Велики прасак

АКО, трудећи се да разумете како је настао свемир, добијате егзистенцијалну главобољу, нисте ви за то криви.

Фото промо

Људи су еволуирали у једном старијем свемиру, с утврђеним правилима; наш мозак и чула развијали су се у њему, тако да нашем мозгу није лако да разуме догађај који претходи успостављању закона физике који су нам познати интуитивно.

Еволуирали смо тако да инстинктивно разумемо свет око нас онолико колико је потребно да би наша врста преживела: оно што узлети, мора и да се врати на тло; узрок и последица; кокоши се легу из јаја, а јаја су излегле кокоши. За остало је потребно мало више времена и размишљања. Замислите једну тачкицу. Сићушну тачкицу, то је иницијална сингуларност пре тринаест милијарди и осамсто милиона година, 10-43 секунде после Великог праска.

Сва енергија и материја су садржане у тој тачкици. Сви састојци остатка наше приче. Шта год да радите, међутим, не замишљајте да изван те тачкице постоји простор. Простор је својство нашег свемира и постоји у потпуности унутар њега. Како се свемир шири, ствара се све више простора. Немојте чак ни да замишљате мрклу таму изван тачкице, као што је она коју видимо ноћу између звезда. То је простор. У часу Великог праска није било ничега осим те тачкице.

Заправо, узмите лист папира и оловку и нацртајте тачкицу насред листа. Онда узмите маказе и исеците сав папир око тачкице. То је свемир на самом почетку. Примордијални атом који је садржао све време, простор и енергију, и који је нарастао у плочу стола што се шири и дан-данас.

Шта се дешавало пре Великог праска?

Пре Великог праска није постојало време, тако да није постојало "пре" Великог праска. Било би то исто као да кажете да сте ви упознали свог оца са својом мајком: бесмислено.

Пре Великог праска није постојао ни простор. "Пре" Великог праска није било простора у коме би се ишта дешавало нити времена у коме би се дешавало. После Великог праска свемир је нарастао од микроскопске величине до свог садашњег пречника од деведесет три милијарде светлосних година (и расте и даље). Простор је феномен настао после Великог праска. Време такође. Ако "пре" Великог праска није било простора у коме би се нешто кретало, није било ни простора у коме би се ишта мењало, а ако нема промена, нема ни догађаја, и нема историје. Ничега што би било мериво временом и на какав смислен начин.

Дакле, "пре" Великог праска није било простора, није било промене и није било материје која би се кретала или преображавала. Уопште ничега. Ако је "пре" Великог праска ишта постојало, то би се понашало потпуно туђе људском поимању и самим основним законима свемира какве ми познајемо. Не би се понашало ни у каквом следу узрока и последица - прошлости, садашњости и будућности.

Отуда, наша историја почиње Великим праском.

Како се добија нешто ни из чега?

Постоји нешто дубоко усађено у људској логици што каже: ако нешто правите, елементи од којих то правите морају да дођу однекуд. На то се своди први закон термодинамике: материја и енергија не настају и не нестају, него само прелазе из једног облика у други.

Свемир се, међутим, по свему судећи створио ниоткуда.

У тренутку Великог праска, међутим, свемир је био сумануто врео (сто четрдесет два квинтилиона келвина) и његови физички закони још нису постојали. То подразумева да није постојао ни први закон термодинамике нити општи појам о томе да све мора да потиче однекуд. Осим тога, свемир је 10-43 секунде после Великог праска био тако мали да се налазио у квантним оквирима. У квантним размерама величине сићушни таласићи енергије названи виртуалне честице појављују се и нестају све време. Управо сада то раде и међу атомима ваше коже. Искрсавају ниоткуда и опет ишчезавају. Притом, то је установљена физичка појава у нашем свемиру, тако да "настајање нечега ни из чега" и није заправо толико незамислива претпоставка и настанку космоса. Можда је наш свемир настао слично као што настају виртуелне честице.

Треба такође узети у обзир да пре постојања времена није постојао ни традиционални след узрока и последице, уз који су људска бића еволуирала и очекују да га виде око себе. Не постоји физички закон по коме се свемир обавезно појавио из нечег другог.

Поврх свега тога, ми људска бића заправо не знамо шта је то ништа - ако изузмемо она значења ничег која смо ми сами измислили. Као скраћеница, "ништа" значи одсуство нечег конкретног. Појам ничега функционише у контексту када немам "ништа" у кригли за пиво и "ништа" у новчанику чиме бих платио још једно пиво. У оквирима правоверне физике, међутим, "апсолутно ништа" не може да постоји нигде у свемиру - чак ни у његовим најудаљенијим прикрајцима. Свуда у свемиру има или "твари", као што су звезде, планете и гас, или у најмању руку постоји слабашни шум зрачења. У вашем новчанику можда нема новца, али има ваздуха, једна дебитна картица, неколико старих одсечака од којекаквих улазница, прашине и можда чак и нека мртва муха. Научницима није успело да створе ни вештачки простор у коме нема уопште ничега. Физички је немогуће створити вакуум с нултом енергијом, како је то названо - празнину у којој нема чак ни зрачења. Где, дакле, "ништа" заправо постоји? По свему судећи, створили смо "ништа" ни из чега.

Пошто је "ништа" физички немогуће у нашем свемиру, чинимо огроман логички скок када претпостављамо да је "ништа" (појам који су људи измислили, али не могу да га репродукују у стварности) постојало "пре" Великог праска. Та реченица је заправо и граматички погрешна. Немамо никаквог разлога да претпостављамо како "ништа" као концепт заиста постоји негде изван свемира и да је претходило Великом праску кад време чак није ни постојало. Кад кажемо "нешто ни из чега", доносимо огромну претпоставку на коју ни научно ни логички немамо право.

Да бисмо разумели како је функционисао примордијални свемир, без закона који у њему владају данас, морамо да се одучимо од неких наших најосновнијих концепата. Мозак примата се судара с концептима које нам није било потребно да разумемо да бисмо опстали и еволуирали. Наш мозак није тако ужичен. То је као да покушавате тостером да пошаљете поруку пријатељима. 

                  (Одломак из књиге "Најкраћа историја света", издавач "Лагуна")

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ЛАВИРИНТ ИЗМЕЂУ СНА И СТВАРНОСТИ: Књижевни универзум Мирче Картарескуа у трилогији "Заслепљеност"

05. 08. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 1

СКРИВЕНИ ПУТ У ТРАУМАТИЧНОМ ВРЕМЕНУ И СВЕТУ: Песникиња Тања Крагујевић, добитница награде “Јефимијин вез” за “Кратка историја тренуткка”

15. 07. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ВАЉЕВСКИ ПАРНАС, ДАНАС И ОВДЕ: Књига Остоје Продановића “Позлата поезије” у издању матичне библиотеке “Љубомир Ненадовић”

15. 07. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ИЗМЕЂУ КАМЕРЕ И КОМЕДИЈЕ: О представи "Веселе жене Виндзорске"

15. 07. 2025. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације