У ЊЕГОВОМ ОСМЕХУ УВЕК ЈЕ БИЛО МАЛО ГОРЧИНЕ: Комеморативни скуп посвећен академику Љубомиру Симовићу (1935-2025) одржан у Српској Академији

ПИШУЋИ своју биографију ја сам, очито, направио велику грешку, коју сад не умем да исправим: наиме, ја сам у својој биографији, практично, навео и своју библиографију.

Фото П. Митић

Међутим, како се сва моја биографија и састоји једино од писања и штампања, чини ми се да је та грешка била неизбежна. На ове речи Љубомира Симовића (1935-2025) подсетила је академик Злата Бојовић на јучерашњем комеморативном скупу у САНУ посвећеног великом српском песнику и драмском писцу.

- Са које год стране да им приђемо - животу и богатом делу Љубомра Симовића - да бисмо исцртали ма и најкраћу и најсумарнију генеалошку линију његовог личног и његовог стваралачког живота, нађемо се на почетку дугих низова наслова пишчевих дела од првих објављених песама до драма, књига есеја и романа-хронике "Ужице са вранама", на дуго набрајање уредничких, приређивачких и позоришних, и уопште књижевних послова, и оних из ширег оквира културе - највише о ликовним уметностима, и оних из савременог живота на који је гледао широм отворених очију - рекла је Злата Бојовић.

Од неколико лепих и драгоцених сећања на Симовића академик Милосав Тешић издвојио је онај од пре двадесетак година, када је затекао Љубу како са дивљењем прича о изузетно сочној и укусној јабуци кадумани. После извесног времена донео му је пун цегер овог и другог воћа:

- Имао сам утисак да се Љуба, ту, на михољском сунцу, обрео у стању воћне опчињености, што од имена тих старих врста јабука и њихове здружене миришљивости, што од њихове колоритне изнијансираности и природом усавршених валера. У ствари, у њему је прорадио песник, активирала се пред њим, наједном и у пуној очигледности, једна од његових омиљених песничких тема - певање о храни и пићу. Он је, заправо, потпуно потиснуо из свести представу о томе да ће ускоро моћи те непрскане плодове да љушти или не љушти, да их реже на четвртке и кришке и да их једе. У том заборављању на јело, макар и привременом, и лежи Симовићева песничка моћ да дубље сагледава и промишља, и то у пуној сложености, човеков однос према храни и пићу.

Фото САНУ

Симовић је, по његовим речима, био песник драмског надахнућа и драмски писац с песничким узлетима, ослобођен од свих овоземаљских трзавица:

- Преселио се у свет сопствених песничких визија, где обитава у својим овостраним и оностраним поетским пејзажима и међу чисто песничким спознајама од овога и онога света. Нека се у овом помен-часу зачује слоговна звоњава из његове песме "Бројаница", то "каравиље усред времена снежних", нека зажубори својим дуровима и моловима та светло-тамна ужичка топонимска бројаница, и прозирних и засенчених значења, час лепршава, час орачки тешка, час опомињућих, час памтилачких тонова, час као да се чује из оностранице - док понегде севне перуника муње или мача: Кондер, Злодол, Варда, Обајгора, Својдруг, Таор, Субјел, Гостиница, Руда Буква, Отањ, Годечево, Годљево, Трнава, Зарожје, Гугаљ, Глумач, Горобиље, Лорет, Гостиље, Рожанство, Љубање, Доброселица, Љубиш, Мачкат, Равни, Негбина, Збојштица, Дрежник.

Злата Бојовић, Фото САНУ

Говорећи о дружењу са Симовићем, које је трајало више од пет деценија, Душан Ковачевић се присетио њиховог првог руковања на премијери његове прве драмске представе, 26. фебруара 1973. године. После га је сретао у шетњи крај Дунава, где је Љуба смишљао стихове и после их само записивао. Волео је смех, али је могао и да се наљути, није држао до неутралности. У његовом осмеху увек је било мало горчине.

- Све што је урадио као песник и драмски писац представља најдрагоценије у укупној српској духовности. Посебно ми је драго што сам био и остао му пријатељ - закључио је Ковачевић.

Симовић је био човек строг у књижевном суду, прво према себи, па онда према другима.

Стално је куцкао своје стихове, песме, књиге, слагао их у трилогије, истакао је академик Јован Делић и рекао:

пријатељство Симовић, Бећковић и Ковачевић, Фото Н. Скендерија

- Био је песник широке културе и озбиљног образовања; песник изворног дара, изузетног осећања за језик, за жив усмени говор, за његову локалну боју, за фолклор и фолклорне жанрове, за питалице, викалице, запевке, клетве, па и пословице. Имао је урођено, па школовано и изоштрено осећање за хумор у свим нијансама; за спектар смеха дугиних боја.

Његов песнички језик је толико жив да добија дијалошку, драмску форму. Његове песме су каткад двогласне, па чак и вишегласне. Оне су толико сценичне да просто вапију за позорницом и драмским извођењем; оне су својеврстан драмско-лирски сплет.

Делић је указао и на Симовићеве четири драме ("Хасанагиница", "Чудо у Шаргану", "Путујуће позориште Шопаловић" и "Бој на Косову"), чији је успех задивљујући. Беседу је завршио речима:

Фото П. Митић

- Својом лирском и драмском поезијом, прије свега, Симовић је подигао велики песнички стуб соли, целом свету на видику: од Србије, преко Мађарске, Словачке, Словеније, Хрватске, Немачке, Мексика, Ирака, Русије, Белгије, Швајцарске, Француске, Америке, Јапана, Колумбије, Турске, Канаде, Јужне Кореје, Бугарске. Поновимо, отишао је песник планетарног значаја. Претворио се у упоришну тачку српске лирике и драмске поезије. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације