који је, у сезони 1923/1924, гостовао у Њујорку, Бостону, Чикагу и Филаделфији. У то време будући нобеловац завршавао је Чежњу под брестовима, драму на подлози мита о Федри која се одвија у руралној Новој Енглеској, а опет на неки начин одише чеховљевском атмосфером. Има, наравно, и недвосмислених, свежијих примера, каква је Чапља Василија Аксјонова, инспирисана Галебом, која је код нас играна осамдесетих година прошлог века у незаборавној поставци Дејана Мијача у Атељеу 212.

Чехов и Толстој, Фото Профимедија
Достојевски је за себе говорио да је "књижевни пролетер". То је био и Чехов, у пуном смислу речи. Са писањем је почео још у школском листу у родном Таганрогу, али је, после очевог трговачког банкротства, морао да се подухвати пера више из нужде него из уметничких побуда. У скученом и пренастањеном московском станчићу писао је новинске хумореске како би издржавао породицу и финансирао студије медицине. У историји прозе остаће упамћен као револуционар у техници кратке приче, али је и то било изнуђено унапред задатим обимом. Зато његово признање да је своје "исечке из живота" лишене поенте стварао тако што би најпре написао класичну причу, а онда одбацио њен уводни и завршни део, не треба схватити као пуку досетку. Таквих прозних минијатура написао је за живота преко пет стотина.
Са књижевним кулучењем наставио је и пошто је постао лекар, будући да је лечио углавном сиротињу, често бесплатно. Средином осамдесетих година објављивао је више од стотину прилога годишње, и тек након јасних знакова туберкулозе одустао је од тог френетичног темпа. На наговор угледног Дмитрија Григоровича, који је у њему препознао таленат, одустао је од псеудонима и све чешће и пажљивије почео да пише дуже приповетке чији карактер више није био искључиво хумористичан, уводећи продубљеније карактере и друштвено ангажованије теме. Тако су настала и ремек-дела попут Степе, Досадне приче, Павиљона бр. 6 или Даме с псетацетом. До романа никад није досегао, а обимом му се највише приближио у приповеткама Драма у лову и Двобој.

Фото промо
Чехов, драмски писац је бриљантна студија Јована Христића, најбоља која је о Чеховљевом делу код нас написана. Наслов непосредно указује на то да је предмет анализе драмски део пишчевог стваралаштва, али има и скривени смисао који сугерише да је у историји књижевности Чехов важнији као драмски него као прозни писац. То је вероватно тачно, иако је, не рачунајући десетак једночинки и водвиља, за собом оставио свега пет значајних драма, од којих су последње четири ремек-дела - Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик.
Ко зна да ли би и оне биле то што јесу да га болест није приморала да дефинитвно напусти "жену-медицину" и окрене се "љубавници-литератури". Скућивши се најпре на имању у подмосковском Мелихову, а потом на Јалти, коначно је могао да ствара на миру.
У свом последњем боравишту, међутим, искусио је учмалост унутрашњности, хиљадама врста удаљене од велеградских средишта културе. "У Москву, у Москву", вапије Ирина, једна од трију сестара. Готово сви јунаци Чеховљевих драма, које је он називао комедијама а заправо су модерне трагедије, непоправљиво су ускраћени, незадовољни животом који им измиче, а неспособни да ишта промене. Време и простор, које је, према Христићу, Чехов увео на позорницу као равноправне чиниоце, битно доприносе тој неумитности. У средишту радње су тривијалности свакодневице, класичног заплета скоро да и нема, а дијалози се воде без видљивог почетка и краја, чиме се и овде постиже утисак "исечака из живота". У томе лежи суштина чеховљевске драме, која је сврставана у разне историјско-типолошке категорије: лирски реализам, натурализам, симболизам. Имао је срећу да у оснивачима Московског художественог театра, Станиславском и Немирович-Данченку, пронађе сараднике који ће у његовим текстовима открити златан рудник и путоказ ка позоришту будућности. Имао је срећу и да у њиховом окружењу упозна глумицу Олгу Книпер, своју праву и једину супругу.
Као човек Чехов је био пријатне спољашњости, одмерен у наступу, помало чак и несигуран у себе, али страствено предан раду и човекољубљу. Познато је његово ангажовање приликом епидемије колере у Мелихову, а још познатије путешествије на Сахалин, на које се, премда већ озбиљно болестан, упутио 1890. године, како би сведочио о тешким условима у којима су живели тамошњи робијаши. Путопис који је о томе сачинио постигао је ефекат сличан Записима из мртвог дома Достојевског. Био је скептични рационалист, без постојаних идеолошких и политичких уверења, а као лекар највише је веровао у науку. У својој последњој деценији пријатељевао је са Толстојем и Горким. Били су му једнако страни и месијанизам првог и револуционарност потоњег, али су га обојица волела због благости и безазлености, тако различитих од њихових темперамената.

"ВУЧИЋ СТИЖЕ У МОСКВУ" Цео разговор Путина и патријарха Порфирија: Обојена револуција у Србији мора бити побеђена
У Москви је одржан значајан састанак између председника Руске Федерације Владимира Путина, Патријарха московског и целе Русије Кирила, патријарха Порфирија и митрополита бачког Иринеја Буловића. Састанак је протекао у атмосфери међусобног поверења и историјског пријатељства, уз снажно истицање заједничких вредности и потреба за духовним јединством православних народа.
23. 04. 2025. у 08:00 >> 10:39

МАКРОН ПОСЛЕ РУСКОГ НАПАДА: Хитно нам је потребан мир
РУСКИ ракетни напад на град Суми на северу Украјине наглашава хитну потребу за наметањем примирја Русији, изјавио је данас председник Француске Емануел Макрон.
13. 04. 2025. у 15:34

КАКО ЈЕ ВОЈА САЗНАО ЗА ТУМОР НА МОЗГУ? Само овај симптом указивао је на озбиљан проблем
БИТКА са опаком болешћу почела је када је глумац осетио да му повремено трне рука.
23. 04. 2025. у 09:31
Коментари (0)