ТЕШКО ЈЕ РАЗУМЕТИ СВЕТ БЕЗ КЊИГЕ: Дамир Јоцић, добитник престижне награде "Душан Радовић"

ОД чак 101 књиге пристигле на конкурс за најбоље дело за децу и младе, награду "Душан Радовић" понео је роман "Дечак и друга прича" Дамира Јоцића (1973) у издању "Службеног гласника".

Фото Ж. Кузмановић

Претходно је иста књига овенчана и наградом Змајевих дечјих игара "Раде Обреновић".

Писац је, иначе, дипломирао српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу, а у родном Сврљигу ради као наставник. До сада је објавио романе "Ветрови у причама", "Тескоба" и "Година", књигу прича "Лавиринт тишине" и збирку песама "Опна".

У којој мери су се у овој књизи нашли дани вашег детињства?

- У значајној, на много начина. По времену, простору, по рекао бих слици могуће реалности коју доноси ова проза; кроз прототипове ликова који помажу успостављању значењских нивоа књиге, кроз мирисе, боје, звукове, али, знате, и иначе, све што дотакнемо, видимо, чујемо, о чему размишљамо, "прети" да постане саставни део неког уметничког дела. Искуствено се увек, у мањој или већој мери, свесно или несвесно, слије са оним што писац пише, или, у ширем смислу, уметник ствара, па и код дела изразито апстрактних.

Чини се да сте посебно инсистирали на великој радозналости вашег јунака Дакија, који покушава да разуме људе око себе, као и своја размишљања и емоције?

- Да, јесам. Главни лик је дечак са неколико изразитих особина, од којих је једна радозналост. Радозналост је битна особина деце, а, донекле, и синоним за учење, што је пут ка знању. Дечак, главни лик, покушава да рашчита свет у складу са својим способностима, потребама, природом, учи о свету; пратећи његове поступке, ми спознајемо, између осталог, дечаков свет, какав је дечак сам, какав је свет, можда, био, или би могао бити. И ово су тек неколике назнаке које се односе на ту дечакову радозналост...

Када сте се одлучили да пишете за децу?

- Видите, да будем искрен, себе не доживљавам као писца за децу, нити сам, пишући ту књигу, намеравао да пишем за децу. То што је ова књига књига која би могла бити читана а надам се да хоће и разумевана од стране дечаштва, младости, то је тачно, али је она, свакако, и нешто што читају, по мојим сазнањима, и одрасли. Када сам је писао, нисам имао на уму да би то могла бити књига за овај или онај узраст: једноставно, писао сам онако како су биће, "искуство" писца, и оно изван писца, што утиче на његово писање, налагали, одабрао, по свом разумевању писања, "неопходан приступ" да остварим оно што ме је преокупирало.

Као наставнику шта вам је најважније, на чему посебно инсистирате у подучавању малишана?

- Када је реч о овоме, покушавам да их наведем на размишљање и припремим за време средње школе, за студирање, да им, покушаћу да будем разумљивији примера ради, кроз граматику и књижевност помогнем да развију аналитичко-логичко, да сагледају значење текстова и "смисао" који ти текстови доносе, да, читајући, уче... Уметност, па и књижевност, хтели ми то или не, "најтачнија" је наша историја, као и пут "из себе" и ка разумевању себе. Тешко је разумети Европу и Русију у време Наполеона уколико не ишчитамо "Рат и мир", тешко је разумети природу, стремљење америчког друштва без Волта Витмена или романа "Убити птицу ругалицу", "Иди, постави стражара" Харпер Ли...

Последњих година се у мени наталожило уверење да наставници ништа не постижу, да ученици не читају, да ништа не допире до њих, али су ме ови месеци разуверили. Пошто је награда "Душан Радовић" повод разговора са вама, можемо се упитати колико је код младих и људи ове земље, данас, присутан одјек овога писца... А онда, на улицама, у изјавама, на натписима, као ретко када раније, већ данима срећемо дух духовитости, домишљатости, афористичности Радовића; читамо на натписима или чујемо из мегафона и звучника цитате Његоша, Миљковића, Симовића, Ковачевића... Да, књижевност је присутна, уметност је присутна. И потребна! Дакле, млади читају, уче, разумеју, размишљају о свету, и то је утеха и враћање животног смисла многима од нас који са њима раде. Дакле, нешто смо постигли.

Као писац опробали сте се у разним књижевним родовима, шта вам је био највећи изазов?

- Драме нисам писао. Поезија је, за мене, највећи изазов. Зашто? Песма се чека, проза се пише. Нисам сигуран да су, када се ово узме у обзир, захтевнији приповетка и роман од песме (ово се односи на "истинске" песме). Но, како год судили о овоме, писању треба приступати обазриво, посвећено.

Писање далеко од књижевног центра може да има и неке предности, али, можда и неке отежавајуће околности.

- Да, рекао бих да је друго присутније, али су ту и тишина, дуго ходање, застајање, посматрање капи на длановима планинских стена или латицама лековитог биља...

Страствени читалац

ЧИТАО сам, волео и волим дела многих наших и страних писаца код којих се јављају мотиви или тематика детињства или оно детињству привлачно, халапљиво као дечак читао сам многе њихове књиге (Змаја, Д. Максимовић, Б. Ћопића, Д. Радовића, Антића, Раичковића, Жила Верна, Џека Лондона, и многе друге), а, с годинама, појавили су се и други, пре свих, Гинтер Грас, Томас Ман у својим краћим формама, Станковић, Андрић, Црњански, Киш у неким делима; у поезији, Кавафи, опет Раичковић и Црњански, Миљковић, све до модернијих песника или прозаиста попут Симовића, Ж. Недељковића, Куција, или недавно преминуле Луиз Глик. И ово су тек нека имена, наведена без дубљег присећања.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

ДУХОВНИ ОРИЈЕНТИР: Владета Јеротић - За живота феномен, задужио српску културу

12. 02. 2025. у 17:00

Додатак Култура

0 1

ШИРИО ВЕДРИНУ И ИЗВАН СЦЕНЕ: Одлазак Игора Бојовића, драмског писца и некадашњег управника "Бухе"

04. 02. 2025. у 15:18

Додатак Култура

0 2

IN MEMORIAM - ОТВАРАО НОВЕ ХОРИЗОНТЕ: Одлазак Зорана Јакшића (1960-2025) писца научне фантастике и преводиоца

04. 02. 2025. у 18:56

Додатак Култура

0 0

ЧАРОБНИЦА НАШЕ СЦЕНЕ: На вест о награди "Радивоје Лола Ђукић" за Љиљану Стјепановић

25. 12. 2024. у 16:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације