СРЕТО ТАНАСИЋ: Златна жица идентитета

Пише: Срето Танасић

26. 05. 2026. у 14:27

Живимо у времену у коме се све што је важно за српски народ вишеструко умањује, а гура му се све оно што не само да није важно, него прети да разори наше духовно биће, тиме и да нестанемо као Срби.

Словенску азбуку су створили солунска браћа Константин/Ћирило и Методије, другачије Равноапостолна браћа Ћирило и Методије (пре монаштва Константин и Михаило). Пошто су рођени и младост провели у Солуну, у чијем залеђу су већ тада живели Словени, од малих ногу су научили словенски језик. Константин Философ је био један од најученијих људи у тадашњој Византији, био наставник на високој школи у Цариграду, учествовао у најзначајнијим мисионарским и дипломатским мисијама за византијског цара. Ћирило је пре моравске мисије једно време био библиотекар Цркве Свете Премудрости (Аја Софије) у Цариграду и учитељ филозофије на цариградској високој школи. Методије је десетак година пре одласка у манастир био заповедник једне области у источној Македонији, те је и додатно утврдио знање словенског језика. Браћа су била вишестране личности и блиски византијском двору.

Да би се одупро немачком царству, чији су свештеници ширили хришћанство, а тиме и утицај, моравски кнез Растислав се 862. године обратио византијском цару Михаилу III да му пошаље епископa и учитеље који би могли на прави начин излагати моравским Словенима хришћанску веру на њиховом језику. Цар је удовољио овој молби и за мисију у Велику Моравску су одређени свештеник и монах - Константин Философ и његов старији брат Методије. Са њиховим избором свакако се сложио и патријарх Фотије, чији ученици и штићеници су били од младих дана. Они су били идеални за тај задатак: као да су се цео век свесно за њега припремали. Наука и житија говоре да је словенско писмо Ћирило са својим братом створио непосредно пре поласка у Велику Моравску 863. године, а у Моравској су они са својим сарадницима, Климентом Охридским и другима превели свете књиге. Обично се говори како се први пут чула словенска реч на литургији у Моравској 863. Међутим, руски савремени писац Јуриј Лошчиц у своме историјском роману "Ћирило и Методије" (2013), за који се темељито припремао - ишчитао готово све што је написано о мисији ове свете браће - са доста уверљивости говори да се словенска реч у цркви могла чути још за време боравка солунске браће у витинским манастирима, где је било монаха Словена. Они су им нешто од литургијских служби грчким словима бележили на њиховом родном језику.

Сматра се да је глагољицу створио Ћирило, а да су ћирилицу, као простије писмо, створили његови ученици. Отуда једном приликом изречен прекор професора Пипера да нас је данас мало који познајемо глагољицу, мање него оних Срба који знају арапско или јапанско писмо. Прекор јесте на месту, међутим, није чврсто доказана претпоставка о хронологији настанка тих писама. Врло угледни старословениста средње генерације професор Виктор Савић указује да се због несрећне чињенице да нису сачувани или нису још пронађени оригинални рукописи свете браће не може безусловно веровати таквој претпоставци, без ослонца на опипљиве доказе. За њега је исто толико вероватна и претпоставка да су оба писма настала истовремено, како су се у то време користила и два грчка писма, једно имало једну намену, друго другу.

Словенско писмо је треће писмо на којем су се писале свете новозаветне књиге. Оно је због Богонадахнутости његовог порекла добило атрибуте светости. Неки руски теолози су га сматрали светијим од грчког писма које су створили пагани онда и латинског. Зато је било увек проблематично и његово мењање, камоли замена другим. У светлу овога треба разумети и велико противљење Српске православне цркве Вуковој реформи српске ћирилице, вођеној ипак руком из Беча: Нису само штампане књиге са делима из световне књижевности - одмах се пришло и штампању превода.

У науци постоји мишљење да су Срби усвојили словенску писменост већ 873, а свакако пре краја 12. века. Најпознатији међу српским споменицима на глагољици је Маријино четворојеванђеље, писано у трећој четвртини 11. века. Ћирилица је временом преовладала, али не смемо заборавити да имамо споменике и на глагољици. Српска ћирилица почиње своју историју у првој половини 12. века појавом слова ђерв, којим се прво бележило Ђ, касније и Ћ. Отада почиње, уношењем неких српских посебности у старословенски језик, да се ствара на старословенском језику посебна српска верзија тог језика - српскословенски језик, као и верзије других народа - Бугара, Руса. Најстарији српскословенски споменик је Мирослављево јеванђеље, написано средином 1160. године. Српскословенски језик је дефакто постао званични језик српске (Жичке) архиепископије коју је Св. Сава основао 1219. и био је у употреби до почетка 18. века - последњи књижевник који је писао тим језиком је Сентандрејац Гаврило Стеф. Венцловић (умро 1749), многозаслужни сарадник Кипријана Рачана у преписивању донесених књига после Сеобе. Увођењем словенске писмености словенски народи су се придружили другим европским народима који су примивши хришћанство почели да стварају нову европску културу и цивилизацију.

Зна се да је Рим пружао отпор браћи Ћирилу и Методију, али је на крају ипак одобрио њихову мисију, а Методија чак произвео у чин моравско-панонског архиепископа са седиштем у Сирмијуму. Нарочито су им мисију ометали германски феудалци и свештеници - били су чак затворили Методија у немачкој земљи, против чега је оштро иступио римски папа Јован VIII и тражио да се безусловно ослободи. Уз то, Германи су успели да и самог кнеза Растислава свргну уз помоћ братанца Светоплука, који га је уз помоћ Лудвига немачког збацио и преузео власт. Самог Растислава је заробио и предао Германима, који су га ослепили и протерали у манастир у којем је и умро 871. године. Папа Јован VIII словенско богослужење потврдио је 880. године својом булом, а цариградски патријарх Фотије - 882. После Методијеве смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су убијени, други продати као робови, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и јадранско приморје, где су наставили свој рад. Божјом промисли, неки робови су откупљени па наставили дело.

Моравска мисија стварања словенске писмености нам данас нешто важно сведочи. Знају се огромни отпори увођењу словенске писмености још за живота солунске браће, овде је само натукнуто и о прогону њих и њихових ученика - све до њихове продаје у робове. И овим случајем се сведочи једна истина: што је неко дело значајније за опстанак једног, овде (и) српског народа као таквог, то су отпори њему већи и страшнији.

Нема средње образованог Србина и оног који повремено иде у цркву да - нећу рећи није чуо - да не зна за браћу Ћирила и Методија и да су они створили наше писмо и томе слично, и отприлике толико. Многи, наравно, знају много више. И треба знати и говорити данас, кад живимо у времену у коме се све што је важно за српски народ вишеструко умањује, а гура му се све оно што не само да није важно, него прети да разори наше духовно биће, тиме да и нестанемо као Срби. Уништава се наш духовни и национални идентитет, у чијим темељима је наша православна вера, српски језик и наше писмо - ћирилица.

Зато данас када се залажемо за ћирилицу, а тиме за очување српског духовног и културног идентитета, данас кад се инжењерингом жели променити српски идентитет, морамо се - према приликама: некад мало, некад мање од мало, а некад више од мало - подсећати на дело словенских учитеља Ћирила и Методија, где ћемо наћи необориве доказе о важности ћирилице и нову снагу за очување стубова свога идентитета. Па и подсећати на Богонадахнуто стварање ћирилице. На то је подсетио, на размеђи наших векова, и чувени руски слависта академик Олег Трубачов у разговору са помињаним писцем Јуријом Лошчицем: "Нашу ћирилицу, говорећи речима Црнорисца Храбра, створио је један свети муж" .

На крају, не знамо да ли би била услишена друга или трећа молба моравског или неког другог словенског кнеза да добије свештенике који ће народ подучавати у хришћанској вери на словенском језику да није услишена ова. Оно што засигурно знамо јесте да су света браћа својим делом створили услов да се напише Мирослављево јеванђеље, један од најскупљих драгуља у европској и светској ризници културе, и друга такође врло вредна српска јеванђеља, да се створи српска црквена литература какву има мало европских народа, да се образује Српска православна црква светосавска, српска држава немањићка, да имамо Номоканон Св. Саве, правно дело какво тадашња Европа нема, да се, са тиме, изгради српски народ у лику какав јесте са својим идентитетом у чијим темељима су СПЦ и српски језик са својим писмом ћирилицом. Такође да се напише "Српски псалтир", за времена Св. кнеза Лазара или његовог сина деспота Стефана, који су украли Немци, а који компетентни сматрају за најлепши псалтир у Европи, Јефимијина "Похвала кнезу Лазару", "Слово Љубве" деспота Стефана. Све то ћирилицом. Да ли треба и да ли смемо да се одрекнемо своје ћирилице, а тиме и овога свога блага? Да прекинемо златну жицу свога идентитета?