КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Умножавање несреће јунака

НОВИ роман Енеса Халиловића "Бекос" (Лагуна, Београд 2025) сигурно је један од најбољих, објављених до сада у овој години.

Фото: Приватна архива

Ово, као и друга прозна остварења нареченога књижевника, сведоче о његовом нарочитом месту у савременој српској књижевности из неколико разлога.

Најпре зато што се његово дело у целини темељи на познавању оријенталне и народне културе и језика приповеданог простора - Пештери са околином - који је у његовој прози доминантан, о чему смо и раније писали. Читалац је у прилици да, пратећи увек сложену, мрачну, тешку, дубоку, а у новом роману и полифинијску причу, која се у великој мери ослања на конкретне догађаје и документа, дође до универзалних истина.

Аутор аналитички посматра свет и људе, и у оном приповеданом, као потврду о бити света и човека, презентује светску баштину, активира целокупну културну меморију - најчешће митове, легенде, каткад и песме блиских или удаљених култура. У новом роману конкретно увод у сваки његов део чине стихови Ескима са Гренланда.

Ову књигу Енеса Халиловића чине три аудио-снимка - први је глас психијатра Пилорете, Пештерца који живи и ради у Немачкој, други глас је централног јунака Лемеза, серијског убице, Пештерца који по природи свог посла оперише и ван доминантног простора (Бар, Италија итд.), а трећи је психијатра Мартина, јединог који није са Пештери, али ту након личне и породичне трагедији проводи неко време, пре коначног одласка у најсеверније области Норвешке. Животне приче наведених јунака, као и њихових рођака и пријатеља, чудним се путевима преплићу, и то преплитање непрестано умножава несрећу сваког од актера. То потврђује увид да у делу Енеса Халиловића нема срећног човека.

Фото промо

Умножавање трагедија у овој књизи, као и у другим делима овога писца, вишеструко надилази број ликова. То је јединствен феномен који одликује Халиловићево стваралаштво и по чему се он, између осталог, разликује од својих савременика. Узрочници тих трагедија су бројни, али ипак доминира чињеница да је несрећа јунака укорењена у њиховом свету, успостављеном на веома чврстим и очигледно древним, изразито патријархалним законима и обичајима на којима се заснива култура части, а у којој је веома захтевна улога мушкарца и његова потреба за самопоштовањем, као и однос према увреди и бруци.

Човек те културе, разумемо читајући и "Бекос", не гради и не утврђује само лични поглед на себе, њему је важно како га доживљава друштво у којем живи. Примера за то у овом делу је много, али за ову прилику издвајамо најважније и најстрашније - Пилоретин деда је умро обрукан јер је, због ритуала који је у вези с плодношћу земље, једној девојчици одсекао шаку, па потом добио сина без руке, чиме је његов чин и разоткривен, а потомци заувек обележени, а Буреков средњи син заправо је син његовог криминалног пајтоса Шангета, због чега обрукани "отац" наручује убиство тог детета (које извршава Лемез), са идејом да тако заувек казни жену која га је варала.

Наведени примери, али и други у "Бекосу", потврђују да све у тој култури функционише по законима реципроцитета и да је тај закон, који је неупитан, управо сразмеран умножавању несреће јунака, као и то да је зло увек привлачније, заводљивије, инспиративније и постојаније од добра. Оно, сведочимо читајући овај роман, происходи из мушког поштовања кодекса заједнице, али и из његовог кршења, што је дозвољено само мушкарцима, не и женама.

Све то наводи нас на закључак да је дошло до свеопште хаотичности, или је одувек тако било, али ми то јасно видимо само у свом времену, а верујемо историји, литератури и филозофији, и да је, заправо, све једно, да се од судбине не може побећи, као ни од себе самих, све да смо у Нордхаузену, попут Пилорете или пак на острву Свалбард, петсто километара од Норвешког копна, попут Мартина, све да трчимо као Амел који то није, јер је он заправо "вирџина", "остајница", који је "уморан од лагања" од којег само свет није уморан, али му то не вреди кад се "проспе" или "букне прича", добра, тешка и тамна.

Такве приче нам, сада већ више од двадесет година, дарује Енес Халиловић. Неке од њих се, баш као и јунаци, сусрећу и прожимају и у овом роману. У њему, али и ван њега, оне пулсирају и остављају на читаоца утисак који се памти, на пример оне о пештерском ветру који "јечи кроз вријеме и брише снијег са гробова", или о магли која обавија брда и испуњава котлине, па се за њу може помислити да је вуна, или пак о води о којој само посебни могу написати и еп.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Слика савремености

04. 06. 2025. у 08:00

Додатак Култура

0 2

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Слика стваралаштва

29. 05. 2025. у 10:00

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Маргиналци у средишту

22. 05. 2025. у 06:30

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Рат пустоши све

15. 05. 2025. у 06:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације