ТВ Новости

СА СТРАХОМ НЕ БИХ НИКУДА СТИГАО: Горан Шушљик о ратној драми "Време смрти", маестралном Жарку Лаушевићу, жељи Небојше Глоговца...

Ј. БАЊАНИН

06. 04. 2024. у 05:00

СА нашим познатим глумцем и продуцентом Гораном Шушљиком нашли смо се у хладовини тек олисталог дрвећа на адреси Тополска 18. Истоимена песма, настала за потребе култне серије "Срећни људи", објављена је 1995, а исте године је наш саговорник постао стални члан Југословенског драмског позоришта и први пут освојио Стеријину награду за глумачко остварење.

СА СТРАХОМ НЕ БИХ НИКУДА СТИГАО: Горан Шушљик о ратној драми Време смрти, маестралном Жарку Лаушевићу, жељи Небојше Глоговца...

Признање Стеријиног позорја добио је и 2005, а две године касније овенчан је и Наградом "Цар Константнин" за најбољу мушку улогу у филму "Хадерсфилд". Управо ово остварење било је прекретница на Шушљиковом професионалном путу, јер се због њега први пут, заједно са покојним колегом Небојшом Глоговцем, упустио у посао продуцента.

Из окриља његове продуцентске куће изашли су филм "Травелатор", серије "Фолк" и "Чизмаши", а потом и екранизације романа Добрице Ћосића: "Корени", "Време зла" и "Време смрти", чијих првих 15 епизода смо премијерно пратили на Новој С, а очекујемо их и на РТС. Вођен идејом да човек који има жељу и енергију може да учини многе ствари, Шушљик неуморно ради. Снимање серије "Ожиљак" недавно га је одвело чак у Билбао, на обали Атлантског океана, а тренутно ради постпродукцију још 15 епизода "Времена смрти", које ћемо гледати од јесени, али и припрема нове пројекте о којима још не може да прича.

Осим тога, гледамо га у трећој сезони серије "Тајне винове лозе", и као Светог Саву у представи "У име Оца и Сина" у Народном позоришту. Уз све то, Шушљик, како нам у разговору каже, живи нормалан живот посвећеног супруга и оца, а када стигне бежи у околину Сремских Карловаца у којима је завршио чувену Карловачку гимназију.

* Како су изгледали ваши први кораци у послу продуцента?

- Имам добру и топлу емоцију везану за почетак, али тада нисам уопште знао шта је то бавити се продукцијом и да ће она прилично заокупити мој живот, моје време, па и моје амбиције. То је сад довољно далеко да имам тај неки сентимент и мислим да је то била права одлука, без обзира на то што није била свесна. Све је почело из жеље Небојше Глоговца и мене да екранизујемо "Хадерсфилд", који смо играли у позоришту, јер смо мислили да је добра идеја да од тога настане филм. То је била емотивна и импулсивна реакција изазвана жељом да све што смо осећали, у вези са тим текстом, оним што смо играли и пријемом публике у позоришту, оставимо и за генерације које то накнадно не би могле да гледају. Тако је кренуло и онда је то отишло негде где тада, а има томе већ 18 година, нисмо ни размишљали, ја нарочито, па ни Небојша, да би стигло ево до сада.

Са Небојшом Глоговцем у филму "Хадерсфилд"

* Јесте ли већ тада знали која ћете дела Добрице Ћосића ставити пред ТВ публику? И да ли сте се плашили да екранизујете његове заиста обимне романе?

- Не, имао сам само жељу. Са страхом не бих никуда стигао. Ако је и постојао, нисам га осећао, већ само бригу како до тога доћи. Док сам радио "Корене", паралелно сам поновно читао дела Добрице Ћосића и то се само отварало. Схватио сам да та целина, која постоји као литература, у ствари има много тога што се заиста нас тиче и сада у овом времену. Ово време је прилично компликовано и доста личи на делове Ћосићевог опуса, рецимо, на "Време зла", које третира период пред Други светски рат и почетак тог рата. Неминовно се намећу паралеле са овим временом у којем живимо и нажалост је тако. Било ми је то узбудљиво и мислио сам да је то добар материјал да се претвори у серију и да је телевизија идеалан медиј да се та прича исприча.

* Шта вам је била идеја водиља и које поруке сте желели да стигну до оних који су читали Ћосића, или чак и оних који нису?

- Највише смо се бавили, а и сам Ћосић, тиме како појединац у компликованим околностима, и историјским и социјалним, покушава да преживи, да опстане, где проналази наду. С друге стране, то је озбиљан пресек стварне историје, али она мора увек да буде гледана из угла појединца или неког нуклеуса, а то је најчешће породица. Дакле, ми смо у ствари причали породичне приче. Породица као мала, али веома комплексна структура је центар, рецимо, "Корена", и она је и тада била угрожена, као што можемо да кажемо да је и сада. Чак начин на који је угрожена не разликује се много од тог осећања опресије, страхова, подземних вода које нагризају и породицу Катић негде крајем 19. века.

* У овом делу "Времена смрти" приказали сте ратне недаће и страхоте које је тешко гледати. Шта ћемо да видимо у наредних 15 епизода?

- Држали смо се онога што је понуђено у четири романа "Време смрти". Првих 15 епизода обухвата прве две књиге насловљене "Прерово иде у рат" и "Сувоборска битка". Завршавамо први део победом, али не у некој бици, него уопште успевањем да се тај непријатељ, који је нагрнуо на лето 1914, протера из земље. То је у војничком смислу била невероватна победа. А и у политичком смислу у доба тог рата је била такође огромна победа, јер један мали народ је успео да се супротстави тој огромном сили. Има чак и реплика да смо ми тада први пут препознати као европски народ који је прихваћен као члан европске породице управо тим невероватним подвигом. У другом делу нас чека, пре свега, Ваљевска болница. Након те победе и протеривања непријатеља преко Дрине, Србију је напала пошаст која је угрозила и уништила више живота него сам рат, а то је тифус. То је болест која није само медицински феномен, него метафора за болест друштва, болест света и за борбу човека против немани разне врсте. А сам крај другог дела ће се односити на поновну офанзиву непријатеља на Србију и изгон војске и народа пут Албаније.

* Приказали сте лице и наличје ратовања, у коме се све победе и порази преламају преко судбина обичних људи.

- Ово чиме се бавимо, а ни сам роман, није ратни спектакл. То је породична драма или ратна драма. Није нам био циљ да правимо спектакуларну реконструкцију ратних дејстава и свега тога, него покушавамо да причамо причу о појединцима који су заглављени у том ужасном времену. Оно јесте у нашој и у светској историји препознато као тријумф воље, а у ствари је ужасна трагедија од које се никада нисмо опоравили с обзиром на све жртве и последице онога што смо проживели. Те последице живимо и дан-данас. Велики проценат становништва је уништен и нестао, а да не причамо о економији и образованом свету, који је тек стасао у тој земљи. Све оно што је требао да буде погон за прогрес морало је да крене испочетка.

* Први део серије "Време смрти" завршава се важном победом, а значајна фигура у томе био је Живојин Мишић, кога је у серији одиграо Жарко Лаушевић.

- То је чудно осећање. Након Жаркове смрти, не само ја него цео ауторски тим суочавали смо се са њим скоро свакодневно у монтажи. Још немам утисак и осећај да је нестао, то је заиста тако, и не говорим ово из сентименталних и патетичних разлога. Он је нарочито у овим последњим улогама оставио неку врсту свог уметничког тестамента. И он је заиста задивљујући. То није била само пословна сарадња већ однос који је прожет оним што је живот. Тешко је кад неко оде из тог живота.

* У "Времену смрти" били сте не само продуцент, него сте тумачили Луку Бога, прекаљеног војника, како сте га описали.

- Лука Бог каже за себе да је рођен са сабљом. То је, наравно, нека врста метафоре, али он тако живи и мисли. Он је специфичан, јако добро написан лик. Та његова сирова жеља за победом, његов его и суровост, која је само маска за нешто што се може назвати не само бол војника него бол човека који је суочен са ужасима и који налази један једини начин, а то је да непријатеља савлада. А тај непријатељ је најчешће у њему самом.

* Јунак ког играте у "Тајнама винове лозе" није баш такав, а није ни у потпуности позитиван лик.

- То је друга врста карактеризације зато што је друга врста жанра. Тим ликовима није дато да буду претерано нијансирани и можемо рећи да је то једна врста типа кога лако препознајемо у свакодневици. То су они типови који се свуда "мувају". Волим да играм све и свашта, а ово ми је било интересантно.

* Имали сте прилике да ту играте са колегама које нису често на нашим малим екранима, попут Луције Шербеџије.

- Луцију сам упознао доста давно, мислим да је то било 1999. када смо се неким чудом и она и ја нашли на гостовању Југословенског драмског у Ници. Сретао сам је потом с времена на време, али никада нисмо играли. Ово је била прилика да се мало више дружимо, иако наш однос у серији уопште није пријатељски. Луција је приватно драга, весела, пуна енергије, тако да је било јако добро радити са њом.

* А јесте ли приватно љубитељ вина?

- Јесам, ако ме баш питате. Вино је, како год то звучало, моја свакодневица. Доста често сам у Сремским Карловцима и могу рећи да имамо и ми заиста добрих вина у којима уживам.

* Један сте од четворо српских глумаца у "Ожиљку", првој серији у чијој изради су учествовали српски и шпански продуценти, као и познати "Амазон прајм". Како је до тога дошло?

- Улогу сам добио на кастингу, који није био баш лак, јер сам морао да савладам руски језик, који не знам. Наша Милена Радуловић игра главну улогу у тој серији у великој продукцији, што се не дешава тако често, али ту су и Стефан Капичић, Младен Совиљ, ја и још неколико наших глумаца. Добро је што су "Адреналин" и "Телеком Србија" успели да направе ту сарадњу и да покажемо да, не само глумачки, него и продукционо можемо да изнесемо производ који је релевантан и на светском тржишту, пошто то прави "Амазон". Било је узбудљиво, а крајње нормално што се тиче сарадње са странцима, јер се процес снимања не разликује умногоме овде и тамо. Имао сам срећу да ту серију снимам и у Билбау. То је врло интересантан део Шпаније и тако чудесан град, који и јесте и није Шпанија у смислу културе, идентитета, кухиње...

* Осим уметности, шта још чини ваш живот занимљивим?

- Живим један нормалан живот. Када то кажем, мислим на двоје деце, њихове пубертете, породицу, обавезе и проблеме. Није то ништа спектакуларно, нити живим живот неке звезде. Далеко од тога. Мувам се по граду и уживам у животу колико је могуће. Није лако живети било где, а није богами ни у Београду. Зато када стигнем бежим у природу, негде у околину Сремских Карловаца.