О ЛЕПОТИ И УЖАСУ ПОСТОЈАЊА: Одлазак истакнутог српског песника Томислава Маринковића (1949-2025)

Пише Радивоје Микић

13. 08. 2025. у 05:00

КЊИГА песама "Шта о нама мисле анђели" Томислава Маринковића, објављена 2024. године у издању "Архипелага", постала је, у исто време, и његова најнаграђиванија књига, будући да је песник за њу добио и награду "Стеван Раичковић" и "Драинчеву награду", али, стицајем околности, и тестаментарна књига, књига која је, још једном, показала да песници уистину могу да се служе оном врстом слутње која није доступна онима који нису песници.

О ЛЕПОТИ И УЖАСУ ПОСТОЈАЊА: Одлазак истакнутог српског песника Томислава Маринковића (1949-2025)

Поред тога што се у добром броју песама из ове књиге наслућује песниково опраштање са светом и животом, меланхолично у оној мери у којој је маланхолијом, сасвим природно, натопљена и песма "Кад млидија умрети" Бранка Радичевића, у овој књизи се налази и песма која је написана знатно пре других песама, 1996. године, али је негде у песниковим папирима чекала свој тренутак. То је песма "Све је обично, пут се завршава", песма која, за разлику од сонета "Никада самљи" Ивана В. Лалића, у коме се крај јула узима за тренутак у коме се спознаје суштинска осујећеност људског постојања, човекову егзистенцијалну драму везује за август ("Месец је осми").

Говорећи о томе како у том месецу "време се мрви / у подножју живота / а пут се затвара у круг / ванземаљских лампи", Маринковић у завршним стиховима, попут неког мудраца, читаоцу сугерише да, у немогућности да зна "какав је садржај сутрашњег дана", прихвати иманентну логику постојања: "Постоји само закон који / од сваког бића тражи да се повинује лету".

А песник Томислав Маринковић (1949-2025) је на књижевну сцену закорачио 1983. године, објавивши књигу песама "Двојник", а релативно брзо за њом и књигу "Извесно време" (1985) и нешто касније (1991. година) и књигу "Стихови". У тренутку кад је објавио прву књигу Маринковић је имао 34 године и већина наших песника 19. века је у тим годинама или већ рекла све што је имала да каже или те године није ни дочекала. Књижевно клатно се у нашем времену померило, а поједини песници више читаоцу нису омогућавали да види њихове "године учења".

Са Томиславом Маринковићем је, у том погледу, ситуација специфична, пошто тек у књизи "Сумња у огледало" (објављена 1996. године) срећемо зачетке оног песничког израза који ће се у потпуно развијеном облику појавити у књизи "Школа трајања", објављеној 2003. године, у издању Народне библиотеке "Стефан Првовенчани" из Краљева, а који ћемо потом, уз мање или веће варијације, налазити и у књигама "Свет на кожи", "Обичан живот", "Невидљива места", "Вечито сада". Једине књиге на чијим корицама срећемо име Томислава Маринковића а које нису песничке у ужем смислу речи су књига "Писац у врту" ("Службени гласник", 2016 ) и коју чине "најлепше приче и песме о биљкама и пријатељству" и аутобиографска књижица лирски интонираних кратких прича о детињству "Путовање у ораховој љусци" (Повеља, 2017).

Од самог почетка опредељен за ону врсту песничког израза у коме је у први план постављена слика неког амбијента, постављен песнички опис изведен у тзв. слободном стиху а уведен у облик чија дужина осетно варира, Томислав Маринковић је, са много скрупулозности, градио песничке текстове у којима се, постепено, опис надграђује повезивањем сфере елементарног живота (најчешће оног који се везује за природу) са оним што има дубље значење а до чега се стиже активирањем или симболичких потенцијала песничке слике или врло суптилном дискурзивношћу. Из тог угла гледано, Томислав Маринковић је спојио нашу романтичарску и класицистичку традицију, на начин који је врло сличан оном који је Јован Христић користио у својим најбољим песмама.

Провевши највећи део живота у свету природе, послујући око биљака, Томислав Маринковић је врло ретко залазио у урбани амбијент, углавном кроз евоцирање тренутака које је у студентским данима провео у, како у једној песми каже, "станчићу" у улици Јакуба Кубуровића у Земуну, "станчићу" који је тих година и сам био готово на градској периферији, готово у додиру са светом природе. И кад год се код нас помене свет природе као подлога за настанак песничког текста, помисли се на неку идилу, на неки облик идеализације самог пејзажа. Код Маринковића то, по правилу, није случај и најбоља илустрација је песма "Срндаћ на појилу". Већ први стих у тој песми "Ловили га и устрелили" разграђује сваку могућност идеализације, већ он читаоца суочава са сликама човекове суровости и безобзирности. И то нам показује да је Томислав Маринковић песник који и пророду, пејзаж, користи као оквир за увођење врло сложене антрополошке тематике у поједине песме. Али оно где треба тражити највећу књижевну вредност у поезији Томислава Маринковића су тренуци, најчешће повезани са поступком евокације, у којима овај песник, суптилно рашчлањавајући један сложени унутарњи свет, успева да дотакне изворе бола и несреће, изворе једног дубоко меланхоличног доживљаја света и живота. И то је и основа индивидуалности песничког гласа Томислава Маринковића.

Она је у лирском сатрептају са лепотом и ужасом постојања, у исто време.