КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Тамна ведрина

Пише Слађана Илић

12. 03. 2025. у 10:00

РОМАН Маринка Арсића Ивкова НГДЛ (Нишки кутурни центар 2024) уистину потврђује речи његовог аутора, добитника Нинове награде за 2024. годину, изречене у једном интервјуу: "хумор и смех су озбиљне ствари, и јако дубоке и јако тужне".

У њихову истинитост уверавамо се кроз историју светске и наше књижевности, на шта је скренуо пажњу председник жирија Александар Јерков. Уколико у сећање призовемо тек неколико дела која је навео, уочићемо разлике у намерама приповедача, у њиховим приступима темама, као и о различитости у креирању приповедачких поступака. Извесно је да је свако од њих, као и аутор НГДЛ-а, настојао да постигне функционалност хумора и да је пажљиво бирао тон приповедања.

Иако делује да ова књига доноси "ведар хумор, сарказам и цинизам којим обрађује тему наслеђа деведесетих година", одмичући са њеним читањем, а на основу самог путешествија јунака приповедача, низа ситуација у којима се затиче, као и њихових епилога, у овом истовремено хуморном, пикарском и ратном роману, разумевамо колико је заправо та ведрина тамна.

То закључујемо и док размишљамо, на пример о јунаковoj судбини и сналажљивости, о томе да је по потреби истицао одговарајућа знамења на одговарајућем месту, у зависности од тога на којој територији захваћеној ратом се налази. Истовремено разумевамо како су те тамне нијансе управо сразмерне са сенком човекове природе, или пак можда с њеним правим, истинитим лицем, које увек побеђује културу и које се показује у кризним ситуацијама - особито за време великих историјских потреса у којима се, као што је то било на нашим просторима, распада држава, када изразиту виталност показују зло, мржња и нетрпељивост.

Све наведено за писца несклоног песимизму, а склоног ведрини и хумору, спремног да се насмеје и манифестности историје, и свом јунаку као неком чија је природа у потпуној супротности с њом, извесно наклоњеном голубовима и слободи о којој се, између осталог стално преиспитује, може представљати велики изазов. Резултат тог изазова, казали бисмо читајући НГДЛ, јесте природна мера ведрине и тмине, среће и несреће, слободе и неслободе, мита и стварности, живота и књижевности.

Утисак о њој доминира чак и са знањем да у кризним историјским околностима стварност постаје надреална, па да се човек може затећи на сопственој сахрани, и да људи прихватају истину да ратови заправо никада не престају: "Ратови се завршавају само за оне који погину. За остале ... за остале они немају краја. Иза сваког рата вуче се бескрајан реп".