БИСЕР СЕЦЕСИЈЕ НЕИЗВЕСНЕ СУДБИНЕ: Да ли је Крунска улица, која кроз архитектуру приповеда о историји Београда, довољно заштићена

УКОЛИКО историју Београда посматрамо као историју стварања и разарања, схватићемо колико је важно посветити посебну пажњу очувању архитектонски вредних објеката као сведока развоја града.

Крунска улица у Београду, Фото Мајда Сикошек

Нажалост, последњих година све мање је заштите, а све више слободне интерпретације значења израза "заштићени споменик културе". Крунска улица је једна од оних која кроз архитектуру приповеда о историји Београда и његових житеља. А да ли је довољно заштићена?

Налази се на потезу, од дворског комплекса и улице Кнеза Милоша до Каленића гумна, а са појединим објектима у бочним улицама, у мају 2021. године проглашена је за заштићену културно-историјску целину Крунски венац. Приликом утврђивања статуса урађена је и валоризација свих објеката, па је тако њих четрдесет осам означено као објекат од посебне вредности, док су свега три грађевине појединачно заштићене као споменици културе.

Крунска улица је допунама Грађевинског закона из 1896. године дефинисана као ексклузивна, резиденцијална улица у којој ће се подизати грађевине по типу вила, што значи слободне са свих страна, повучених иза фронта најмање пет метара. Како пише у чланку о калдрмисању Крунске улице у Српском техничком листу из септембра 1909. године "израз вила претпоставља дом за једну породицу укусног архитектонског изгледа, дом око кога се може обићи са свију страна". Улица је тек након Првог светског рата заправо формирана и као таква опстала је до данас. До Првог светског рата већина објеката биле су мање приземне или спратне скромне стамбене куће, док у међуратном периоду започиње градња вила са једним или више станова, као и вишеспратних рентијерских зграда. У овој културно-историјској целини стилски и данас преовладава академизам и модернизам, што је чини карактеристичном појавом у београдској стамбеној архитектури од друге до почетка пете деценије 20. века.

Међу ретким очуваним сецесијским здањима у Крунској је и кућа на броју седамдесет шест, која се истиче својом розе фасадом. Иако не можемо бити сигурни да је тако изгледала и у оригиналну, али с обзиром на то да је сецесија увела боје на фасадним платнима, није немогуће. Објекат лагано пропада, а зид према улици и улазна капија држе се анкерима прикаченим за кућу. Напуштена је већ неколико година, и некада је била власништво породице Гарашанин. Данас је у власништву фирме Yucel doo Beograd, која се бави рентирањем и управљањем некретнинама. Да ли и овај архитектонски сведок историје треба да очекује судбину куће адвоката Драгана Павловића из броја 66, која је срушена у децембру 2024. године? Обе су валоризоване као објекти од посебне вредности, али то није спасло кућу Павловића. Добро, треба бити искрен па рећи да је иста била заиста озбиљно девастирана, али се треба и запитати како је до тога дошло и има ли начина да се убудуће тако нешто не догоди.

Кућа на броју седамдесет шест, Фото Мајда Сикошек

У свом раду "Грађа за проучавање дела жена архитеката са Београдског универзитета, генерације 1896-1940" (постхумно га је 1996. године објавио Музеј науке и технике), историчарка архитектуре Дивна Ђурић Замоло пише да је према сећањима савременика, вилу Вуке, рођене Поповић, и др Владимира Гарашанина пројектовала Милица Вукшић 1912. године.

Милица Вукшић завршила је студије архитектуре на Београдском универзитету, што нам потврђује и списак студената у Споменици Универзитета из 1905. године. Чињеница да је грађевину пројектовала једна од малобројних жена архитеката са почетка 20. века у Београду и Србији требало би да буде довољан разлог да остане сачувана за наредна поколења као потврда модернизације земље након стицања потпуне независности, али и храбрости младих жена да се баве до тада за њих незамисливим занимањима.

Повод за очување свакако је и историја породица првобитних власника, с обзиром на то да је др Владимир Гарашанин потомак Илије Гарашанина у два наврата председника владе и министра унутрашњих дела, а Вукосава Поповић је по мајчиној линији била у сродству са Алексом Спасићем, првим гувернером Народне банке и министром финансија.

Вила са приземљем, једним спратом и поткровљем, смештена на предњем делу правоугаоног плаца, иако сведене фасадне декорације у плиткој пластици има карактеристичне одлике сецесије. Попут асиметрије зидног платна која је постигнута различитим дубинама и висинама партија, а посебно истакнутим улазним ризалитом на десној страни, који се завршава невеликим дрвеним забатом украшеним биљним мотивима (исти такви забати су се до скоро могли видети на Комплексу радничких станова које је пројектовала Јелисавета Начић). Са леве стране разиграности висинских разлика доприноси еркер који се протеже из приземља, а на првом спрату се завршава балконом украшеним преплетом у кованом гвожђу. Украс у облику грчког слова изнад прозора на спрату улазног ризалита, још један је од типичних детаља по којима препознајемо архитектонски стил с краја 19. и почетка 20. века. Док је орнаментика фасадног платна превасходно геометријска, украс од кованог гвожђа на дрвеним улазним вратима је са биљним мотивима. Вила је децентна, хармонична и носи неке од изражених одлика бечке сецесије, што се у Београду не среће превише често, па би и због тога било витално сачувати је у њеном изворном изгледу.

Музеј примењене уметности у Будимпешти у сарадњи са Szecesszis Magazin (часопис посвећен сецесији) 2013. године организовао је први пут обележавање 10. јуна као Светског дана сецесије. Већ наредне године две највеће европске организације које се баве очувањем наслеђа сецесије, његовим проучавањем, документовањем и промовисањем, Европска ар нуво рута из Барселоне и Ар нуво мрежа из Брисела преузеле су координацију.

Временом све више земаља у Европи се прикључило обележавању Светског дана сецесије, да би се идеја проширила и ван европског континента, попут Аргентине и Мексика. Од 2018. године и Музеј града Београда у сарадњи са Клубом "Лепота живота", редовно организује изложбе, предавања и градске шетње поводом овог дана.

Све ово требало би да укаже на нужност очувања и заштите архитектонске баштине сецесије, које Београд има, али ако се не посветимо њеном изучавању, документовању и заштити ускоро би могла да се сведе на свега неколико примера.

Битност архитектонског наслеђа врло ефектно подвлаче речи Олге Хармсен из Холандије, ауторке блога о сецесији и власница фирме за унутрашњи дизајн у истом стилу: "Када размишљам о архитектури, мислим на културну историју и чврсто верујем да смо оно што градимо, а наше архитектонско наслеђе је доказ онога што јесмо".

                                 (Ауторка је историчарка уметности и архитектуре)

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

ЧЕХОВЉЕВИ ИСЕЧЦИ ИЗ ЖИВОТА: Обележава се 165 година од рођења једног од највећих и најутицајнијих руских и светских писаца

12. 02. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 1

ДУХОВНИ ОРИЈЕНТИР: Владета Јеротић - За живота феномен, задужио српску културу

12. 02. 2025. у 17:00

Додатак Култура

0 1

ШИРИО ВЕДРИНУ И ИЗВАН СЦЕНЕ: Одлазак Игора Бојовића, драмског писца и некадашњег управника "Бухе"

04. 02. 2025. у 15:18

Додатак Култура

0 0

СВЕТ САЖЕТ НА ЕКРАН

05. 02. 2025. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације