КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Сложене породичне околности и односи

Пише Слађана Илић

30. 04. 2025. у 10:30

РОМАН Данијеле Репман "Столица без наслона" (Трећи трг" : Сребрно дрво, Београд 2024) један је од најбољих, објављених прошле године.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Сложене породичне околности и односи

Реч је о психолшком и породичном роману у којем централно место заузимају изразито сложене породичне околности и односи, као и њихови рефлекси у личности јунакиње приповедача.

Иако мотиви у овој књизи нису нови већ су у књижевности врло често заступљени, породица - чија дисхармонија проистиче због болести једног члана, отуђеност међу њеним члановима, константна непријатност и мука у њиховој комуникацији, депресија свих њених припадника који су неминовно у служби болесног - ипак је у њој посебно дубоко и прецизно проживљавање трауме јунакиње приповедача и њене мајке. Фрагментарно приповедање, нелинеарна прича сасвим је у складу са психичким стањем јунака чије су личности заправо разбијене. Неке од њих своје стање прихватају такво какво је - отац, мајка - док јунакиња приповедач на различите начине настоји да своју личност уцелови. То настојање осујећују јој сећања на детињство - очева костантна мрзовоља, као и физичко кажњавање и различите врсте забрана и избегавање да било када фотографише децу - јер су она синоним његовог неуспеха, мајчина депресија и мирење са чињеницом да је њен живот завршен у тренутку када је постала родитељ, као и њено стално подсећање да је јунакиња приповедач од рођења изгубила право на слободу будући да је она рођена здрава, а њен брат близанац болестан од церебралне парализе.

На основу наведених чињеница и у роману веома успешно изведене карактеризације јунака, разумемо сву сложеност позиције оне која приповеда и њену трауму која је у књизи истакнута фрагментима из детињства који у појединим околностима, нарочито у тренуцима апсолутне самоће, избијају и у њеној садашњости. Реч је о њеној непрестаној чежњи за лутком која плаче и говори "мама". Као што нам је из развојне психологије познато, дете по губитку блиске особе или пак по осујећењу могућности да са њом оствари блискост, ту потребу компензује изразитим везивањем за омиљену играчку или неки други предмет, на пример за меду, или пак за ћебенце које непрестано њуши и свуда носи са собом. У конкретном случају, јунакиња романа везује се за омиљену лутку која плаче и дозива маму на пољу исконске потребе и неутажене жеље, јер она такву лутку нема. Нико од ближњих никада јој није поклонио такву лутку, као ни довољну пажњу. На основу тога закључујемо да се јунакиња приповедач заправо идентификује са том лутком. Дозивање мајке у психолошком профилу јунакиње је константа и оно не зависи од њене животне доби јер јунакиња, заправо, од мајке никада није добила оно што јој по природи ствари припада. Та трагична чињеница осујећује све покушаје оздрављења. Зато не помаже измештање из места траумитизовања. Тако је и због чињенице да јунакињином свету не припада ниједна особа која би компензовала одсуство мајчине привржености, особу која би јој, симболично, донела толико жељену лутку.

На крају овог текста враћамо се сећању на фотографије које је отац јунакиње приповедача правио: "одрази крошњи и облака у набраним барама, високе зграде и дрвореди...".

На њима је, дакле, забележено све што није било битно за њихове животе. То нас враћа једном Бењаминовом тексту из књиге "О фотографији и уметности", значају свега што се изван фотографије налази. Многи људи уоквирују своје животе тако да повређују ближње, тако да живе мимикрију или пак тако да не живе. То нам је, упркос тежини и сложености теме, ипак лирски саопштила списатељица чије дело, иако невеликог обима, није спутано границама.